Обично када замишљамо древни Рим, замишљамо како беле, мермерне, зграде и кипови светлуцају на светлости Сунца. Та слика, међутим, није тачна. Мада су многи римски кипови (као грчки) бели, они су првобитно били обојени.
Један и мноштво, они и ја—тема је коју је немогуће избећи када је у питању Настасијевић. Његова готово пророчки усамљена прилика као да је морала да испија патњу и да том патњом показује стазу тражитељима који долазе касније. Настасијевић вапи за траговима. Али не за траговима велике групе људи који хрле у једном правцу, јер тај пут води безличности и површности...
Настасијевић сажима реченицу до есенције, не би ли оставио довољно простора за одјек празнина. Овај језички одзвон уводи интроспективну тишину, период очишћења који, иако испуњен тмином, чека на откровење.
