The Milestones

Мали предмет за жигосање из древног Египта вероватно је коришћен за обележавање коже људских робова, открива нова студија објављена у The Journal of Egyptian Archaeology. Ово је, такође, занимљива основа за реинтепретацију законске одреднице за покојником не режите тела својега, нити правите на себи икаквог белега (Лев 19:28) која се уобичајено повезује са забраном тетовирања. Први део ове одренице, несумњиво осуђује ритуално самопотвређивање у некој врсти посмртног ритуала који је био карактеристичан за окружење Израила (и познат у Египту где је постолаја и пракса сахрањивања живих слугу са преминулим господарима). Други део одренице се, пак повезивао са тетовирањаем. Намеће се, међутим, питање где су Израилци који су били грађани трећег реда у Египту могли да се упознају са праксом тетовирања која је у Египту била ограничена само на жене и то углавном високог сталежа у култне намене. Са друге стране, пракса жигосања, стоке и људи (робова) вероватно је била много познатија. Штавише, тетовирање у пустињским условима Синаја било је веома тешко изводљиво, док је жигосање било знатно лакше. Уколико се, пак, прихвати претпоставка да су у Египту жигосани робови који су означавани као трајно власништво господара (без могућности ослобађања), забрана жигосања могла је бити истовремено и социјална одредница трајног поробљавања сопствених (израилских) сународника, која има аналогију и у другим законским одредницама.

Новембар ове године био је један од археолошки најбогатијих месеци. Вести о археолошким открићима или студијама које осветљавају значај ранијих открића у области археологије библијског света или, непосредно, библијске археологије су просто престизала једна другу. Више вести повезаних са открићима на Криту, значајна открића у Египту и, коначно, на подручју самог Израела и Јерусалима обележила су овај месец.

Фаласарну први помињу у античким текстовима историчари и географи: Сцилак, Страбон, Полибије, Ливије и Плиније. Фаласарна је грчки лучки град на западном крају Крита који је процветао током јелинистичког периода. Тренутно видљиви остаци Фаласарне укључују неколико импозантних кула и бастиона од пешчара, са стотинама метара утврђених зидова који штите град, и затворену луку. То значи да је са свих страна била заштићена градским зидинама. Стотине глинених женских фигурина, посвећених античкој богињи Деметри, откривено је недавно на акропољу античког критског града, саопштило је у грчко министарство културе (GreekMinistryofCulture). Уз Демтру и Астароту, значајно место у култу Фаласарне имала је нимфа која је своје име подарила граду. Астарота/Анат/Ашера млада, неукротива и атрактивна, сексуално активна богиња девица Госпа небеских висина и, истовремно, крвожедна богиња рата која коље војнике на бојном пољу и украшава се деловима њихових тела до бутина стојећи у њиховој крви. Слична (или истоветна) древнооријенталним богињама сензуалне љубави и рата (Иштар, Изида, Басет-Секхмет...). Уз Демтру и Астароту, значајно место у култу Фаласарне имала је нимфа која је своје име подарила граду. Очигледно да је религијском обрасцем ове луке доминирао култ повезан са женским божанствима и нови проналазак може да буде повод да се подсетимо њихових карактеристика, паралеле између неких грчких и древнооријенталних (пре свега феничанских) веровања, али и да уочимо неке сличности са словенским митовима и веровањима. Тим који је вршио последња ископавања предводила је др Елпида Хаџидакис (Dr. Elpida Hadjidakis). Како су три женска божанства коегзистирала у овом критском лучком граду? Поуздана сазнања, макар за сада, измичу. Може се међутим претпоставити да је Астарота од мора, била неки локални пандан Деметре и да су ова два божанства препознавана као једна богиња са два имена. Како се, међутим, у све то уклапа нимфа Фаласарна? Текст који је пред нама покушава да исприча причу овом граду и његовим божанствима уз повремене дигресије ка библијској ангеологији са једне, и словенској митологији (конкретно веровању у виле) са друге стране...

Стари Египћани су били познати по украшавању готово сваке доступне површине, од зидова храмова до унутрашњости гробница и сваког сантиметра статуа и намештаја. Ипак, недавна студија открила је мање познату склоност Египћана за украшавања тела, односно тетоважама. До недавно је било неприкосновено становиште Џошуа Марка (Joshua Mark) према којем најубедљивији доказ о египатским тетоважама датира ову праксу у време Средњег царства — у распон од 11. до 13. династије (отприлике 2040-1782. Хр.). Међутим 2018. год. истраживачи су открили да су две мумије похрањене у Британском музеју тетовиране. Тетоваже на мумијама древног Египта нису непознате, али до сада их је било релативно мало, а све су биле геометријског стила – састављене од разних тачака, цртица и линија тетовираних у кожу.

Тим истраживача повезаних са више институција у Турској, радећи са једним колегом из Аустрије и двојицом из Шведске, пронашао је доказе генетском анализом о мешавини демографије код људи из неолита који живе у области Горњег Тигриса у Месопотамији. Ово је област на коју је миленијум касније на историјску сцену ступио библијски Израил који је свој пут започео као породично-номадски клан из Ура Халдејског, дакле управо региона у којем је знатно раније долазило до мешања култура, обичаја, гена и, вероватно, веровања. То можда може да објасни културну и верску адаптибилност која карактерише израилски клан током периода праотаца, Авраама, Исаака и Јакова.

Археолози на западном Криту дошли су до фасцинантног открића - лобање жртвованог минојског бика. Откриће је направљено у комплексу гробља који је повезан са палатом Петрас, локалитету који је вероватно био део главног урбаног центра у региону. Бикови су играли важну улогу у минојској религији што се, вероватно, одражава у древном грчком миту о Минотауру. Они су били скупа жртва. Елитно друштво на минојском Криту (3500–1100. пре Хр.) очигледно је практиковало сложене посмртне ритуале и жртвене церемоније, посебно када су у питању сахране припадника њихове класе. Проналазак је од великог значаја јер пружа бољи преглед једнако сложене слагалице погребних ритуала праћених у антици. Треба имати науму да је бик веома присутан у минојској критској култури, односно њеним митовима. Осим знаменитог мита о минотауру, звери сакривеној у чувеном критском лавиринту којој су жртвовани атински младићи, бик је схватан и као позитиван симбол. Не треба заборавити да мит о самом оснивању критске цивилизације и пореклу њеног епонимског родозачетника, краља Миноса се повезује са биком. И друге религије древног Оријента, пре свега Египта, али и Месопотамије познавале су слична зооморфна божанства. Можда је поштовање зооморфног божанства, бика, разлог због којег библијски писци теже да направе отклон од оваквог религијског исказа... Да ли је то било божанство које је временом и богоуправљаним процесом монотеизације изгубило зооморфно обличје како је постојало у другим религијама Оријента и Средоземља, а можда и у неким периодима историје библијског Израила?

Нека ова кљова [слоноваче] искорени вашке из косе и браде

Археолози на Криту открили су древни римски одеон који је могао да се користи за догађаје као што су предавања, музичка такмичења и састанци градског већа. Ушушкане у планинској ували на југозападу Крита налазе се рушевине Лисоса, древног града чији су археолошки остаци доступни само морем или дугим пешачењем. Због своје изолованости, Лисос неколико деценија нису истраживали археолози. Међутим, новo истраживање у Лисосу открило је одеон, сличан модерним трибинама. Постојање оваквог објекта указује на просперитет града. Иако је ванредно значајан за разумевање историје Старог завета (што је јасно примећено у пратећој литератури), Криту као новозаветној одредници није посвећена дужна пажња. Крит је био једна од области која је посредством делатности ап. Павла рано упозната са хришћанском вером. Немамо много о тамошњој мисији, али чини се да Павле на ово острво доспева после ослобађања из свог првог заточеништва.

Пре неких 2700 година, за време јудејског цара Језекије, две групе копача које су радиле из супротних праваца исклесале су од камена тунел који је водио воду од извора Гихон, који се налазио изван Јерусалима, до језера Силоам унутар града. Тиме је становницима престонице обезбеђена вода. Исклесан у древним временима, тунел се сада налази у арапском насељу Силван, у источном Јерусалиму. Његово популарно име, Језекијин тунел и да треба да буде поистовећен са аквадуктон који се спомиње у 2Цар 20:20. Иако је недавно та идентификација оспоравана (види: https://bkcentar.rs/sr/blog/jezekijin-tunel-arheoloska-otkrica-zahtevaju-preispitivanje). Чини се да овај нови проналаз говори у прилог повезивања тунела са поменутим владарем који се спремао за опсаду асирских снага предвођених царем Сенахерибом (2Дн 32:30). Истраживачи верују да је овај фрагмент вероватно део много већег споменика. Фрагмент, мали на око, има огроман значај јер показује да су јудејски владари, као и други древнооријентални цареви Асирије, Вавилона, Египта..., имали натписе у монументалном стилу. Такав натпис, са именом библијских владара Јудеје и Израила, до сада није познат. То је водило схватању да цареви Јуде и Израила нису имали натписе у монументалном стилу да би забележили своја достигнућа. Ново откриће мења ту слику. То је веома важно откриће, које мења ток истраживања јер се веровало да јеврејски цареви никада нису подизали споменике у њихову част, за разлику од других древних источних култура. Јеврејски цареви се помињу у споменицима других култура, као у асирским, вавилонским и арамејским текстовима – али ово је први пут да монументални јеврејски текст помиње достигнућа једног цара, рекао је проф. Галил.

Скоро до краја октобра чинило се да ће у археолошким открићима у области библијског света доминирати Ирак, односно открића из масивних барељефа који су откривени на две различите локације. Ипак, на самом крајуна прво место су освојили резултати истраживања у области архео-магнетизма чија је могућност прецизног датирања показана управо на више локације древне Јудеје и Израила.