ЈАКОВ - СПОРЕДНИ ЛИКОВИ ЈОСИФ-НАРАТИВА (први део)

Наведеним терминима Е. М. Форстер описују две широке категорије карактера. Равни лик је дводимензионални лик конструисан око једне идеје или квалитета, сажет у једну фразу или реченицу. Округли карактер је тродимензионалан и поседује сложене особине. Форстер тврди да је тест округлог карактера да ли је способан да изненади на убедљив начин. Ако никога не изненађује, раван је. Ако не убеди, то је равно претварајући се да је округло. Нпр. у Пост 37, Јосиф, Јаков, Јуда и Рувим су округли ликови са сложеним и динамичним слојевима. Јуда убеђује браћу да промене стратегију. Јосиф непрестано изненађује читаоца. Алтернативно, трговци и колективна браћа нити убеђују нити се претварају да то чине. У овом тексту пажњу ћемо посветити Јакову.

Приповест је у уводу описана као покољење или нараштај (толедот) Јаковљев (Пост 37:2). Тиме се сугерише да се приповест односи на целу породицу праоца, а не на само једног сина. Усресређивање само на Јосифа може да замагли основну тему Постања, породично супарништво и да уништава драму, јер неизбежно води закључку да је врхунац приче дат сценом Јосифовог помирења (Пост 45). Тако читано, трећина приповести постаје анти-климактички додатак (Пост 46-50). У академским круговима постоји напетост између похвала на рачун стила и високог књижевног карактера Пост 37-50 и порицања јединства приповести као најосновније карактеристике високог књижевног квалитета. Ова напетост се разрешава управо посредвом фокусирања на братски ривалитет и препознавање божанског промисла. Ово свакако наставља ранију тему ривалитета међу браћом која се развија почев од Каина и Авеља, преко Исмаила и Исаака до Исава и Јакова, да би врхунац досегла у причи о Јаковљевој породице.[1]

Јаков је представљен као легитмни наследник Исаака, којег је раније преварио како би задобио благослов и наследио авраамитска обећања.  Циљ спомињања Исаака је истицање Јаковљевог порекла, али и подсећање на њихов динамичан однос који сада добија наставак у Јаковљевом толедоту (Пост 37:1-2). Јаков је контраверзни патријарх (Пост 25:29-34) који се изборио за место у историји спасења, али у прологу Јосиф-наратива (Пост 34-35) описан је као стар и слаб. Његов првенац, Рувим посеже за његовом иночом и тиме сугерише своје скоро успињање на место старешине породичног клана. Синови противно његовој одлуци врше одмазду над Сихемљанима (Пост 34:1-31), потирући Јаковљеву млаку и збуњујућу реакцију на силовање Дине. Јаков показује слабу кичму. Више је забринут за позицију у региону (Пост 34:30), него за Динину добробит која у фокусу интересовања његових синова (Пост 34:31), без обзира на неоправданост њихове реакције (Пост 49:5-7). 

Јаков је неорганизовани родитељ, али успева да убере симпатије читаоца захваљујући трајној вери.  Он је шармантни лупеж  који се не мири са судбином, жели најбоље за породицу и спреман је да следи Божји план иако му недостаје дисциплина и оптимизација потенцијала. Он покушава да изгради бољи живот за породицу у складу са очекивањем Божијег благослова и трансформацијом породице у велики народ (Пост 28:14). Јакову је удобно у позицији поглавара породичног клана и жели да задржи ту позицију. То је разлог бурне реакције на Рувимов поступак, али и на Јосифов сан. Свестан је да су му синови достигли доба када могу да посегну за старешинством. То је нагло прекинуто епизодом јаме која Јакова приморава да остане одговорно лице до краја Постања. 

 

Сукоб Јосифа и браће, као основни заплет, индукован је Јаковљевим фаворизовањем Јосифа (37:3-4) и Јосифовим сновима (37:5-11). Јаков, као отац, није показао синовима љубав коју су од њега очекивали. Љубав усмерио је на миљеника чија тужакања изазивају напетост у породици. Приповедач помиње да Јаков више воли Јосифа јер му се родио у старости од вољене супруге (37:3; 44:27). Браћа имају разлоге за нетрпељивост према оцу, јер иако наратор ничим не критикује Јаковљево фаворизовање Јосифа намеђу се питања: шта је Јаков мислио о својој другој деци? Да ли је исправно да се отац фокусира на једно дете? Јаков је нарушио мир своје породици. Последице Јаковљевих поступак наносе штету и разбијају породицу. Јаковљева неодговорност је јасно уочљива и његов општи неуспех као оца да негује породичну јединицу поштовања и љубави је препознатљив. У уводу Пост 37 у четири стиха су терминолошки успостављене неке дихотомије. Снови наспрам стварности, љубав против мржње, странац насупрот сродства. Браћа мрзе Јосифа којег Јаков воли. Они га виде као странца баш као што је Исак био виђен као странац у истој земљи (Пост 37:1). Јаков није само фаворизовао Јосифа већ је и посесиван у односу на њега и претвара га у зависног и пасивног дечака. Јосиф се третира ка као неко други, он попуњава празнину наком Рахиљине смрти и то га спречава да открије прави идентитет и да постане аутентичан.

Јаков је, ипак, свестан да треба да одржи везу са синовима који напасају стадо на пољима удаљеним од Хеврона и шаље Јосифа, као да не препознаје непосредну опасност: дуг пут и антагонистички однос између Јосифа и браће. Јаков је Јосифа послао да провери добробит браће и стада, односно да провери њихов мир. То је показатељ да је сматрао је да његови синови треба да буду уједињени једни с другима.  Јаковљева одлука да пошаље Јосифа браћи указује да је био одговоран према њима и према стаду које им је поверено, али да није схватио дубину поделе која је већ постојала у породици.   Благостање/мир, у основи значи потпуност, целовитост. Јаков жели да зна да ли постоји слога унутар његове породице. Јосиф треба да напусти место сигурности (са Јаковом) и отпутује на место ризика и неизвесности (са браћом). Јаковљев поступак можда није показатељ неодговорности, али је свакако ризичан. Јаков, можда, жели да тестира синове иако подозрева напетост. Речи врати извештајнаговештавају трагичност. 

Јосиф је упадљиво пасиван током целе сцене. Главни лик је Јаков, док је Јосиф послушан и спреман попут Исаака у акведах предању. Он чак, изузев изношења снова и не проговара. Јаков је слично био пасивна фигура у кључном тренутку када његова мајка преузима иницијативу обмане којом добија очев благослов. Некада мамин дечак (Јаков) сада чини Јосифа татиним дечком. Јаковљев однос према Јосифу и синовима условљен је његовим одрастањем и странствовањем. Он фаворизије Рахиљу и њеног сина. Јосифова пасивност наспрам посесивног односа оца ставља га ставља у позицију жртве. Неспособан да самостално одлучује и делује, заштићен од било какве опасности и проблема, Јосиф је емоцинално-социјално хендикепирана особа која ужива у додељеном му статусу и злоупотребљава привилегије статуса. Позицију жртве претвара у оруђе угњетавања браће. То се мења његовом продајом у ропство.. Почетна ситуација више не постоји, а Јаков је оптерећен непотребном жалошћу (Пост 37:31-36).  Коначна ситуација представљена је  у слици сломљене породице. 

Браћа доносе крваву хаљину Јосифову Јакову тврдећи да је Јосиф растргнут (Пост 37:33). Јаков доживљава велику трауму. Он не размишља нити пита о детаљима, већ понавља и усваја речи које је чуо ираздире одећу у жалости (Пост 37:34) тугујући за сином којег је препознавао као наследника.Сцена наглашава растућу напетост између Јакова и његових синова. Браћа су, међутим, можда инструмент Божији којим се Јаков поставља у позицију превареног оцакоју је приредио Исааку, али ипак  морају да гледају како њихов отац тугује за изгубљеним сином. Јаковљево признање Јосифове смрти је правни свечани чин потврде Јосифове смрти. Јосифа више нема, он је избрисан из породичног живота.

У целини се формирају извесни парови речи који су значајни у каснијој приповести( препознавање/непрепознавање; сећање/заборав, знање/незнање). Постоји веза између свеприсутности ова три пара речи и чињенице да је Бог ретко отворено активан у овој причи. Ове речи подсећају читаоцу да треба да се осврне на догађаје у свом сећању и да препозна како је Божја рука водила догађаје у животу ове породице.

 

Глад је одговарајући аналог проклетству земље. Она представља одсуство хране до тачке где је људски живот угрожен, крајњи неуспех човека у производњи хране и одржавању живота. Озбиљност и ширина глади представљају даљу паралелу са клетвом Еден-наратива. Прича о Јосифу неколико пута каже да је глад широм света (Пост 41:13.54.57). Хипербола нема за циљ само књижевни ефекат, већ је кључна за заплет нарације. Искључује се могућност путовања негде другде ради хране. Јаковљев чврст став против слања Венијамина на путовање браће прети породици глађу. Оваква глад широм света је готово немогућа: услови који изазивају глад у Египту су другачији од оних који изазивају глад у Ханану. Пошто је свеобухватна, глад је скоро натприродна и подсећа на планетарну свеобухватност карактеристичну за приповести библијске праисторије.

Јаков је поново уведен на сцену (Пост 42:1), готово као неко ко је осуђен, и појављује се као човек који се приближава ивици смрти. Наређује синовима да оду у Египат по жито како би се породица спасла од смрти и очувала у животу (Пост 42:2). Његова примедба је ограничена на физички опстанак, али како се прича буде развијала напредовала ово постаје мото који описује Божији однос према свету. Јаков је стављен у средиште свега што је болно (Пост 42:36). Ипак, он није себичан – иако се фокусирао на губитак Јосифа - размишља и о својој другој деци. Са патосом говори о спуштању у шеол, царство мртвих. Лоше је умрети у таквој тузи, а не у доброј старости, јер је тада било могуће да дух мртвих неће наћи покоја. Ипак, његов ауторитет је очигледан. Формулише план откупа жита. Раније, Јаков је послао Јосифа под власт браће, а сада шаље браћу где их ставља у руке Јосифу. Ниједног ни другог није свестан. Јаков сада обраћа пажњу на догађаје и најпре шаље Венијамина. Постоји Јаковљева очигледна очинска љубав према Венијамину, која превазилази љубав према другим синовима, слично као са Јосифом. Ово се потресно појављује у Јудином опису става њиховог оца, у којем Јаков говори о Рахиљи као о својој жени, имплицирајући да Лија то није (Пост 44:27). Јаков више воли да остави Симеона у Египту него да ризикује да изгуби Венијамина, што доводи у опасност целу породицу (Пост 43:8-10).

Касније, Јаков наређује синовима да опет оду у Египат, али реакција синова долази као тежак ударац (Пост 43:6). Јуда осећа очеву тугу и суочава браћу са њом (Пост 42:38), односећи се према оцу са дужним поштовањем. (Пост 43:4–5). Истиче да је пут у Египат могућ само са Венијамином и гарантује безбедност Венијамина на разумнији начин од Рувима (Пост 42:37; 43:8–9), али одлуку препушта Јакову. Препозната је као веродостојна човекова реч. Јудине речи су допрле до осећања Јакова (Пост 43:11–13). Он разуме речи свог оца, и Јаковљева спремност да пусти Венијамина стога представља прекретницу у  одељку. Ово је критичан моменат јер Јаков остаје сам у Ханану и нормално је да размишља о смрти (Пост 43:14б), али ипак чини напор да учини све што може како би да би породица преживела. Јаков мора бити спреман да ризикује Венијаминов живот  Треба, међутим, приметити да у тексту не постоји јасно истакнуто да Јаков фавозирује Венијамина иако се неопсорно према њему понаша заштитинички.

 

У овој епизоди, када Јаков чује да му је син Јосиф жив, доживљава велики шок (Пост 45:26). Порицање је природна реакција јер је нада изнад наде је остварена (Пост 45:28). Јакову, који је раније био тако спреман да прихвати лоше вести (Пост 37:23), сада  је тешко да верује синовима (Пост 45:26). Враћа се тема живота (Пост 45:26) и Јаковљев дух оживљава (Пост 45:27-28). Очева тужбалица је коначно утихнула. Јаков неће бити срушен са тугом у шеол, већ ће видети сина и тако доживети интегритет  животног циклуса тако да може да умре у миру. Лаж којом су браћа прикривала кривицу имала је додатни ефекат, али је занимљиво да писац уопште не говори како су браћа објаснила Јакову шта се догодило са Јосифом, нити Јаковљева питања у вези са тим.  Како Јаков реагује када чује да му је син жив? Као да нема времена да испитује шта се заиста догодило. Могло би се рећи да Јаковљев лик демонстрира принцип опрости и заборави. Јаков узвикује: Стани! У овој ситуацији то значи без сумње. Уверен је у доказе које су показали и два пута наглашава да ће видети Јосифа. Потпуно су га савладале емоције. Сада има привилегију да буде у египатској земљи, позван од фараона, али пре него то оствари одлази у Вирcавеју, на место које је посветио Авраам, да се посаветује са Богом (Пост 21:33; 22:19; 46:2–4). Ту доживљава ноћну визију у којој му Бог обећава „тамо од тебе направити велики народ“ (46:3). Ово уверавање следи родослов (46: 8-27),који тачно показује колики је напредак већ направљен ка томе да се постане велика нација. С побзиром на време које је било потребно да Авраам добије Исаака, листа од седамдесет душа је импресивна, најављује дешавања у земљи Гошен, (47:27) и истовремено подсећа на обећање из Ветила (48:4 упр. 28:14; 35:11).

Упркос необећавајућим почецима, изабрано потомство преживљава и расте. Јосиф се жени у изгнанству и има два сина, али Јаковљево путовање у Египат пружа прилику за најексплицитније везе са обећањем потомства. Пажљиви читалац Постања уочава разлике између приче о Јосифу и о праоцима (Пост 12–36). Аврам, Исак и Јаков примају божанске говоре који им говоре шта да раде или их обавештавају о будућим догађајима, Јосиф никада не улази у директну комуникацију са Богом.Вирсавејска сцена рефлектује раније теофаније. Тенор стихова се изненада враћа на грубљи стил прича о праоцима: први пут након десет поглавља сусрећемо се са ноћном визијом, подсећамо се на Авраамов савез и обећање које се до тада у причи о Јосифу не спомиње. Зашто се Јаков плаши одласка у Египат, када је у 45:28 већ изразио радосно жељу да путују? Према неким схватањима целина је обликована  да би се указало да велики праотац који (изнова) напушта Обећану земљу тиме не ризикује поништење савеза са Авраамом и Исааком.Истовремено наглашава се повезаност Израила са Богом отаца. Фокус је на обнављању породичног односа (Пост 45:28).  Вирсавеја је значајна локација из приповести о ранијим праоцима, место где је Авраам подвргнут највећем искушењу живота (Пост 22:19 уп. Пост 21:32–33; 26:23–25, 32–33). Јаков ходочасти светиштима својих отаца (Пост 46:1). Удвостручено божанско позивање Јакова асоцира на слично позивање Авраама (Пост 22:11). Бог понавља савез семена и храбри Јакова да оде у Египат (Пост 46:3)158  где ће почети да испуњава обећање о узрастању Израила у велики народ (גדול גוי уп. Пост 12:2). Језик и радња целе сцене обликовани су као наглашена рекапитулација прича о праоцима.

Јаков шаље Јуду испред себе код Јосифа како би га обавестио да је на путу за Гошем (Пост 

Сусрет Јосифа и  оца је значајан догађај, а оба лика су пресрећна. Јосиф плаче потресен различитим осећањима (Пост. 46:29) и Јаковљева реакција када види Јосифа је искрена и показује дубокe емоције (Пост 46:30). Његове речи значе да, ако би данас умро, не би жалио. Лик Јакова у одељку је изузетан и одражава комплексност, бујност личности изграђене у бројним мучним ситуацијама и саткане од великих противуречности. На тренутак се чини да Јаков остаје песимистичан и осетљив у погледу своје прошлости, чак и са импресивних 130 година: мали и зли били су дани мог живота (Пост 47:9) каже у сусрету са фараоном.

Употребљена формулација указује да Јаков покушава да анализира свој живот, позивајући се на своје претке Тако нпр.. Авраам, његов деда, доживео је сто седамдесет пету годину и био је задовољан животом (Пост 25:7–8). Исак, његов отац, такође је доживео дубоку старост од сто осамдесет година (Пост 35:28–29),  док је Јаков има свега сто тридесет у тренутку доласка у Египат и да је у Египту живео још седамнаест (Пост 47:9.28). Јаковљев живот је био тежак када га упореди са животом његових предака. Јаков стоји пред фараоном као онај који је са својом породицом спашен од глади, онај који се поново сјединио са сином  и који је заштићен. Као праотац, он је успео, али живот му је заиста био тежак и његове речи су зрео плод искуства са Богом.

 

Питање благослова се развија на сложен начин. Јосиф је на крају благослов за  породицу и за Египћане. Последња поглавља наратива углавном карактеришу три епизоде благослова (Пост 47:7–10; 48; 49). Овај низ почиње Јаковљевим благосиљањем фараона. Јаков благосиља фараона, а не обрнуто како би се могло очекивати (Пост 47:7.10). Наративни низ је прилично запањујући јер је Јаков дошљак, вођа мале групе која тражи заштиту и истовремено преузима иницијативу и благосиља фараона пре него што фараон ишта учини. 

Утисак који се стиче можда открива степен неспоразума. Да ли је сусрет са фараоном био благослов или поздрав или је можда поздрав благословом. Јаковљев поступак можда рефлектује древнооријентални обичај присутан у многим племенима у различитим земљама, посебно у арапском контексту, пре него што неко уђе у нечију кућу, требало би да изговори благослов на капији или вратима. Ово није безначајни детаљ већ хијастички обликована целина чији спољашњи делови говоре о Јаковљевом благосиљању (Пост 47:7.10), а унутрашњи о његовој старости (Пост 47:8–9). Његова старост појачава значај његовог чина. Неки коментатори тврде да се Јаков моли за дуг живот фараона.  С обзиром на досадашње наративне обрасце и с обзиром на Божје обећање да ће благословити оне који благосиљају Израил, ови догађаји сугеришу да ће и фараон и његова нација бити благословени. Ово подсећа на Божје обећање Аврааму да ће сви народи на земљи бити благословени у њему и његовим потомцима (Пост 12:1-3). Преко породице Аврамове, народи на земљи су благословени. Овде се не састају само две особе, већ две нације, од којих је једна ембрионална, а друга најмоћнија нација на свету. Ипак, у шокантном преокрету, Јаков двапут благосиља фараона тако да је немогуће пропустити иронију: нада за свет долази од орнулог и сломљеног Израила, а не од доминатног и снажног Египта. Јосифова индиректна улога у епизоди је ипак значајна, јер је Јаков присутан пред фараоном само због њега. Чак су и Јосифове аграрне реформе последица благослова (Пост 47:13–26). Помирење Јаковљеве породице води повећаном просперитету и потпунијем спасењу Израила. Почиње да се јасније остварује обећање дато праоцима а које се протеже кроз већи део Постања.

Друга сцена је благосиљање Јосифових синова, Јефрема и Манасије. Јаков изриче благослове, иако крајње неортодоксне, преокрећући права примогенитуре у случају Манасије и Јефрема.  Он почиње божанским призивањем (уп. Пс.121:1) и подсећањем на раније праоце и њихов однос са Богом као добрим пастиром. Он хвали и анђела који га је откупио од сваког зла (Пост 48:16 уп. Пост 28:12; 32:2). Јефрем и Манасија су уздигнути у ранг племена.  Он позива,  усваја и благосиља Јосифове синове наглашавајући њихову везу са породицом Израила. Тиме се и Јосиф уздиже у рангу и добија двоструки део. Пре него умре, Јаков  Јосифу даје највећу част и знак љубави. Он га поставља на ниво са собом да би постао четврти праотац израилског народа. Јосиф од оца добија положај који ће имати корене у његовом народу и који ће бити трајнији од онога који му је дао фараон. Главна тема је етиолошка и објашњава историјско првенство Јефрема над Манасијом.

Јаков се изнова јавља када узноси завршну песму благослова о карактеристикама дванаест израилских племена (Пост 49). У њој нема униформности и састоји се о пророштава, осуда, клетви и описа тренутних догађаја. Раније је примао (или крао) благослове, а сада их даје својим синовима. Они су чудна мешавина позитивног (49: 8-13,20-26), негативног (49: 3-7) и баланс између њих (49: 14-15,19).  Сваком сину (племену) су дата два или три стиха. Јаков сажима њихове приче из ранијих поглавља. Рувим је, на пример, признат као човек који има моћ и снагу (Пост 49:3), али се критикује због односа са очевом наложницом (Пост 35:22; 49:4). Јаков се открива као побожни, али не и наивни човек. Сва браћа су препознала да је Бог њихове себичне планове претворио у средство спасења, али то је тек пола приче јер поглавар породице, Јаков објављује вољу Божију у погледу прворођеног. Повратак Јосифа на сцену (Пост 45:26-28) уздиже нова-стара питања. Јаководбацује Рувима, Симеона и Левија као првенце (ст 3-7) и на њихово место поставља Јуду и Јосифа (ст 8-12.22-26). Јосиф добија благослов плодних њива, али не и власти.Јосифова плодност се слави, али се не спомиње његова политичка моћ. Ово је био велики дар северних племена - да буду житница Израила. Јаковљев благослов има изразито јудејско виђење подељене монархије. Прича о његовој породици се не завршава у Пост 45, већ у Пост 49-50.Два сина су издвојена, али благослови који су им дати суптилно се разликују.Јосиф је благослов за све на које наиђе (39:4 и даље; 39: 21-23; 41:46 и даље; 41:56-57), али је искушење браћи (42:9-43:26). Јосифов однос према Египћанима је сложенији. Пољопривредном политиком Јосиф спасава животе Египћана, али то чини по цену  поробљавања (47: 13 и даље). До краја Постања, дакле, три главна елемента Аврамовог савеза су испуњена у различитом степену. Још нема великог народа али су постављени темељи за његов настанак. Земља је изван тренутног домашаја. Цела породица је у изгнанству, док Аврам, Исак и Јаков леже у својим гробовима у Ханану, али Јосиф ипак обећава браћи да ће их Бог посетити, и ви ћете однети моје кости одавде (50:25). Ипак, у вези са обећањем земље уочљива је цикличност: прича о праоцима почела је позивом Аврама у Харану; закључује са потомцима у Египту, ван земље обећања.

Јаков је могао пренети обећање свим синовима, али се тада не би разрешио сложени проблем ривалства укрењеног у родитељском фаворизовању. Решење које је у континуитету са ранијим наративима, а истовремено иновативно и смело, је да Јаков одабери омиљеног сина за наследника обећања, а да се потом у развоју приповести формира решење које ће омогућити том сину да пренесе обећање браћи (Пост 50:24-25). Тема ривалства се сама од себе гради и разрешује. Прича се завршава целовитошћу помирењем и одговарајућим вођством за следећу генерацију (Јуда и Јосиф). Бог је откривен као Онај који преобраћа злочиначке завере и смицалице у средства спасења Породица је позиционирана за следећу фазу Божијег плана, али захваљујући божанском исцељењу будућа претња ће бити спољашња, а не унутрашња.

Пре него што умре, Јаков тражи да буде сахрањем у гробници праотаца (Пост 47:29–31). Јаковљев карактер и дубоке емоције показане су у жељи да буде сахрањен у земљи очева. То није израз антипатије према Египту, већ порука потомцима да неће заувек остати у Египту. Он жели да својој деци стави до знања да, иако су заиста напредни у Египту, земља у којој ће живети биће Ханан. Његов поглед је усмерен у будућност. Ово, такође, рефлектује и атмосферу древних култура – људи су волели да буду сахрањени у својој земљи или граду. Јаков тражи од свог сина да га сахрани у земљи Ханаану, где је Рахиља сахрањена још једном потврђујући љубав према њој. Након смрти Јаков (Израил) пролази сопствени егзодус, док Јосифова смрт предвиђа исту ствар за читаву нацију (Пост 50:24б; 25б; уп. Јевр. 11:22). Јосифова улога у обезбеђивању земље није  очигледна, али паралела између Јаковљеве и Јосифове смрти и резултирајућег изласка може да повеже Јосифов живот са испуњењем обећања земље. Јосифова смрт сигнализира наду у национални егзодус из Египта. Јаковљева наредба да буде сахрањен у Ханану потврђује да обећање остаје нетакнуто упркос одласку из Ханана. Јаковљево путовање у Египат почиње теофанијом (Пост 46:1-4) којомБог потврђује да Јаковљева миграција у Египат неће поништити обећање (Пост 46:3-4), већ да ће га вратити у Ханан. Истакнути опис Јакова који са свом имовином долази у Египат (Пост 45:10; 46:1.6.32; 47:1) ствара континуитет са ранијим Божјим благословом (уп. Пост 30:29-43;  47:27). 

Јаковљеви благослови (Пост 49 уп. 48:22) само Јосифа повезују са наслеђемконкретне земље (49:13; 49:15). Проблем ривалства између њега и браће није у потпуности избрисан, али је успостављена основа за разрешење На почетку добијамо охрабрујући податак о Јаковљевом животу у Ханану (37:1). Међутим, од тог тренутка надаље се описују догађаји који најпре Јосифа, а затим и целу породицу изводе из Ханана у Египат. Ово је наизгледно назадовање у односу на испуњење божанског обећања. Глад и братски сукоби терају савезну породицу из Ханаана — расељавају их и тако их очигледно враћају у пре Пост 12 стање живота источно од Едена. Боравак заветне породице у Египту ствара неизвесност. Да ли ће Бог моћи да преокрене ове околности и испуни обећање о земљи?

Породица добија нову земљу (47:6), али то није земља која је обећана од Јахвеа. Иронично, једино што имају у Ханану је купљено гробно место (уп. 50:22). Пост 45 враћа се на тему земље, и она се е јавља и у завршној сцени која представља мост ка Изласку. Јосиф се суптилно повезује са испуњењем обећања о земљи (Пост 49:29–50:26). Ово је целина обликована у форми концентричног обрасца који поставља последње речи Јакова и Јосифа у паралелу, са Јаковљевом сахраном у центру. Породица предака сада живи у Египту. Зашто остају ти и након окончања глади (47:28-29)? Да ли је Јаков остао зато што му је Јахве обећао да ће тамо од њега направити велики народ или је ту испуњено обећање о земљи (46:3)? Постање не даје одговор на ова питања, већ упућује на Излазак.Пост 50:22-26, рекапитулира обећања патријарсима и предвиђа повратак у Ханан под божанским вођством. 

Опис Јакова оставља многа питања отвореним. Нпр., његово (не)реаговање на силовање Дине. Да ли су Левије и Симеон били у праву? Шта тек рећи о Јосифовој судбини? И он и Дина  су издани од сопствене породице. Да ли је Јосиф на неки начин сам себидонео судбину?Теолошки подтекст се може ценити само уз познавање приче. Наратор у више случајева истиче се да је Бог са Јосифом или Јаковом.То нам указује да прича није само једноставна породична драма. Читалац зна раније догађаје Јаковљевог живота и чини се да посредно схвата да се Јосиф понаша у складу са верским предањем којем је припадао. У томе је Јаков имао посредну, али кључну улогу. Он је најзначајнији споредни лик приповести о Јосифу. Он је стално присутан, физички или виртуелно. 

 

[1][1]Ривалство је главна тема Постањајош од најаве сукоба семена (Пост 3:15). Ово се развија и конкретизује у сукобу Каина и Аваеља. Постоје блиске језичке паралеле Пост 3 и Пост 4. Многи главни мотиви Постања потичу из ове епизоде — посебно ривалство браће (и сестара), љубомора, фоворизовање млађих. Јаков и Исав се боре чак и у материци (Пост 25:21–23). Јаков вара Исава, који заузврат планира убиство брата. Ривалство Лије и Рахиље наставља тему и индукује братски сукоб синова (уп. Пост 30:1). Oви ривалитети развијају парадигматски сукоб који је први пут најављен у Пост 3:15. Конфликт између Јосифа и његове браће је, дакле, врхунац дуге историје сукоба. Интезивно непријатељство браће према Јосифу асоцира на Пост 4, тако да неки Пост 37 чак називају Cain Redivivus.