АСИРИЈА

Територија чији су се житељи називалиАсирцима лежала је у горњем делу Месопотамије. Граничила се са Сиријском пустињом на западу, Вавилонијом на југу а са истока и севера планинама Персије и Јерменије (Урату). Најгушће насељени део територије налазио се истично од Еуфрата. Јевр. израз ’aššûr (Assyr. aššur) означавао је територију, народ, али и територије које су накнадно припојене Асирији посредством освајања (на врхунцу моћи то су били Мадијан, Анадолија, Киликија, Сирија, Палестина, Арабија, Елам, Вавилонијаи чак и Египат). Овим широким пространством управљано је из три престона центра (Нинива, Асур и Халаху). Легендарни оснивач Асура је Симов син који је престоном граду подарио своје име. Њега треба разликовати од Авраамовог сина добијеног са Кетуром (Пост 25:3) као и Асурита (2Сам 2:9; Суд 1:31-32). 

 

Рана историја Асирије почиње око 5000. и траје све до 900.год. пре Хр. Најранији периоди и трагови насељавања су Хасуна, Самара, Халаф и'Убаид и они обухвтају период до 3000.год. пре Хр. Керамика овог периода пронађена је на бројним локацијама укључујући и градска средишта као што су Нинива, Асур и Халаха, односно у градовима које су, премабиблијском тексту,  основали насељеници из Вавилоније, премда је порекло Асираца још увек спорно.Потврђено је да су већ у 2900.год. пре Хр. Сумери присутни у Асуру. Асирски језик и култура много дугују својим јужним суседима. Првих седамдесет краљева Асура "живело је у шаторима" а у асирским градитељским средиштима препознатљива је делатност њихових вавилонских суседа укључујући и Саргона акадског чије је име пронађено на неким од натписа. Име краља Ура је такође пронађено крајем 3. миленијума те се претпоставља да је Асур био под управом ове вавилонске престонице све до пада Ура под аморејске освајаче када управу над Асуром преузимају од Вавилоније независни кнезови/краљеви који успостављају трговачке везе са Кападокијом (око 1920-1870. пре Хр). Шамши-Адад I и његови синови Иасмах-Адад и Зимрилим увећавају територију под својом влашћу потчинивши чак и древни Мари који остаје под њиховом влашћу све до Хамурабијевих освајања. Појава митанијских и хуријских племена у Горњем Еуфрату слаби утицај Асирије премда је културни утицај опстао. Краљ Ашур-убаллит I (1365-1330. пре Хр) обнавља моћ Асирије и преко воље вавилонског цара Бурнабурија II (који га је сматрао својим господарем) ступа у кореспонденцију са фараоном Аменофисом IV. Пад Митани краљества омогућио је обнову трговачких рута према северу а моћ Асирије постепено обнављају Шамши-Адад, Арик-ден-или и Ададнирари I (1319-1275. пре Хр).

Салманесер I (1274-1245.год. пре Хр) ратовао је са Урату краљевствима са једне и хуријанским непријатељима са друге стране. Обновио је Халах као нову престоницу док је његов син Тукулти-Нинурта I (1244-1208. пре Хр.) успео да наментне седмогодишњу власт Вавилонији. Убио га је син Ашшур-надинапли после чега се Вавилонија осамосталила. Ново уздизање донео је Тиглат-Пилесер I (1115-1077. пре Хр) проширивши своју власт од језера Ван до Средоземља где су градови Библос и Сидон Арвад били принуђени да му плаћају данак. У покушају да покори пустињска племена ратовао је све до Палмире услед чега сиријски господари нису могли да се успротиве уздизању као ни освајањима јудео-израилске монархије под Давидом и Соломоном.

 

Неоасирски период почиње владавиномТукулти-Нинурта II (890-884. пре Хр) који потискује племена која су угрожавала Асирију. Његов синАсурнасирпал II (883-859. пре Хр) успоставио је власт над територијом Средњег Еуфрата али и над Палестином и либанском обалом (Феникијом). Његова освајања су означила почетак сталних ширења Асирије што је коначно довело до сукоба са Израилом. Предузима опсежне градитељске пројекте у древном Халаху а на изградњи нове цитаделе, палате и храмоваупослио је – према проценама– више од 50.000 ратних заробљеника. Био је и мецена који је финансирао израду скулптура, изградњу ботаничких и зоо вртова исл.Салманесер III (858-824. год. пре Хр) је наставио очеву политику знатно проширивши границе царства покоривши Ураш, области ка Персијском заливу, Медију и Киликију (Тарс). Године 857. пре Хр. заузео је Каркемиш и кренуо у освајања сиријских области што је узроковало стварање антиасирске колалиције на челу са владарима Дамаска и Хамата. Сукоб код Карнака 853. год. пре Хр. није имао победникаи остао је нерешен али Салманесер обнавља освајања и антиасирска коалиција се коначно распада 841. год. по поразу који је претрпела дамшћанска војска краља Хададезера. Дамаск није пао али је Салманесер продро дубоко у Либан и узео је данак од локалних господара Тира, Сидона и Самарије. Овај догађај је овековечен на Салманесеровом „Црном обелиску“ у Нимруду (Халах).

Шамши-Адад V (823-811. пре Хр) је суочен са бројним сплеткама и побунама вазала а походе је покренуо против Вавилона и Елама. Умро је млад а наследио га је Адад-нирари III коме је престо сачувала Саммурамат (Семирамис), утицајна удовица и регент. Територија се и даље ширила на западу и северозападу а ступање младог краља на престо обележено је новим походом на Сирију који је донео олакшање израилским владарима који су били притиснути сиро-аморејским упадима. Ипак, међу владарима бројних народа, земаља и градова (Хати, Амуру, Едома, Филистеје,Тира, Сидона...) на стели из Римаха спомиње се и самарјански владар као вазал Асирије. Чини се да је Јоас ипак искористио прилику да поврати пограничне градове које је претходно заузео Хазаел (2Цар 13:25).

Салманесер IV (782-773. год. пре Хр) је наставио притисак на Дамаск што је омогућило Јеровоаму II да прошири границе Израила (2Цар 14:25-28). Изненадна смрт Салманасера без потомства отворила је пут унутрашњим борбама, претходни пораз из 763. год. пре Хр (наводно најављен помрачењем Сунца) означио је прекретницу у хронологији Асирије. Две деценије доцније на престо се уздигао Тиглатх-Пилесеру III (744-727. пре Хр) о чијој владавини нема пуно сачуваних писаних података. Па ипак јасно је да он био амбициозни владар који је одлучио да под управу бога Асура поврати одметнуте територије. Имао је звање краља Вавилона (2Цар 15:19; 1Дн 5:26) а водио је успешне ратове са Уразу краљевином и побуњеним градовима. Приморао је Резина дамшћанског и другевазалнекраљеве, међу којима је био господар Самарије заједно са Хирамом из Тира, да обнове вазалне обавезе. Том приликом Тиглатх-Пилесерискористио је територију Израила за поход на Дамаск и феничанску обалу све до Газе чији је краљ Хануну побегао у Египат. Тада је (734.год. Хр), према царским аналима, за вазалног краља поставио Јоаса (уп. 2Цар 15:30). Коначно, две године доцније, пао је и Дамаск вероватно као део освајања која су покренута на молбу Ахаза, који је (заједно са владарима Амона, Моава, Аскелона и Едома) био вазал Асирије због чега је трпео непријатељства Дамаска (2Цар 16:5-9). Помоћ, ипак, није била бесплатна. Ахаз је био принуђен да плати данак и прихвати верске обавезе (2Цар 16:10).

Салманесер V (726-722. пре Хр) је наставио ратове на западу а један од похода је био усмерен на Јоаса који је (ослањајући се на Египат) покушао да се ослободи вазалства (2Цар 17:4-6). Резултат је био пад Самарије после трогодишње опсаде. Уследила је депортација и расељавање Израилаца. Ипак, није јасно да ли је Самарија пала пред Салманесером или његовим сином (Саргон II). Саргон је био снажни војсковођа који је оставио запис о расељавању више од 27.000 Израилаца. Осујетио је покушај да се, уз помоћ египатске војске, на трон Газе врати свргнути Хануну. Године 717. однео је још једну победу код Каркемиша. Ипак, регионални владари су се и даље ослањали на Египат. То је за последицу имало и похару Јудеје 715.год. пре Хр (која није забележена у Писму). Наследио га је Сенахериб (704-681. пре Хр) који се суочио са низом побуна које је угушио и војним акцијама али и дипломатским вештинама које је стекао као намесник у северним регионима царства током ранијег периода. 701. год. пре Хр. асирске снаге ратовале су у Сирији и Феникији, између осталог и против побуњеног Аскелона и Лахиша (2Цар 18:13-14). Победе из тих ратова овековечене су на рељефима Сенахерибове палате у Ниниви. То је време када на престо Вавилона ступа амбициозни Мардук-апла-иддин (703-701.пре Хр) који покушава да склопи савез са Језекијом јудејским (2Цар 20: 12-19), асирским вазалом (уп. 2Цар 18:14-16). Исаијино противљење савезу показало се оправданим јер је 689.год. Вавилон поново пао под асирску управу.Уследила је одмазда према Јудеји приликом које је Језекија јудејски био затворен попут птице у кавезу у Јерусалиму (уп. 2Цар 18:17-19:9). Опсада је нагло прекинута (2Цар 19: 35-36, уп. Херодот, 2. 141). По повратку у Ниниву из једног од бројних освајања Сенахериба су убили синови 681. год. пре Хр (Ис 37:38; 2Цар 19:37). Вавилонска хроника наводи да је Сенахериба убио „његов син“ а Есархадон, његов млађи син и наследник, тврдио је да је своју браћу побуњенике гонио до Јерменије.

Сенахериб је био заслужан за опсежну обнову Ниниве, тамошњих палата и храмова, аквадукта, брана и величанствених паркова.  У опсежним радовима коришћени су војни заробљеници, укључујући и Јевреје, што је приказано на рељефима палате. Есархадона је прогласио наслеником две године пре смрти поставивши га за вавилонског намесника Вавилону. Његовим ступањем на престо дошло је до низа побуна у Вавилону, Зауму и Медији, али без значајнијих успеха за побуњенике. Есархадон је ратовао и против Скита а убирао је данак од вазала са запада (сиријских градова-држава, Киликије и Феникије). Градови који нису испуњавали обавезе суочени су са дугогодишњим опсадама (Тир, Сидон). У намери да финансира обнову и изгрању Халаха и Вавилона Асирија је наметнула додатни данак на потчињене владаре: 'Ваал тирски, Кауш-габри едомски, Мусури моавски, Сили-Бел из Газе, Метинти из Аскелона, десет краљева Кипра и Манасију јудејског (уп. 2Дн 33:11). Ово је подстакло незадовољство потињених краљева које је додатно снажено египатском пропагандом услед чега је покренут поход који је за резултат имао постављање асирских намесника у Теби и Мемфису (672.год. пре Хр). Исте године Есархадон је, покушавајући да предупреди сукоб око престола, пред вазалима сина Шамаш-шум-укина прогласио престолонаследником Вавилона а Асурбанипала престолонаследником Асирије. Током свечаности Манасија јудејски, као и сви други владари, морао се заклети на вечну верност Асуру, богу свог господара (2Цар 21: 2-7.9). И поред заклетве вазали су се побунили одмах по Есархадоновој смрти (а можда и мало пре ње), Фараон Тирхаках је покушао да обједини Египат под својом влашћу а Есархадон је умро у походу који је имао за циљ да осујети план египатског монарха. Поход је наставио Асурбанипал окончавши га тек 663. год. пре Хр. Ово је тренутак када Асирија под својом влашћу има највећу територију и истовремено бива осуђена на брз пад. Мадијанци су повећавали своју моћ над суседним племенима и претили асирској домовини. 652. пре Хр. Шамаш-шум-укин се побунио. Тек четири године касније његов брат је повратио власт над Вавилонијом. Унутрашњи немири омогућили су делу вазала да поврати независност. Египат који је у себе интегрисао Палестину опет је био независан а у ослобођеној Јудеји Јосија спроводи верску реформу.

Асурбанипал није био само ратник већ и покровитељ уметности. Много је градио у Ниниви где је, у својој палати и Набу храму, оформио богату библиотеку. Време његове смрти није поуздано утврђено али се претпоставља да је умро између 631-627. пре Хр. То је време када хорде Скита почињу да доминирају подручјем средњег Еуфрата а краљ Мадијана опседа Ниниву. Асурбанипал је можда пред крај живота синове Ашшур-етел-иланија и Шин-шар-ишкуна прогласио регентима у покушају да спречи братску суревњивост. Није успео. Шин-шар-ишкун, краљ Вавилона, побунио се против брата. Побуна је сурово угушена а сам Шин-шар-ишкун је страдао у пламену. Међутим, већ 625. год. пре Хр. Халдејци преузимају власт у Вавилону и потискују Асирце из читаве Вавилоније, да би се већ 614. год., заједно са Мадијацима, нашли испред Асура као освајачи. Две године доцније пала је и Нинива којој је у помоћ кренуо фараон Нехо (Nа. 1:8; Ксенофонт, Анабасис 3.4), ипак, прекасно да би спречио да древна престоница падне пред четама Вавилоњана и Скита. Асирија је 619. год. пре Хр. и званично престала да постоји а њену територију присвојила је Вавилонија. Каснијих година Асирија је била део (провинција) Персијског, јеленистичког (Селеукидског) и Партског царства (Јзк 16:28 ; 23:5-23).

II. Религија. 

Асирски цар је сматран намесником бога Асура коме је подносио извештаје. Асирски походи су, стога, макар делимично, схватани као свети рат који је за циљ имао ширење власти божанског патрона. Главни храм Асура налазио се у истоименом граду.Друга божанства су сматрана заштитницима значајних градова. Ану и Адад су боравили у Асуру, тамо су имали храмове и повезане зигурате. У Ниниви, Ербилу и Вавилону обожавана је Иштар, богиња рата и љубави. Набу, бог мудрости и заштитник наука, имао је храмове у Ниниви и Халаху (Нимруду).Ту су биле царске библиотеке. Син, бог месеца, и његови свештеници и свештенице имали су храм у Харану и у Уру. У већини аспеката асирска религија се мало разликовала од религије Вавилоније. Религијске идеје су престављене у обимној верској књижевности. Чини се да је било доста магијског прорицања ("гледања у јетру" и друге изнутрице жртвених животиња) а била је снажно заступљена и астрологија. Описани су бројни обреди који су имали за циљ да осигурају царево благостање и добробит његове земље. У вези са овим текстовима су и пажљиво забележена запажања која су чинила основу акадске науке, посебно медицине (прогнозе и дијагнозе), ботанике, геологије, хемије, математике и права.

Свакодневни живот Асирца откривају стотине сачуваних писама, економских и административних докумената и књижевних текстова. Почетак 2.миленијума пре Хр. осветљен је писмима из Мари и Шемшаре док је средина истог миленијума описана на Нузи таблицама. Текстуално најпотврђенији је период неоасирског царства. То је период када се праве преписи ранијих текстова и истовремнео пажљиво води текућа администрација. Ту су и историјски летописи, забележени на глиненим призмама, цилиндрима и таблицама. Иако су првобитно замишљени као увод у натписе који описују краљеве грађевинске операције могу бити допуњени и текстовима који бележе краљевске молитве божанству (често Шамашу) за пророчанства која ће их водити у одлукама који се тичу политичких и војних послова. Нека писма, законски текстови, и анали, тичу се Израила и Јудеје.

Асурбанипал је био образован човек. Створио је богату библиотеку. У њој су похрањени преписи из архива Ниниве, Асура, Халаха и вавилонских верских средишта. Археолози су у Набу-храму 1852-53.год. открили 26.000 фрагментарних плоча, које представљају око 10.000 различитих текстова. Ово откриће је поставило темељ за проучавање асирске и вавилонске верзије семитских језика. Клинопис од 600 или више знакова, идеографа или слогова преузет је од Сумера. Асиро-вавилонски (акадски) чини и данас главнину древних семитских натписа а неки од текстова (будући да су садржали и сумерске приповести) омогућили су проучавање тог несемитског језика који је опстао у верској употреби. Значајан део таблица данас се чува у Британском музеју а њихов проналазак дао је подстицај критичком проучавању Старог завета и упоредне религије. Текстови представљају научне приручнике, речнике и митове писане у поетској форми и  укључују низ од дванаест плоча Епа о Гилгамешунарочито интересантног збогалтернативне приче о потопу. Ту су и еп о стварању Енума Елиш као и мање познати текстови (Силазак Иштар у подземни свет који, насупрот уобичајеним схватањима, не садржи опис васкрсења Таммуза). Значајно је споменути легенде међу којима нарочито место заузима она о Саргоновом рођењу која необично подсећа на неке библијске приповести. Књиге мудрости укључују песму праведног патника (Лудлул бел немеки тзв. 'вавилонски Јов'). Мудросни списи наликују библијској мудросној књижевности. Многи од ових књижевних облика су претече доцнијих облика оријенталне књижевности. У хронолошке сврхе формирани су спискови који покривају многе године од  1100. до 612. пре Хр., одређене епонимом. Они заједно са забележеним краљевским листама и астрономским подацима пружају систем датирања који је тачан у оквиру од неколико година.

 

IV. Администрација. Владавина је изведена из личности и ауторитета цара који је био врховни верски и војни заповедник. Он је делегирао локалну надлежност провинцијским управницима и окружним гувернерима задуженима за прикупљање пореза (данка). Локални (вазални) господари имали су обавезу да подржавају акције асирске војске чије је језгро било састављено од добро обученихи опремљених јединица коњаника, двоколица, опсадних инжињера, стрелаца, копљаника и праћкаша. Освојене територије су се заклињале на верност богу Асура која је подразумевала политичку и верску оданост Асирији. Починитељи су кажњени одмаздама и инвазијом односно пљачком и уништењем градова, смрћу побуњеничких вођа, те ропством и расељавањем грађана. У светлости ових чињеница библијске сцене и страх од „овог котла који кључа са севера“ (уп. Јер 1:13) био је логичан. Библијски писци су пропаст Асирије видели као последицу њеног безбоштва.

V. (Ликовна) уметност.Након ископавања сачувани су многи примери асирске уметности, зидне слике, осликане застакљене плоче, вајани рељефи, статуе, украси, цилиндарски печати, резбарије од слоноваче као и бронзани и метални радови. Неки од рељефа су од посебног интереса. Стела и обелиск Cалманесера III из Нимруда спомињу Израил а можда и Јудеју. Сенахериб, на скулптурама из своје палате у Ниниви, приказује опсаду Лахиша и употребу јудејских заробљеника за рад на својим грађевинским пројектима док бронзана врата на Балавату приказују асирску војску ангажовану у Сирији и Феникији. Други рељефи Асурнасирпала II у Нимруду и Асурбанипалу у Лову на лавове из Ниниве сликовити су извор за костиме, обичаје и војне и цивилне операције Асираца од 9. до 7. в. пре Хр.

 

D. R. W.Wood, New Bible Dictionary, Michigen, InterVarsity Press, 1996.