Стари Завет

Живимо у веома тужном и болном свету. Ратови, глад, природне катастрофе и ужасна, раздорна политика су главне вечерње вести на нашим новинским станицама. Баш као што то чинимо данас, Јеремија, претпостављени писац који тугује и поставља Богу питања о томе како да настави са својом будућношћу када је тако страшно сломљен тугом, понижењем, болом и бесом. Он ову трагедију препознаје као последицу колективног богоотпадништва јудејског краљевства и испуњење пророчких најавао суду Божијем (Јер 36:1–18).

Постоји могућност да је Дилмун имао сопствени локални пантеон, али пошто нису оставили сопствене писане религијске текстове, ове реконструкције су засноване углавном на археологији и анализи печата и храмова, а мање на поузданим именима божанстава. Ипак — да, постоји основа да се верује да религија Дилмуна није била само копија месопотамске, већ да је имала језгро својих локалних богова.

Постоје митови у којима Аполон заиста шаље смрт као казну, често стрелама – јер је као бог стрелаштва могао да шаље и смртоносне болести. Управо ови мотиви су понекад коришћени у хришћанској полемици да се он представи као уништитељ, односно библијски анђео уништења, Авадон.

Открића повезана са мајем 2025. године омогућују нам јединствену шетњу кроз време током два миленијеума и простор, будући да повезују дешавања на широком подручју басена Средоземља, од древне Месопотамије, кишитског краљевства )или макар Саргоновом Акадског царства) до Крита, Миноја, па преко народа са мора, до обала северног Израила и, коначно, Јерусалима у последњим вековима прехришћанске ере.

Археолошка открића повезана са априлом текуће године обојена су пурпурном боојом, односно повезана су са пурпурним народом – Феничанима, њиховом интеракцијом са древним царством Израила, али наслеђу које су они оставили на широком подручју Средоземног басена. Ипак, овоме претходи и једно откриће које повезује Средњи век и приповест о Тајној вечери, односно простор у којем је Тајна вечера одржана- Штавише, успоставља везу и српског средњег века са тим простором.

Кушитско краљевство развило се у 8. в. пре Хр у региону 4. катаракте модерног Судана и трајало је преко хиљаду година, до око 350. год. Хр. ере. Од његових раних краљева, који су освојили Египат и следили архаичне облике египатске уметности у својој градњи и иконографији, до каснијег развоја аутохтоног система писања и краљица ратница које су се бориле против римских и пустињских војски, ово фасцинантно краљевство семењало и развијало током своје дуге историје. Кушити су користили египатску, јелинистичку и римску иконографију да изразе аутохтоне системе веровања. Курс ће се посебно бавити доказима из недавних археолошких теренских истраживања како би се материјална култура Кушита ставила у шири контекст и све већим доказима који указују на разноликост овог древног краљевства.

Трогодишња девојчица је током породичне шетње пронашла древни печат који просто пролази кроз време повезујући различите периоде библијске историје. Према научницима, проналазак се датира око 1800. година пре Хр., што је вероватно време праоца Авраама или је блиско његовом времену. Мотивом припада египатској култури чиме се потврђују библијски наративи о египатској доминацији регионом у времену праотаца Израила. Пронађено је у близини два древна града. Тел Азека, град повезан са легендарном борбом Давида и Голијата је можда један од најпознатијих библијских наратива. Међутим, и Бет-Шемеш је значајан град који у сећање дозива ранијег библијског хероја – Самсона.

Први Разговори започеће поводом књиге Химна вере – савремене поруке Посланице Јеврејима 11, аутора Јована Благојевића. Тема су знамените личности и догађаји Старог Завета и поруке које у себи носе старозаветне богонадахнуте приповести, а што је све обрађено поменутом књигом. Место одржавања првог разговора поводом књиге у организацији Мисионарског одељења је Културни центар Чукарица (Тургењевљева 5, Баново брдо), а датум 28. октобар 2025. у 19 часова.

Март 2025. год. обележен је археолошким открићима од врхунског значаја како за ширу област археологије библијског света до непосредно библијске археологије. Путујући мрежом новооткривених канала древне Месопотамије (на подручју савременог Ирака), није било могуће доспети до античке јудео-израилске територије. Ипак, то велике силе региона, Асирију и Вавилонију није спречило да се отимају за власт над облашћу древног Ханана. У тај сукоб се умешала и трећа регионална империја – Египат. Фараон Нехо II можда није успео да помогне свом асирском савезнику, али је ова превирања искористио да наметне своју власт региону. У тим узаврелим сукобима регионалних империје жртва су били мали народи и државе, и њихови владари. У конкретном случају, то је био последњи велики и праведни владар Јудеје, цар Јосија. Он је изгубио живот у близини Мегида и та чињеница је уграђена у темеље предања о коначном сукобу сила доба и сила зла, библијском предању које је можда једно од оних које је оставило највећи траг у савременој поп-култури – Армагедону. Коначно, ново истраживање у јерусалимској Цркви Васкрсења Христовог потврђује неке од детаља еванђелских приповести.

Порођај је увек сматран специфичним тренутком. У антици не само ризичним, већ и магијским. На свет долази нови живот и тај живот, као и она која га доноси на свет су веома рањиви и потребна им је помоћ и заштита. Ту помоћ и заштити су обично, у најранијем тренутку пружале жене које су помагале породиљама – бабице. Први спомен оваквих жена – као оних које имају нарочите вештине и у складу са тим звање, повезан је са Сумером. Библија пак сведочи о бабицама које су у Египту спасавале јеврејску новорођену децу осујетивши на тај начин, који се може сматрати првом грађанском непослушношћу, геноцидни план фараона и спасивши живот будућем избавитељу Израила – Мојсеју. Историјски контекст ових библијских описа вероватно је 13. в. пре Хр. У Египту бабице су биле посебно цењене. Сматране су штићеницама богиње плодности (Хекрете) која је приказивана у облику жабе. Овом еснафу су могле да приступе жене које саме нису имале или нису могле да имају децу.