The Milestones

Пасха, Господња Пасха, јер из смрти у живот и са земље на небо, Христос Бог преведе нас, све који победничку песму певамо – Христос Васкрсе из мртвих. Ове речи нас убедљиво подсећају да је Пасха и некада и до данас остала чин прослављања божанског дела спасења од ропства и смрти, слављење победе живота утемељене на Христовој жртвеној крви и његовом славном васкрсењу. Христос као новозаветна Пасха не само да испуњава старозаветни образац, него нам омогућује и богослужбену заједницу са свима онима који су вером изашли из Египта, било у историјском или духовном смислу. То је заједница у коју смо и ми позвани.

Мојсејев страх се подразумева, али и истовремено се сведочи о вери која га преображава у храброст. За аутора Химне, храброст Мојсеја није неустрашивост већ победа над страхом коју даје вера и исправно деловање упркос страху. Мојсеј је осетио страх због обзнањивања убиства египатског надзорника, али тај страх – према писци Посланице Јеврејима - није био покретач његовог одласка из Египта. Одлазак из Египта био је, према писцу Химне вере, чин вере усмерене ка будућем ослобођењу Израила. Писац наглашава улогу вере у превазилажењу страха кога узрокују спољашње околности, околности описане споменом краљеве наредбе (27а). Израз дозива у сећање септуагинталну верзију Изласка која сведочи да је фараон захтевао живот Мојсеја, односно да је Мојсеј због убиства египатског надзорника радова био стављен ван закона и осуђен на смрт. Стари завет, дакле, сведочи о Мојсејевом страху од одмазде фараона (Изл 2:14–15), док аутор Посланице у његовом напуштању Египта види неустрашивост, јер је упркос смртној опасности ушао у заједницу са изабраним народом ослањајући се на виђење Бога невидљивог.

Чудесно спасење бебе Мојсеја као да је најавило величанствено дело које је он својим животом требао да оствари. Мојсејев живот је инспирисао многа књижевна дела и филмове. Бројне екранизације библијске нарације о Мојсеју приказују младог египатског принца који не зна своје право порекло. Чудесни стицај околности суочава га са драматичном стварношћу о томе ко је он заиста и код њега почиње снажно преиспитивање сопственог идентитета. Стање егзистенцијалне стрепње као резултат има убиство египатског надзорника радова. Суочен са могућом казном, он бежи из Египта, да би се деценијама касније вратио и своје сународнике извео из ропства.

Прича о Давиду и Голијату, египастке хронике и библијски извештаји о Гезеру, еванђеоски наративи о Витсаиди и апостолима који су потицали из овог рибарског насеља са почетка хришћанске ере добијају на тачности, смислу и значају захваљујући новим археолошким открићима која су обележила овај месец.

Праотац Јосиф је последњи у низу патријараха Израила. Најавио је излазак Израилаца из Египта. Том најавом се завршава историја праотаца и наговештавају будући догађаји започети рођењем Мојсеја, старозаветне личности чијим делима вере аутор Посланице даје највише места. Период између Јосифа са једне, и Мојсеја са друге стране, је вероватно један од најтежих периода у историји изабраног народа. То је период обележен постепеним, али констатним терором, који су египатски староседеоци вршили над новопридошлим Израилцима, сводећи их на грађане другог реда и обезвређујући њихов живот. У овом светлу, приповест о Мојсеју и изласку није само приповест о величанственом Божијем војевању у корист свог народа, већ и приповест о Божијем ревновању наспрам сваке тираније и социјалне неправде, а у прилог достојанства човека и људског живота. То је, истовремено, и посредни императив којим се налаже и наше садејство са Богом у борби против социјалне неправде, непоштовања људског живота и достојанства човека. Ова борба не подразумева, макар не првенствено, револуционарну активност, већ унутрашњу револуцију којом своје унутрашње настројење и спољашње деловање усаглашавамо са принципима хуманистичке антропологије и социологије која изворе из Светог Писма. Оно што се, међутим, често пропушта јесте кључна улога жена у овој приповести која стоји у темељу изласка, као библијске књиге и догађаја. Та улога је у првим поглављима толико наглашена да поједини аутори их означавају као "древни јудејски феминистички трактат".

Шта је оно што ову библијску књигу чини толико испиративном? Која је њена основна порука и на који начин ту поруку можемо да откријемо? На који начин ову библијску књигу треба да читамо? Да ли је у питању историографски спис или збирка народних легендарних предања? Уколико приповест која је изнесена у спису има историјску основу да ли постоје спољашњи докази који би могли да потврде њену релеватност и који би евентуално могли да нам омогуће датирање догађаја који су у њој описани? Исцрпни одговори на постављена питања излазе изван оквира овог општег прегледа, али неке смернице у вези са њима, свакако, би требало да буду постављене.

Јосиф је био омиљени син Јакова, издвајен од остале браће, браћа која су га продала као роба у туђину (Пост 37:25-36); његово тело које је од пустињског сунца и пешчаних ветрова штитила шарена племићка хаљина, ненавикнуто на тежачки живот, обликовано је ропским послом на дворовима епигапског угледника Петефрија. Јосифова марљивост, способност, поштење и верност су постале особине на којима је изградио свој углед и од позиције обичног роба уздигао се до повлашћеног положаја роба-економа, односно управитеља и надгледника имања (Пост 39:1-6). То је могла да буде позиција на којој би могао да проживи прилично лагодан живот, да га промењивост судбине није ставила пред ново искушење. Зачудо, управо због победе у искушењу је доспео тамнице (Пост 39:6-23). Ту, у најдубљој тами свог живота поставио је темељ свом величанственом уздизању. Када се већ више није имао чему надати доспео је до места великог везира египатске империје (Пост 41:1-46). И опет, он који је својом мудрушћу и достојанственошћу задивио самог египатског суверена, био је збуњен и затечен сусретом са простим пастирима - својом давно изгубљеном браћом; он чије је лице блистало од мирисних помасти фараоновог двора, умио је лице сузама приликом сусрета са млађим братом кога је тек тад упознао (Пост 45:1-4). Коначно, Јосиф који је у својој руци имао сву власт и моћ Египта, јасно и недвосмислено се одрекао права суда над браћом признавши Бога као врховнуог судију и господара (Пост 50:19-21).

После занимљиве промоције у издавачкој кући и књижари Библос, књига ће бити представљена и у Дому Омладине Београда. Овиг пута, заинтересованој публици ће на дар бити поклоњено 100 примерака ове књиге захваљујући покровитељима издања. Један од водећих представника овог дијалога је проф. др Бредли Насиф који нам своје богословско и лично искуство дијалога преноси у књизи пред нама. Ова књига представља снажно сведочење православне вере и предања (библијског, светоотачког, литургијског, догматског и аскетског) обликовано на начин који је разумљив еванђеоским протестантима и, истовремено, напор да се богословље еванђеоских протестаната представи на пријемчљив начин (уз јасно вредновање позитивних и негативних аспеката) без умањивања и пренаглашавање разлика.

Обимну рекапитулацију и егзистенцијално тумачење историје праотаца Израила, писац Химне вере завршава у три реченице. Оне сажимају период дуг око 150 година. То је приближно библијском схватању о трајању три генерације, а одговара спомену три личности које су кључни представници тих генерација. Прва од њих је Исаак. Следе Јаков и Јосиф. Оно што се као нит протеже у опису сваког њих јесте њихово усмерење ка будућности и, коначно, есхатону. Управо тај мотив писац Посланице препознаје као кључан за своје читаоце.

Значајан део едомске висоравни је прекривен релативно богатим, црвено-браон медитеранским земљиштем са 200 до 600 мм просечних годишњих падавина, што га чини веома пожељним земљиштем погодним за суву пољопривреду – типично пољопривредно занимање Блиског истока као већ у периоду неолита. Изузетна промена се дешава у геологији, топографији, клими и вегетацији док се спуштамо са ове високе висоравни у низију. Велики вади, богате историје, дубоко секу кроз Едомску висораван. Док се висоравни могу похвалити уским коридором доброг пољопривредног земљишта на кршевитом платоу, низије садрже један од најбогатијих извора природне супстанце у источном Медитерану: руду бакра.