"O, дa caм ce poдио у друго време и могао да придружим свадби на којој се вода преточи у вино и да сам седео за столом на којем се мало хлеба претворило у многа светла телеса, или да сам само пољем само потрчао пре него што се смркло небо изнад Голготе... Нисам био на свадби у Кани, нити сам сведок Васкрсења..." - писао је Миодраг Павловић изражавајући жал због немогућности да буде непосредни очевидац догађаја историје спасења, додајући: "зато се одричем сваког хтења... и надам се још у хлеб и његова преображења." Да ли су последњи наведени стихови можда кључ који може да нам помогне у откључавању миленијумске егзегетске загонетке повезане са најзначајнијом молитвом хришћанства „Оче наш“? Шта је смисао упечатљивих израза њене четврте прозбе (хлеб, на[д]сушни, данас? Да ли нас упечатљивост тих израза понекад заводи скрећћи нам поглед са истински кључне речи која прожима својим понављањем не само ову прозбу, већ читаву Молитву Господњу? И на који начин нас приступање овој молитви као поетском исказу и уочавање њеног поетског обрасца оспособљава за њено потпуније разумевање?
На који начин разумети дијалектику "сада и већ овде" и "не још" присутног Царства? Шта је уопште Царство небеско? На који начин је присутно међу нама? Како се припремамо за њега? Да ли и на који начин можемо да „утичемо“ на долазак будућег, есхатолошког Царства? Шта значи, коначно, завршни члан хришћанског вероисповедања чекам васкрсење мртвих и Царство будућег века? Да ли је то пасивно ишчекивање другог доласка Христвог којим ће се окончати историја греха, патње и смрти, или динамика оствареног и будућег царства укључује и активност хришћана?