The Milestones

Најстарија књижевна дела су били драмски комади, текстови писани за извођење на позирници пред публиком, а можда и уз учешће публике. Многа од њих су имала не само епски, већ и дубоко егзистенцијални и религијски карактер. И док је Еп о Гилгамешу дубока лична прича о животној позорници на којој се сусрећи богови, полубогови и људи у трагању за бесмртношћу и смислом живота, Енума Елиш је епска прича о божанској победи над праисконским беживотним хаосом, прича која је вероватно имала сценски израз у прослављању старовавилонског празника Нове године, прослављању у којем су као у космичкој драми учествовали цар, свештенство, али и грађани Вавилона. Овај модел усваја и библијски Израил, што је препознатљиво у макар неким од псалама. Посредством библијског, а касније и грчког предања динамичан однос религијског и драмског искуства прожима хришћанско искуство, пре свега Литургију. Којa je веза драме и религије? Чега је „пред-става“ Литургија? На који начин животна драма утиче на обликовање религијског исказа и обратно, како религијски исказ утиче на драматичне тренутке живота?

Истакнути мотив Јосиф-наратива је мотив јаме/тамнице. Повезаност јаме и тамнице препознатљива је у Јосифовом изједначавању или макар асоцијативном повезивању искуства из Пост 37 и Пост 39-41. Ово се постиже употребом израза за тамницу, који је раније употребљен за јаму (בור, 40:15). Ово је перспектива коју прихвата и наратор (41:14) чиме се показује да је искуство јаме је informingimage Јосифовог живота.Мотив је повезан са другим мотивима и уводи се мотивом братске мржње исказане кроз напад на сањара и његову тунику. Напад је брз и жесток. Јосиф се нашао у јами. Употребљени израз има много значења.Значи дубока рупа у којој се сакупља кишница (Ис 30:14; Јер 14:3), неко скрива или хвата свој плен (1Сам 13:6; 2Сам 17:9; 18:17; Ис 24:17–18; Јер 48:43–44), али и место заточења (Ис 24:22; Зах 9:11 уп. Јер 38:6) смртних опасности (2Сам 23:20; 1Дн 11:22), па чак и гробница (Јер 41:7). Јама је опасна. Јосиф, размажено дете, налази се у њој. Став његове браће је наглашен обедовањем крај јаме у коју су бацили брата.

У три поглавља (Пост 37, 38 и 39), одећа игра кључну улогу у развоју заплета као маркер статуса и ауторитета помоћу којег се открива или скрива идентитет. Читање Пост 37-39 сугерише да је, што се мотива одеће тиче, епизода Јуда/Тамара (без обзира на књижевну историју) беспрекорно укључена у наратив и да му даје велики допринос. Она представља значајну компоненту и обликује читаочеву перцепцију догађаја везаних за одећу у овим поглављима и касније.

У Јосифовом случају значај тунике је у утицају на породичне односе. Јосифова одећа и доцније има значајно место, било када му је дарује Портифар или сам фараон. Није само Јосифова одећа она која се појављује као значајни фактор наратива. Ту је и Тамарина одећа (Пост 38) у поглављу које је можда кључно за обликовање портрета Јуде. Ово је мотив који служи не само као унутрашња веза између наративних целина приповести, већ и повезивање са претходним Јаков-наратив, па чак и даље унатраг, све до Еден-наратива у којем Бог прави одећу за људе након што их је осудио због њихове непослушности (Пост 3:21). Одећа се обично схвата као израз Божје милости и бриге за људе и показатељ неадекватности првог покушаја људи да се одену (Пост 3:7).

Важан део идентификације затвора били су графити на поду локације. Садржи молбе, написане на грчком, као што су нека надвлада срећа оних који страдају на овом безаконом месту. "Господе, не помилуј онога који нас је овде бацио."

Проучавање небеских тела одвијало се кроз древну египатску културу. Религијски догађаји су били фиксирани кретањем Сунца и Месеца, звездане карте су урезане у поклопце гробница, а пирамиде су биле поређане тако да су окренуте према звезди водиљи. Запажања древних астронома била су довољно велика да попуне читав том, познату као The Book of Nut, збирку списа који обухватају списе настајале вековима, који детаљно описују како су Египћани спојили природну науку и митологију.

Његов сан је последња теофанијска визија у читавом Постању и једини сан поруке у Јосиф наративу. Теофанија истиче на позадину опште приповести, али ју је приповедач уткао у контекст. Јаковљевом сну претходе драматичне речи праоца: доста ми је што је жив син мој Јосиф. Него идем да га видим пре него што умрем (Пост 45:28). Оне су закључак сажете наративне сцене током које Јаковљеви синови саопштавају оцу да је Јосиф жив и да влада у Египту (45:25-26). Наратор не задовољава читаочеву машту и не задржава се на детаљима којима (нпр. неизоставно потребном објашњењу које укључује и братско признање ранијих злодела). Фокус је на Јаковљевој реакцији неверице и пропратном коментару; стеже му се срце (45:26в). Утисак је да је Јаковљева неверица је у основи страх од лажне наде и да је вест, иако радосна, изазвала дубок стрес.

Стари Египћани су били једна од најранијих светских цивилизација и оставили су невероватан траг на читаво човечанство. Пошто су постојали у историји миленијумима, никада се нису превише удаљили од својих трајних митова и веровања. Њихова религија је била практично непромењена од свог зачећа, а та чињеница само потврђује колико су Египћани снажно веровали у своја божанства. А у самом корену ове религије је сложен мит о стварању, где је сав живот настао из првобитног хаоса.

Трагови раног хришћанства на просторима Србије су веома бројни и тешко их је представити у једном излагању. То је разлог што ћемо у првој трибини која се бави овом темом да се посвестимо наслеђу које је сачувано у два значајна средишта римско-ромејске епохе. На северу Србије налази се Сремска Митровица, односно антички Сирмијум, један од престоних градова Римског царства. На југу древни Наис (Нипш) место рођења знаменитог цара Констатнина, римског императора који је Миланским едиктом порарио слободу хришћанима. На овој трибини покушаћемо да представимо најзначајније ранохришћанске споменике ова два града:

Ту се, међутим, сусрећемо са проблемом. Исказ писца Посланице помислишвши да је Бог кадар и из мртвих васкрснути се у савременој егзегези схвата као учитавање новозаветне (већ развијене и дефинисане) вере у ваксрсење у Авраамово искуство које такву веру није познавало.Семити су, наиме, (као и други становници) древног Оријента углавном веровали у наставак егзистенције у земљи сена смртнога, у шеолу. Историчари религије су, углавном сагласни, да идеја васкрсења као јасно дефинисана не постоји у јудаизму до периода између 4. и 2. в. пре Хр., односно пре јудејског сусрета са персијским веровањима која су, наводно или стварно, прва развила ову идеју. Постојали су, наравно, примери појединачних васкрсења мртвих, описаних у циклусима о пророцима Илији и Јелисеју, али је приговарано да тамошњи описи васкрсења можда заправо представљају описе масаже срца и давања вештачког дисања којима су преминули враћени у живот. Чак и уколико би се узело да су поменути библијски наративи приказивали заиста васкрсење, догађаји који су у њима описани удаљени су од времена праоца Авраама вековима, ако не и читав миленијум. Намеће се једноставно питање: да ли је праотац Авраам могао да верује у васкрсење?