Цар

Представљена је величанствена визија свештенства хришћана који светотајинско искуство претачу у етичку мисију. У тој визији светишта и свештенства има места за сав народ Божији чија је мисија усмерена на преображавање свег света у дом Божији. Као и новостворени човек у Едему, свештенство хришћанина не исцпљује се у сакраменталном животу нити друштвено-етичким категоријама, већ има космолошке димензије. Хришћанин, који у Христу постаје Нови Адам, има одговорност према читавом тварном свету. Он је позван је да тај свет чини светим и подесним станом Божијим. Скинија и храм су својом архитектонском структуром, украсном орнаментиком и храмовним прибором (свештеним сасудима) формирани тако да представљају сећање на Едем као првобитно светиште у којем је човек постављен у позицију цар-свештеника твари. Формирајући овакав поглед на свет и човека, библијски писци се представљају као свесни и савесни и богослови који су преузимали позитивне тековине постојећег религиолошко-храмовног богословља древног Оријента надограђујући га оригиналним идејама обликујући величанствени концепт максималистичке свештене антропологије

Један текст популарног карактера не може ни изблиза да представи само најосновније и најзначајније аспекте богате цивилизације каква је Египат. Вишемиленијумска историја, снажна интеракција са библијским наративом, величанствени културни, уметнички и религијски споменици, богатство митолошког предања изузетне психолошке дубине у којем се међусобно прожима дубоко лично, историјско и архетипско захтевају много више од једног текста. У овом серијалу ће, стога, више текстова бити посвећено Египту. Ово је први од њих.

У Новом завету, односно Посланици Јеврејима развија се снажна типолошка анализа старозаветних одељака о Млехиседеку, а писац Посланице вероватно има на уму и богато интертестаментарно предање о овој личности која је миленијумима будила интересовање читатеља Светог Писма.

Пс 23 је један од најлепших и најпознатијих библијских псалама, богате асоцијације које он буди враћају нас на значајне догађаје историје спасења израилског народа. За хришћане, он буди и месијанске асиоцијације које у свест дозивају Христове параболе и говоре. Па, ипак, неке од димензија овог псалма нам и данас измичу, често и због тога што му приступамо са богатим предзнањем која нас спречава да му приступимо читајући га као песму обликовану по обрасцима древнооријенталне поезије која је била узор за бројне библијске писце, укључујући аутора овог псалма. Међутим, тек приступајући псалму из ове перспективе откривамо његове бездане дубине.

Синоптичка еванђеља сведоче да се припрема за улазак Христа у Јерусалим одвија у атмосфери узварелих месијанских очекивања која су досегла врхунац. то се догађа у атмосфери најзначајнијег и симболиком богатог празника Пасхе који није био само прилика за окупљање великог броја Јевреја из матице и дијаспоре у Јерусалиму, већ је био подсетник на прошла дела божанских избављења и израз наде у избављење у будућности. У једној таквој атмосфери, улазак на магарету у Јерусалим човека који наговештава „своју месијанску кандидатуру“ бројним знамењима (чудесним делима) и проповедима није могао да буде непримећен и не повезан са старозаветним пророштвом. Јасно је да је не само народ у Христовом уласку на магарету у Јерусалим, већ и његови противници (Мт 21:10-11; Лк 19:39-40), препознали сцену која је несумњиво у тесној вези са пророштвом Захаријиним. Да ли су једнино ученици пропустили да виде ову везу, или речи ап. Јована не разумеше ученици његови говоре о нечем другом?

И шта још да вам кажем? Не би ми, наиме, достајало времена, кад бих стао причати о Гедеону, Вараку и Самсону, Давиду и Самуилу који вером победише царства, извшише праведност, постигоше обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, избегоше оштрицу мача, од слабости се окрепише, у боју ојачаше поразше војске туђинске. Посланица Јеврејима 11:32-34

У неким ситуацији изрази које проналазимо у Светом писму могу да буду „лажни пријатељи“, односно њихово значење може да нам се учини потпуно јасним на бази значења који ти – данас уоичајени – изрази имају у свакодневном говори савременог човека. Смисао тих израза, међутум, мења о се вековима и каткада тек када се вратимо њиховом изворном значењу можемо да „ухватимо“ богатство библијског исказа. Ово још и више, важи за библијску поезију, која каткада то значење чини додатно коплекснијим кроз нарочито позиционирарење у паралелизмима или хијастичким паралелама.