Благослов

Јаков је контраверзни патријарх (Пост 25:29-34) који се изборио за место у историји спасења, али у прологу Јосиф-наратива (Пост 34-35) описан је као стар и слаб. Његов првенац, Рувим посеже за његовом иночом и тиме сугерише своје скоро успињање на место старешине породичног клана. Синови противно његовој одлуци врше одмазду над Сихемљанима (Пост 34:1-31), потирући Јаковљеву млаку и збуњујућу реакцију на силовање Дине... Јаков је неорганизовани родитељ, али успева да убере симпатије читаоца захваљујући трајној вери. Он је шармантни лупеж који се не мири са судбином, жели најбоље за породицу и спреман је да следи Божји план иако му недостаје дисциплина и оптимизација потенцијала. Он покушава да изгради бољи живот за породицу у складу са очекивањем Божијег благослова и трансформацијом породице у велики народ (Пост 28:14). Јакову је удобно у позицији поглавара породичног клана и жели да задржи ту позицију...

Јосиф је био омиљени син Јакова, издвајен од остале браће, браћа која су га продала као роба у туђину (Пост 37:25-36); његово тело које је од пустињског сунца и пешчаних ветрова штитила шарена племићка хаљина, ненавикнуто на тежачки живот, обликовано је ропским послом на дворовима епигапског угледника Петефрија. Јосифова марљивост, способност, поштење и верност су постале особине на којима је изградио свој углед и од позиције обичног роба уздигао се до повлашћеног положаја роба-економа, односно управитеља и надгледника имања (Пост 39:1-6). То је могла да буде позиција на којој би могао да проживи прилично лагодан живот, да га промењивост судбине није ставила пред ново искушење. Зачудо, управо због победе у искушењу је доспео тамнице (Пост 39:6-23). Ту, у најдубљој тами свог живота поставио је темељ свом величанственом уздизању. Када се већ више није имао чему надати доспео је до места великог везира египатске империје (Пост 41:1-46). И опет, он који је својом мудрушћу и достојанственошћу задивио самог египатског суверена, био је збуњен и затечен сусретом са простим пастирима - својом давно изгубљеном браћом; он чије је лице блистало од мирисних помасти фараоновог двора, умио је лице сузама приликом сусрета са млађим братом кога је тек тад упознао (Пост 45:1-4). Коначно, Јосиф који је у својој руци имао сву власт и моћ Египта, јасно и недвосмислено се одрекао права суда над браћом признавши Бога као врховнуог судију и господара (Пост 50:19-21).