Јаков

У овом контексту сагледан божански позив праоцу Аврааму није само позив да се напусти постојбина, завичај и отачки дом. Бог се обратио праоцу Аврааму, позвао га је... Позвао га је да напусти своју постојбину, завичај и отачки дом... и наслеђене верске и друштвене обрасце древне Вавилоније који су представљали пркос Богу и тлачење људи.

Проблемом историјско-културолошке контекстуализације приповести о праоцима Израила је веома комплексан. Од великог значаја су подаци, све обимнији и актуелнији, које добијамо са ископавања на више локација древног Оријента. Први овакви подаци, премда доста штури, отворили су пут снажном оптимизму у погледу могућности сагледавања културно-историјске позадине библијских нарација. Ускоро су се, међутим, могли чути и гласови критичара. Они су сугерисали да приповести о праоцима не садрже доживљаје конкретних личности, већ друштвено (племенско) искуство које је персонификовано у митског (или легендарног) претка са циљем да се снажније утисне у свест будућих генерација религијска порука. Иако ово схватање несумњиво садржи извесне аспекте истине, његови заговорници нису успели да објасне постојање бројних, верски, политички, па и друштвено, ирелавантних сцена које свакако осликавају ралност амбијента древног Оријента. Ове сцене нам сугеришу да се у Пост 12-50 сусрећемо са историјом реалних личности. То не значи да у саме нарације није учитано и историјско искуство израилских племена, већ да приповести садрже реалан приказ свакодневног живота засновног на песничкој и родословној грађи усмених предања.

Аутор текста указује на могућност поистовећивања библијског Јосифа и египатског званичника чија је мумија пронађена у Долини краљева 1905.год. Поменути званичник је живео током позног периода 18. египатске династије. Иако текст можда није довољно убедљив у вези тврдње да су Јуја и Јосиф иста личност, нарочито због тога што апстрахује библијску референцу која сведочи да су Израилци приликом изласка са собом понели Јосифиво тело, текст може - у најмању руку - да нам укаже на потенцијал археолошког реконструисања библисјког наратива са једне, и да нам помогне да боље упознамо атмесферу у коју је смештен тај наратив са друге стране.

Jeдно од археолошких открића које не би смело да измакне нашој пажњи

У данашњој култури „смајлија“, комуникација на бази тзв. фацијалне експресије досеже свој врхунац будући да је људско лице по­стало својеврсни „симбол“ којим се исказују не само осећања, већ и расположења, па чак и намере страна у комуникацији. Данашња култура се, стога, у извесној мери може сматрати културом фасцинације лицем. То, међутим, није ништа ново. Не заборавимо да у најстаријем споменику људске књижевности, Епу о Гилгамешу, главни јунак спева, легендарни владар Урука – Гилгамеш пред крај свог животног пута, веома богатог и бурног, промењивог, испуњеног успонима и падовима, моли од богова последњу милост – сусрет са преминулим пријатељем Енкидуом. Он ову своју жељу формулише у молби да види лице Енкидуово. Као да ова молба представља вапај читавог човечанства кроз векове од Гилгамеша до нас данас. Ехо тог вапаја прожима и библијске текстове, надасве, мудросну књижевност Старог Завета.