Вера

Тема вере прожима Посланицу Јеврејима. За писца Посланице вера се исказује кроз истрајност и смелост. Тако, после упозорења у Јевр 6:4–8, писац своје читаоце храбри да истрају у показивању дела љубави (Јевр 6:9–12). Исти образац се налази на крају пог 10, где је обликован као упозорење на последице одбијања Христа. Писац Посланице позива хришћане да сачувају истрајност и смелост у вери како би примили обећања (Јевр 10:26–39). Значајне личности Старог завета су, затим, представљени у Јеврејима 11 као пример особа које су живеле вером. Атмосфера присности карактеристична за читаву Посланицу у овом поглављу досеже врхунац. Чак и хришћанин који је у претходним поглављима наилазио на теме које су тешке за разумевање, може да се окрене овом поглављу како би пронашао охрабење и помоћ. Каталог величанствених сведока или хероја вере враћа читаоцу храброст и надахнуће који су неопходан предуслов за јачање истрајности у духовној борби.

Вером и сама Сара доби силу да ствара потомство и преко времена своје старости зато што је сматрала верним Онога који јој је обећао. Зато се родише од једнога, и то готово мртвога, по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали. (Јевр 11:11-12)

Запазимо и то да се се Мојсејево дело описује речима које се доцније користе за описе божанских интервенција. Мојсеј види да је Израил угњетаван (Изл 2:11) баш као што Бог види патњу свог народа (Изл 2:25; 3:7, 9; 4:31; 5:21). Мојсеј удари египатског надзорника радова и уби га (Изл 2:12) баш као што Господ удара Египат моћним пошастима (Изл 7:17, 19; 9:15; 12:12, 13, 25; 29). Mojсеј спасава и избавља Мадијанке (Изл 2:17.19), као што Бог спасава (Изл 14:13, 30; 15:2) и избавља (Изл 3:8; 6:6; 12:27) Израил из Египта.

Захарија пак рече анђелу: по чему ћу то познати? Ја сам, наиме, стар а и жена ми је у годинама. Марија рече анђелу: како ће то бити, кад не знам за мужа? Слични догађаји, слична питања, различите последице... Зашто?

Овде је битно да се истакне да овако сагледане Христове речи зато што си ме видео, поверовао си. Блажени су они који не видеше, а вероваше, као и његов ранији позив не буди неверан него веран, не престављају критику сумње (у смислу промишљања), већ скептицизма који не тражи толико разлог за веру (Тома је тај разлог имао и захваљујући ранијем искуству и захваљујући сведочанству других ученика), већ оправдање за неверу. Овакво разумевање може да буде додатно ојачано подсећањем да се Јованово еванђеље завршава описом Томиног неверовања, али да се на готово самом почетку овог еванђеља налази не мање архетипска сцена Натанаиловог лаковерја које је такође изложено извесној критици: зато што ти казах да те видех под смоквом, верујеш? Видећеш и више од овога… (Јн 1:50).