Жене

Праотац Јосиф је последњи у низу патријараха Израила. Најавио је излазак Израилаца из Египта. Том најавом се завршава историја праотаца и наговештавају будући догађаји започети рођењем Мојсеја, старозаветне личности чијим делима вере аутор Посланице даје највише места. Период између Јосифа са једне, и Мојсеја са друге стране, је вероватно један од најтежих периода у историји изабраног народа. То је период обележен постепеним, али констатним терором, који су египатски староседеоци вршили над новопридошлим Израилцима, сводећи их на грађане другог реда и обезвређујући њихов живот. У овом светлу, приповест о Мојсеју и изласку није само приповест о величанственом Божијем војевању у корист свог народа, већ и приповест о Божијем ревновању наспрам сваке тираније и социјалне неправде, а у прилог достојанства човека и људског живота. То је, истовремено, и посредни императив којим се налаже и наше садејство са Богом у борби против социјалне неправде, непоштовања људског живота и достојанства човека. Ова борба не подразумева, макар не првенствено, револуционарну активност, већ унутрашњу револуцију којом своје унутрашње настројење и спољашње деловање усаглашавамо са принципима хуманистичке антропологије и социологије која изворе из Светог Писма. Оно што се, међутим, често пропушта јесте кључна улога жена у овој приповести која стоји у темељу изласка, као библијске књиге и догађаја. Та улога је у првим поглављима толико наглашена да поједини аутори их означавају као "древни јудејски феминистички трактат".

Пажљива анализа постављања пећи и жрвања на подручју древног Израила указује да су главни пивари заправо биле жене и да су жене, као једно од значајнијих задужења - можда и најзначајније - имале производњу пива у својим домовима који су били основни простор њиховог деловања.

Појам античка Грчка односни се на културу, цивилизацију и државу која је настајала и формирала се на подручју савремене Грчке, Турске, а касније и на територијама које су Грци заузели у ратовима. То је период који се приближно може датирати, уколико се рачуна и период који се назива класичном Грчком, у време од 700 до 323. год. пре Хр. Ово је време познато по својој уметности, архитектури, филозофији и напретку у уметности и технологији и развоју политичког уређења од полиса до царства.

Историја древног Египта, до Александрових освајања, трајала је више од три миленијума. Ова светска империја је током тог периода доживела многе променеали једна од константи у миленијумској историји земље Нила био је положај жена. Жене су у древном Египту имале право да се разведу и да буду наследнице мираза и чак и да управљају имањем умрлог супруга. У неким периодима идентитет се преносио кроз женску линију и стога није чудно да је и наследство било повезано са линијом мајке. Погребна уметност указује на висок положај која жена заузима уз свог супруга али ипак је осликавана тако да се укаже да мушкарац има првенство и да је жена његово власништво (добро поље) које треба да се култивише. Ипак, мушкарац је имао дужност да воли своју супругу више од целог света и да је чини срећном до саме смрти. Своју љубав је показивао тако што јој је обезбеђивао обиље хране, прелепе хаљине и миришљава уља. Рамзес III, нпр. као посебно достигнуће своје владавине, препознаје то што је омогућио да жена може слободно да путује без страха да ће бити нападнута на путу. С обзиром на овакав однос према жени не треба да чуди што је љубавна поезија имала значајно место у египатској књижевности, нарочито тзв. Новог Царства. Ова врста поезије у којој се вољена жена назива сестром (што рефлектује праксу фараона да ступају у брак са својим (полу)сестрама), изводила се уз пратњу музичара (пре свега харфиста и флаутиста), плесача и глумаца. Oво је, ипак, било повезано пре свега са женама које су припадале високом друштвеном статусу (двору и племићким кућама), док су жене нижих сталежа биле у значајно лошијем положају. Чак су и многе племкиње биле неписмене, што сугерише да је образовање жена било доступно пре свега уском кругу оних које су биле повезане са двором. У египатској иконографији тело жене је било представљено жутом бојом, за разлику од мушког тела које је било осликавано црвено, чиме се сугерише да је он, за разлику од ње био више везан за послове у пољу. Жена је обављала кућне ослове, спремала је храну и правила је одећу. Оне које су припадале вишим слојевима могле су се надати да ће им се посрећити да буду укључени у неке аспекте религијске или државне администрације. Стварност је била таква да су значајни административни положаји припадали мушкарцима. То успех неких жена чини још већим. Оне су успеле да дођу до самог трона, било као саветнице и владарке из сенки, било као истински фараони.