Јаков

Кључни мотиви Јосиф-наратива (туника, снови, јама/тамница) повезани су, макар посредно, са мотивом савезних обећања датих праоцима, пре свега обећања о успостављању царске лозе. Мотив царског достојанства човека утемељен je, пак, у опису стварања. Еден је описан као врт-светиште, а Адам као цар-свештеник архетипског храма (уп. Јзк 28:13). Он влада, служи и чува Божје пребивалиште. Јахве даје Адаму да учествује у царском задатку и да одражава Божју царску славу као животворног суверена. Бог не само да царује над људима, већ и кроз њих. Приповест о стварању истиче царску позицију Адама. Описан је као слика (צלם) и обличје (דמות) Бога, што у древнооријенталној мисли има царске асоцијаљције (Пост 1:26–28). У Пост 2 Адам је онај који служи (עבד) и чува (שמר), односно цар-свештеник Едена, прото-светишта (Пост 2:15; уп. Бр. 3:7–8; 8:26; 18:5–6).Описи садрже и есхатолошки наговештај. Адамова владавина није статични подухват — већ садржи инхирентни телос.

У три поглавља (Пост 37, 38 и 39), одећа игра кључну улогу у развоју заплета као маркер статуса и ауторитета помоћу којег се открива или скрива идентитет. Читање Пост 37-39 сугерише да је, што се мотива одеће тиче, епизода Јуда/Тамара (без обзира на књижевну историју) беспрекорно укључена у наратив и да му даје велики допринос. Она представља значајну компоненту и обликује читаочеву перцепцију догађаја везаних за одећу у овим поглављима и касније.

У Јосифовом случају значај тунике је у утицају на породичне односе. Јосифова одећа и доцније има значајно место, било када му је дарује Портифар или сам фараон. Није само Јосифова одећа она која се појављује као значајни фактор наратива. Ту је и Тамарина одећа (Пост 38) у поглављу које је можда кључно за обликовање портрета Јуде. Ово је мотив који служи не само као унутрашња веза између наративних целина приповести, већ и повезивање са претходним Јаков-наратив, па чак и даље унатраг, све до Еден-наратива у којем Бог прави одећу за људе након што их је осудио због њихове непослушности (Пост 3:21). Одећа се обично схвата као израз Божје милости и бриге за људе и показатељ неадекватности првог покушаја људи да се одену (Пост 3:7).

На личном искуству је видео како је Бог злочиначке планове извео на добро и корист целе породице (45:1-13) и сада не жели да се меша у процес. У овој трећој и врхунској сцени препознавања, браћа (која се овде третирају као један драмски лик) на сличан начин признају божански план (можда под утицајем Јуде?). Јосиф је то изричито рекао својој браћи (Пост 45:5-8), али прича се наставља као да нису били убеђени. Приповедач очигледно претпоставља да су сваки брат или група браће морали сами да дођу до тог закључка кроз дубоко лично искуство.

Јаков је контраверзни патријарх (Пост 25:29-34) који се изборио за место у историји спасења, али у прологу Јосиф-наратива (Пост 34-35) описан је као стар и слаб. Његов првенац, Рувим посеже за његовом иночом и тиме сугерише своје скоро успињање на место старешине породичног клана. Синови противно његовој одлуци врше одмазду над Сихемљанима (Пост 34:1-31), потирући Јаковљеву млаку и збуњујућу реакцију на силовање Дине... Јаков је неорганизовани родитељ, али успева да убере симпатије читаоца захваљујући трајној вери. Он је шармантни лупеж који се не мири са судбином, жели најбоље за породицу и спреман је да следи Божји план иако му недостаје дисциплина и оптимизација потенцијала. Он покушава да изгради бољи живот за породицу у складу са очекивањем Божијег благослова и трансформацијом породице у велики народ (Пост 28:14). Јакову је удобно у позицији поглавара породичног клана и жели да задржи ту позицију...

Можда један од најупечатљивијих женских ликова је неименована жена Јосифовог господара, Потифара. Већина тумача је осликава једноставно као сексуалног предатора, међутим оваква слика иако доминантна није једина. Знаменити равин Раши је наговестио комплекснији лик Зулаике, како ову жену назива исламско предање. Он је повезује са Тамаром са једне и Асенетом, са друге стране. Уметници обично приказују Зулаику као средовечну жену, али је ситуација још интригантнија ако је она постадолесценткиња којој је досадно. Чини се да је била лепа и чврста жена упорна у прогањању згодног младића. Коначно одбијање прати вапајем који би закон препознао као отпор силовању (Пнз 22:24–27). Она оптужује мужа да је довео Јеврејина (Пост 39:14) са намером да Јосиф приреди увреду (поигравање, ст 17). Она је покушала да оптужи свог супруга да је одговоран за овај чин. Зулаика је, према неким схватњима, Јосифа позивала на чин током читаве године (Пост 39:10). У религиозном контексту ране Јосифове традиције, демонизација лика Потифарове жене била је скоро неопходна. Но да ли је оправдана?

Фраза породичне вредности тренутно je jeдна од веома присутних у јавности. Постојеће расправе укључују важна и темељна питања: Шта је породица? Да ли постоји нормативна породична структура? Изгледа да је апел на породичне вредности постао кодна фраза за решавање различитих питања, од којих многа укључују људску сексуалност и породични живот. Које су традиционалне вредности сведочене у Старом завету и која је институција породице коју тамо видимо? Шта нам говори пример Авраама ожењеног једном женом, а у полном општењу са другом? Јаков ожењен сестрама? Шта рећи о Давидовом брачном животу. Може ли бити да породичне вредности Библије нису толико саморазумљиве савременим читаоцима? Систематско историјско проучавање породице – и модерно и древно – оповргава претпоставку да је породица икада била статичан ентитет са једном дефиницијом фиксном за сва времена. Постање, такође, не даје статичну дефиницију породице.

У овом контексту сагледан божански позив праоцу Аврааму није само позив да се напусти постојбина, завичај и отачки дом. Бог се обратио праоцу Аврааму, позвао га је... Позвао га је да напусти своју постојбину, завичај и отачки дом... и наслеђене верске и друштвене обрасце древне Вавилоније који су представљали пркос Богу и тлачење људи.

Проблемом историјско-културолошке контекстуализације приповести о праоцима Израила је веома комплексан. Од великог значаја су подаци, све обимнији и актуелнији, које добијамо са ископавања на више локација древног Оријента. Први овакви подаци, премда доста штури, отворили су пут снажном оптимизму у погледу могућности сагледавања културно-историјске позадине библијских нарација. Ускоро су се, међутим, могли чути и гласови критичара. Они су сугерисали да приповести о праоцима не садрже доживљаје конкретних личности, већ друштвено (племенско) искуство које је персонификовано у митског (или легендарног) претка са циљем да се снажније утисне у свест будућих генерација религијска порука. Иако ово схватање несумњиво садржи извесне аспекте истине, његови заговорници нису успели да објасне постојање бројних, верски, политички, па и друштвено, ирелавантних сцена које свакако осликавају ралност амбијента древног Оријента. Ове сцене нам сугеришу да се у Пост 12-50 сусрећемо са историјом реалних личности. То не значи да у саме нарације није учитано и историјско искуство израилских племена, већ да приповести садрже реалан приказ свакодневног живота засновног на песничкој и родословној грађи усмених предања.

Аутор текста указује на могућност поистовећивања библијског Јосифа и египатског званичника чија је мумија пронађена у Долини краљева 1905.год. Поменути званичник је живео током позног периода 18. египатске династије. Иако текст можда није довољно убедљив у вези тврдње да су Јуја и Јосиф иста личност, нарочито због тога што апстрахује библијску референцу која сведочи да су Израилци приликом изласка са собом понели Јосифиво тело, текст може - у најмању руку - да нам укаже на потенцијал археолошког реконструисања библисјког наратива са једне, и да нам помогне да боље упознамо атмесферу у коју је смештен тај наратив са друге стране.