The Milestones

Његов сан је последња теофанијска визија у читавом Постању и једини сан поруке у Јосиф наративу. Теофанија истиче на позадину опште приповести, али ју је приповедач уткао у контекст. Јаковљевом сну претходе драматичне речи праоца: доста ми је што је жив син мој Јосиф. Него идем да га видим пре него што умрем (Пост 45:28). Оне су закључак сажете наративне сцене током које Јаковљеви синови саопштавају оцу да је Јосиф жив и да влада у Египту (45:25-26). Наратор не задовољава читаочеву машту и не задржава се на детаљима којима (нпр. неизоставно потребном објашњењу које укључује и братско признање ранијих злодела). Фокус је на Јаковљевој реакцији неверице и пропратном коментару; стеже му се срце (45:26в). Утисак је да је Јаковљева неверица је у основи страх од лажне наде и да је вест, иако радосна, изазвала дубок стрес.

Стари Египћани су били једна од најранијих светских цивилизација и оставили су невероватан траг на читаво човечанство. Пошто су постојали у историји миленијумима, никада се нису превише удаљили од својих трајних митова и веровања. Њихова религија је била практично непромењена од свог зачећа, а та чињеница само потврђује колико су Египћани снажно веровали у своја божанства. А у самом корену ове религије је сложен мит о стварању, где је сав живот настао из првобитног хаоса.

Трагови раног хришћанства на просторима Србије су веома бројни и тешко их је представити у једном излагању. То је разлог што ћемо у првој трибини која се бави овом темом да се посвестимо наслеђу које је сачувано у два значајна средишта римско-ромејске епохе. На северу Србије налази се Сремска Митровица, односно антички Сирмијум, један од престоних градова Римског царства. На југу древни Наис (Нипш) место рођења знаменитог цара Констатнина, римског императора који је Миланским едиктом порарио слободу хришћанима. На овој трибини покушаћемо да представимо најзначајније ранохришћанске споменике ова два града:

Ту се, међутим, сусрећемо са проблемом. Исказ писца Посланице помислишвши да је Бог кадар и из мртвих васкрснути се у савременој егзегези схвата као учитавање новозаветне (већ развијене и дефинисане) вере у ваксрсење у Авраамово искуство које такву веру није познавало.Семити су, наиме, (као и други становници) древног Оријента углавном веровали у наставак егзистенције у земљи сена смртнога, у шеолу. Историчари религије су, углавном сагласни, да идеја васкрсења као јасно дефинисана не постоји у јудаизму до периода између 4. и 2. в. пре Хр., односно пре јудејског сусрета са персијским веровањима која су, наводно или стварно, прва развила ову идеју. Постојали су, наравно, примери појединачних васкрсења мртвих, описаних у циклусима о пророцима Илији и Јелисеју, али је приговарано да тамошњи описи васкрсења можда заправо представљају описе масаже срца и давања вештачког дисања којима су преминули враћени у живот. Чак и уколико би се узело да су поменути библијски наративи приказивали заиста васкрсење, догађаји који су у њима описани удаљени су од времена праоца Авраама вековима, ако не и читав миленијум. Намеће се једноставно питање: да ли је праотац Авраам могао да верује у васкрсење?

Наизглед слични, снови дворјана су супротстављени. Пехарников сан је брзи непрекидни низ дешавања, док хлебарников не тече глатко, он нема контролу над дешавањима, суочава се са препрекама и подсећа на ноћну мору. Контраст у карактеру између пехарника и хлебарника сугерише садржај снова. Пехарник себе види како испуњава ранији задатак, док је пехарник ометен у томе. Детаљи из пехарниковог сна указују на озбиљност са којом обавља посао. Он лично цеди, припрема и даје вино фараону. Хлебарник оставља хлеб на видику птица које га једу, а за разлику од пехарника, хлебарников рад (производња хлеба) није описана. Фараон прима пехар од пехарника, док се у сну хлебарника не појављује. Први сан представља сужња у односу према, три пута споменутом, фараону. Средишња тема сна је служење. Други сан представља затвореника без интеракције са било ким. На глави хлебарника су три кошаре, попут круне. Последња кошара је описана као свевишња. Употребљени израз је често део Божијег имена (elion, עליון, 40:17). У средишту првог сна је пре фараон, него сневач, а у другом је сневач потпуно сам (и наизглед самодовољан). Сневач себе види са круном на глави, скоро па попут Бога. И Јосиф је једном сањао о себи да је попут Бога тј. да му се клањају небеска тела...

Древна легенда осликава магичну птицу, блиставу и светлуцаву, која живи неколико стотина година пре него што угине у пламену. Тада се поново рађа из пепела, да започне нови, дуг живот. Симболика је толико моћна да је то мотив и слика која се и данас често користи у популарној култури и фолклору. Ово је величанствени феникс.

Приповест о Јосифу је испуњена успонима и падовима људског живота, а њене теме родитељског фаворизовања, љубоморе, издаје, провиђења, поноса и праштања заједничке су свим људима током свих времена. Пажљиво конcтруисан, Јосиф-наратив остаје интригантан кроз обимну приповест која држи пажњу, намеће питања и инспирише реинтерпретације. Карактеристика која доприноси лепоти приповести су бројни и упечатљиви мотиви. Они је прожимају и, кроз повремено понављање и постепено модификовање, воде ка расплету почетне ситуације. Мотиви који прожимају приповест су бројни: тријумф младића (млађег брата), одбачене жене, глади, тријумф странца, мудрост, знање и одговорност, препознавање, заклетва (изневерена и испуњена). Међу овим и бројним другим мотивима доминатнан је мотив братског сукоба, присутан у толикој мери да захтева засебно истраживање.Препознавање кључних тема и мотива помаже разумевању приповести и открива њено место унутар шире целине Књиге Постања, па и Старог завета или чак Светог писма у целости. У неколико наредних текстова представићемо кључне мотиве наратива - почевши од мотива снова

Бог је често прикривен у причи о Јосифу и управо кроз то уочавамо његову промисао. Бог нема дијалог као што је имао са Авраамом у ранијим поглављима Постања. Отишао је Бог који буквално седа за сто раних праотаца (Пост 18:1-15). Интерперсонално искуство Авраама је ствар прошлости (Пост 18:22-33). Ово је сада невидљиви Бог, али и даље присутан о чему сведочи његова стална заштита Јосифа и Јосифова непоколебљива верност. Тек накнадно постаје очигледно да је Бог све време био присутан (Пост 50:20). Био је присутан од тренутка Јосифовог појављивања и првог сна. Био је присутан са Јосифом у јами и са браћом у идеји продаје брата. Био је прустан са Јосифом у тамници. Почетни стихови Пост 39 указују да је започела још једна итерација развоја Јосифовог карактера. Читалац је уверен да ће Господ бити на страни Јосифа током развојног лука, упркос тешким околностима живота.

Елефантина се налази на историјској јужној граници древног Египта, поред модерног града Асуана. Ова стратешка локација учинила га је важном трговачком и војном постајом. Богати археолошки налази и текстуални извори откривају дугу и слојевиту историју овог острва у Нилу, где су се многи различити језици, културе и религије сусрели рано у историји североисточне Африке.

У приповести о Јосифу функционише више ликова који су Египћани. Њихова улога јесте, мање или више споредна, али то не значи да је занемарљива. Покушаћемо да их представимо у овом тексту.