The Milestones

Период судија Израилових је један од најмрачнијих периода историје старозаветног народа Божијег. То је био период великих и тешких трансформација. Смрт Исуса Навина означила је нестајање централног ауторитета. Израил је до тада био чврсти савез племена у незауставивом ратном походу. Племена су, сада, расељена по територијама на којима су и даље живели и староседеоци. Ханански народи на овој територији живели већ дужи низ деценија (па и векова). Досегли су културни ниво који је знатно надилазио цивилизацијске форме израилских номада. Хананска култура је била чврсто повезана са хананским култом, пре свега веома сензуалном и Израилцима изразито примамљивом – култу плодности (који је укључивао и сакралну проституцију). Главно божанство је било Ваал, а његова дружбеница је била Астарота (или Анат), сензуална хананска богиња љубави и рата. Хананска религија била је, по Израил, вишеструко опаснија, него хананске војске – писали су добри познаваоци овог периода. Управо стога, историја доба судија одажава период анархије унутар којег се појављује неколицина светлих тачака, харизматских личности, који израилски народ воде ка покајању. У књизи су сачувана древна предања која су обликована од стране дефтерономистичког писца.

Вера која је карактерисала Раву показала се знаком распознавања којим одвојена од неверујућих (непокорних) становника Јерихона (ИНав 6:17.21). Оригинални термин којим се описују становници Јерихона раније је употребљен да опише неверне Израилце који су помрли у пустињи (Јевр 3:18). Библијски писац исказује став да је то заправо вера, а не биолошка, социјална или етничка припадност, оно што одређује место човека пред Богом и у заједници народа Божијег (упр. Јевр 10:38). Рава својим примером, убедљиво сведочи о универзалности спасења која своје коначно реализовање има у свеобухватности еванђеља Христовог, чији је предак Рава и била.

Прича о Давиду и Голијату, египастке хронике и библијски извештаји о Гезеру, еванђеоски наративи о Витсаиди и апостолима који су потицали из овог рибарског насеља са почетка хришћанске ере добијају на тачности, смислу и значају захваљујући новим археолошким открићима која су обележила овај месец.

Вера се, дакле, показује као послушност божанским наредбама. За заједницу вере којој је ова омилија упућена, порука је јасна: послушна вера постиже циљ зато што се Бог укључује у борбу свог народа, борбу која није против крви и тела, већ против поглаварства, против власти, против владара овог мрачног света, против злих духова на небесима (Еф 6:12). Библијска приповест, у светлости новозаветне благовести, сведочи да је вера учешће у свештеном рату, рату започетом на небу (Отк 12:7-9), добијеном на крсту и у празном гробу, рату за улазак у небески Ханан, у земљу живих. То је рат против греха и свега што нас искључује из богослужбене заједнице свег Израила, рат против страсти у нама и њихове манифестације у друштву око нас, рат за успостављање Царства Божијег.

Освајање Ханана од стране Израилаца, односно насељавање изабраног народа у Обећаној земљи, неодвојиво je повезано са ранијом библијском нарацијом. Богословски, повезано je са нарацијом о праоцима Израила, Авраамом, Исааком и Јаковом. Историјски (свакако и богословски) повезано је са нарацијом о изласку из Египта. Најпре ћемо се осврнути на питања историјског карактера. Прво међу њима је питање датирања освајања хананских градова.

Треба имати на уму да као и потоп Нови завет и прелазак преко Црвеног мора, препознаје као типолошку слику. У њој открива богослужбени смисао и о овом догађају говори као о крштењу Израила у Мојсеју и у мору (1Кор 10:2). То није случајно и, заправо, показује колико су новозаветни аутори исправно схватили прави смисао овог догађаја, објављеног још приликом Мојсејевог позвања код несагориве купине. Тада му Јахве објављује циљ изласка говорећи кад изведеш народ из Мисира, служићете Богу на овој Гори (Изл 3:12). Ове речи сугеришу да циљ изласка није просто ослобођење од ропства фараону и Египту (као архетипским сликама зла, греха и смрти), већ ослобођење за служење Богу, за богослужење - Израилци су ослобођени робовања да би (бого)служили.

Пасха, Господња Пасха, јер из смрти у живот и са земље на небо, Христос Бог преведе нас, све који победничку песму певамо – Христос Васкрсе из мртвих. Ове речи нас убедљиво подсећају да је Пасха и некада и до данас остала чин прослављања божанског дела спасења од ропства и смрти, слављење победе живота утемељене на Христовој жртвеној крви и његовом славном васкрсењу. Христос као новозаветна Пасха не само да испуњава старозаветни образац, него нам омогућује и богослужбену заједницу са свима онима који су вером изашли из Египта, било у историјском или духовном смислу. То је заједница у коју смо и ми позвани.

Мојсејев страх се подразумева, али и истовремено се сведочи о вери која га преображава у храброст. За аутора Химне, храброст Мојсеја није неустрашивост већ победа над страхом коју даје вера и исправно деловање упркос страху. Мојсеј је осетио страх због обзнањивања убиства египатског надзорника, али тај страх – према писци Посланице Јеврејима - није био покретач његовог одласка из Египта. Одлазак из Египта био је, према писцу Химне вере, чин вере усмерене ка будућем ослобођењу Израила. Писац наглашава улогу вере у превазилажењу страха кога узрокују спољашње околности, околности описане споменом краљеве наредбе (27а). Израз дозива у сећање септуагинталну верзију Изласка која сведочи да је фараон захтевао живот Мојсеја, односно да је Мојсеј због убиства египатског надзорника радова био стављен ван закона и осуђен на смрт. Стари завет, дакле, сведочи о Мојсејевом страху од одмазде фараона (Изл 2:14–15), док аутор Посланице у његовом напуштању Египта види неустрашивост, јер је упркос смртној опасности ушао у заједницу са изабраним народом ослањајући се на виђење Бога невидљивог.

Чудесно спасење бебе Мојсеја као да је најавило величанствено дело које је он својим животом требао да оствари. Мојсејев живот је инспирисао многа књижевна дела и филмове. Бројне екранизације библијске нарације о Мојсеју приказују младог египатског принца који не зна своје право порекло. Чудесни стицај околности суочава га са драматичном стварношћу о томе ко је он заиста и код њега почиње снажно преиспитивање сопственог идентитета. Стање егзистенцијалне стрепње као резултат има убиство египатског надзорника радова. Суочен са могућом казном, он бежи из Египта, да би се деценијама касније вратио и своје сународнике извео из ропства.

Прича о Давиду и Голијату, египастке хронике и библијски извештаји о Гезеру, еванђеоски наративи о Витсаиди и апостолима који су потицали из овог рибарског насеља са почетка хришћанске ере добијају на тачности, смислу и значају захваљујући новим археолошким открићима која су обележила овај месец.