Јосиф

Приповест о Јосифу је испуњена успонима и падовима људског живота, а њене теме родитељског фаворизовања, љубоморе, издаје, провиђења, поноса и праштања заједничке су свим људима током свих времена. Пажљиво конcтруисан, Јосиф-наратив остаје интригантан кроз обимну приповест која држи пажњу, намеће питања и инспирише реинтерпретације. Карактеристика која доприноси лепоти приповести су бројни и упечатљиви мотиви. Они је прожимају и, кроз повремено понављање и постепено модификовање, воде ка расплету почетне ситуације. Мотиви који прожимају приповест су бројни: тријумф младића (млађег брата), одбачене жене, глади, тријумф странца, мудрост, знање и одговорност, препознавање, заклетва (изневерена и испуњена). Међу овим и бројним другим мотивима доминатнан је мотив братског сукоба, присутан у толикој мери да захтева засебно истраживање.Препознавање кључних тема и мотива помаже разумевању приповести и открива њено место унутар шире целине Књиге Постања, па и Старог завета или чак Светог писма у целости. У неколико наредних текстова представићемо кључне мотиве наратива - почевши од мотива снова

Бог је често прикривен у причи о Јосифу и управо кроз то уочавамо његову промисао. Бог нема дијалог као што је имао са Авраамом у ранијим поглављима Постања. Отишао је Бог који буквално седа за сто раних праотаца (Пост 18:1-15). Интерперсонално искуство Авраама је ствар прошлости (Пост 18:22-33). Ово је сада невидљиви Бог, али и даље присутан о чему сведочи његова стална заштита Јосифа и Јосифова непоколебљива верност. Тек накнадно постаје очигледно да је Бог све време био присутан (Пост 50:20). Био је присутан од тренутка Јосифовог појављивања и првог сна. Био је присутан са Јосифом у јами и са браћом у идеји продаје брата. Био је прустан са Јосифом у тамници. Почетни стихови Пост 39 указују да је започела још једна итерација развоја Јосифовог карактера. Читалац је уверен да ће Господ бити на страни Јосифа током развојног лука, упркос тешким околностима живота.

У приповести о Јосифу функционише више ликова који су Египћани. Њихова улога јесте, мање или више споредна, али то не значи да је занемарљива. Покушаћемо да их представимо у овом тексту.

На личном искуству је видео како је Бог злочиначке планове извео на добро и корист целе породице (45:1-13) и сада не жели да се меша у процес. У овој трећој и врхунској сцени препознавања, браћа (која се овде третирају као један драмски лик) на сличан начин признају божански план (можда под утицајем Јуде?). Јосиф је то изричито рекао својој браћи (Пост 45:5-8), али прича се наставља као да нису били убеђени. Приповедач очигледно претпоставља да су сваки брат или група браће морали сами да дођу до тог закључка кроз дубоко лично искуство.

Јаков је контраверзни патријарх (Пост 25:29-34) који се изборио за место у историји спасења, али у прологу Јосиф-наратива (Пост 34-35) описан је као стар и слаб. Његов првенац, Рувим посеже за његовом иночом и тиме сугерише своје скоро успињање на место старешине породичног клана. Синови противно његовој одлуци врше одмазду над Сихемљанима (Пост 34:1-31), потирући Јаковљеву млаку и збуњујућу реакцију на силовање Дине... Јаков је неорганизовани родитељ, али успева да убере симпатије читаоца захваљујући трајној вери. Он је шармантни лупеж који се не мири са судбином, жели најбоље за породицу и спреман је да следи Божји план иако му недостаје дисциплина и оптимизација потенцијала. Он покушава да изгради бољи живот за породицу у складу са очекивањем Божијег благослова и трансформацијом породице у велики народ (Пост 28:14). Јакову је удобно у позицији поглавара породичног клана и жели да задржи ту позицију...

Можда један од најупечатљивијих женских ликова је неименована жена Јосифовог господара, Потифара. Већина тумача је осликава једноставно као сексуалног предатора, међутим оваква слика иако доминантна није једина. Знаменити равин Раши је наговестио комплекснији лик Зулаике, како ову жену назива исламско предање. Он је повезује са Тамаром са једне и Асенетом, са друге стране. Уметници обично приказују Зулаику као средовечну жену, али је ситуација још интригантнија ако је она постадолесценткиња којој је досадно. Чини се да је била лепа и чврста жена упорна у прогањању згодног младића. Коначно одбијање прати вапајем који би закон препознао као отпор силовању (Пнз 22:24–27). Она оптужује мужа да је довео Јеврејина (Пост 39:14) са намером да Јосиф приреди увреду (поигравање, ст 17). Она је покушала да оптужи свог супруга да је одговоран за овај чин. Зулаика је, према неким схватњима, Јосифа позивала на чин током читаве године (Пост 39:10). У религиозном контексту ране Јосифове традиције, демонизација лика Потифарове жене била је скоро неопходна. Но да ли је оправдана?

Као појединац, породични човек, прелазни лик из породице у нацију и посредник суптилнијег облика Провиђења него што је то раније виђено у Постању, Јосиф је различито оцењиван. Док неки читаоци сматрају да је Јосиф најпривлачнија личност Библије, други су строги према њему, и такав приступ препознатљив је још у древним мидрашима који га представљају као дериште, немилосрдног брата и деспота који је припремио пут за израилско ропство. Једино сигурно је да Јосиф остаје вечна личност у западној култури, лепо компоновани палимпсест, библијско платно које непрестано префарбавају различити аутори и уметници, древни и модерни, јеврејски, хришћански и муслимански, верски и световни, мушки и женски. Он се приказује као идеални администратор, са вештином управљања кога краси разборитост и самоконтрола, али не траба заборавити ни Пост 37 и Пост 42 где су Јосифови поступци мање узорни. Јосиф ће бити велик као и сам фараон (41:40), а његов успех се три пута приписује Божјем присуству (Пост 39:2-3.21.23; 41:38-39). Истовремено је крајње прагматични администратор који намеће порез египатском становништву, а својим сродницима обезбеђује олакшице.

Поједине библијске приповести миленијумима импресионирају читаоце драматиком, снагом описаних ликова, темама које покрећу и лепотом исказа којима се поменуте теме представљају читаоцима. Њихова снага је толика да готово боје наше читање Писма у свеукупности иако су, готово у потпуности, одсутне из других делова Библије. Приповест о Јосифу и његовој браћи је једна од таквих. Запањујуће је да Авраам, Исак и Јаков у Постању заједно добијају двадесет и три поглавља, док је Јосифу самом дато тринаест. Ипак, док се нпр. теме стварања или изласка, посредно или непосредно, јављају у готово свим познијим библијским списима, Јосиф, коме је у наративу Постања дато највише места, упадљиво је одсутан из остатка старозаветне приповести. Име Јосиф се 57 пута спомиње у Старом завету. У 5 случајева у питању је лично име, али се не односи на вољеног Јаковљевог сина (Бр 13:17; Јзк 10:42; Нем 12:14; 1Дн 25:2.9). Јосиф 45 пута је ознака пламена, док се ван постања праотац Јосиф спомиње непосредно само 7 пута (Изл 1:5-6.8; ИНав 13:19; 24:35; Пс 105:17; 1Дн 2:2; 5:1). У Новом завету Јосиф се спомиње на два места, оба пута у контексту рекапитулације старозаветне историје. Истакнутост приче о Јосифу у Постању и недостатак референци на њега након тога представљају посебан изазов за оне који приповест желе да сагледају у контексту Библије као целине (тзв. канонски приступ). Како тумачи треба да читају причу о Јосифу у контексту целокупног наратива из Постања и на крају у канонском контексту? Питање Јосифовог места у канону блиско је повезано са другим, ужим библијско-теолошким питањем: да ли је Јосиф тип Месије? Светоотачки коментатори су тврдили да је типолошки однос између праоца и Христа известан. Очигледне сличности између ове две фигуре довеле су до предањског тумачења унутар хришћанства које види Јосифа, на његовом путу ка слави кроз патњу, као предзнак живота Исуса из Назарета.

Проблем, међутим, представља наизменично именовање трговаца Исмаилћани/Мадијанци. Да ли су трговци били Исмаилћани или Мадијанци? Или је Јосиф ишао из руке у руку? Недоумици доприноси и то што субјект ст 28 није прецизан, односно не може се са сигурношћу рећи на кога се односи заменица "они" из поменутог стиха. Да ли су Јосифа из јаме извукла браћа, како би га продали Мадијанцима или су га украли Мадијанци (привучени Јосифовим преклињањем, Пост. 42:2), накнадно га продавши Исмаилћанима (уп. Пост 40:15)? Да ли су Јосифа Мадијанци продали египатском велможи (Пост 37:36) или су то учинили Исмаилћани (Пост 39:1)? Зашто је Рувим био изненађен када није затекао Јосифа у јами?

Мај текуће године био је археолошки богат месец који нам је подарио различита открића која могу да буду повезана са Старим и Новим заветом. И док откриће главе богиње Хигије у древној Лаудикеји можда може да у сећање дозове поруку лаудикејским хришћанима овог града, записану у последњем библијском спису, нова анализа и предложено читање симбола древног храмовног омплекса Саргона II осветљава аспирације древног асирског владара, а можда и династије којој је припадао. Коначно, примена нових метода датирања археолошких налаза на подручју Јерусалима, древне налазе повезује са библијским извештајима.