17 Октобар 2021
Један текст популарног карактера не може ни изблиза да представи само најосновније и најзначајније аспекте богате цивилизације каква је Египат. Вишемиленијумска историја, снажна интеракција са библијским наративом, величанствени културни, уметнички и религијски споменици, богатство митолошког предања изузетне психолошке дубине у којем се међусобно прожима дубоко лично, историјско и архетипско захтевају много више од једног текста. У овом серијалу ће, стога, више текстова бити посвећено Египту. Ово је први од њих.
10 Октобар 2021
Познавање чуда Египта је део опште културе а већина школараца је макар успут упознала цивилизације древне Месопотамије. Међутим, цивилизација древних Хетита је и данaс непознаница иако је у неким периодима по снази била једнака Египту и којој европска култура (судећи по новијим схватањима) дугује невероватно много. Направио ју је фасцинантни народ, непознатог (или макар нејасног) порекла, који се – уз друге велике силе – уградио у темеље древног али и савременог света. До недавно овај народ је био само један од оних, успутно споменутих, у Библији а онда је у Сирији 1870. год. пронађено чудно писмо и тај проналазак је променио много тога. Започела су опсежна истраживања до тада непознате цивилизације. Временом је откривено више од 20.000 глинених плочица као сведочанство да је та величанствена цивилизација, на врхунцу моћи, обухватала Малу Азију, делове Сирије и колоније у Палестини. Ово је прича о том народу, његовом успону и тајанственом нестанку са историјске сцене.
Обично када замишљамо древни Рим, замишљамо како беле, мермерне, зграде и кипови светлуцају на светлости Сунца. Та слика, међутим, није тачна. Мада су многи римски кипови (као грчки) бели, они су првобитно били обојени.
Један и мноштво, они и ја—тема је коју је немогуће избећи када је у питању Настасијевић. Његова готово пророчки усамљена прилика као да је морала да испија патњу и да том патњом показује стазу тражитељима који долазе касније. Настасијевић вапи за траговима. Али не за траговима велике групе људи који хрле у једном правцу, јер тај пут води безличности и површности...
Настасијевић сажима реченицу до есенције, не би ли оставио довољно простора за одјек празнина. Овај језички одзвон уводи интроспективну тишину, период очишћења који, иако испуњен тмином, чека на откровење.
