Стари Завет

„Ово су заповести које треба да чините: Говорите истину један другоме, судите праведно и пресуђујте мирољубиво на вратима својим. Немојте да зло смерате један другоме у срцу свом, немојте се радо криво заклињати, јер све то мрзим, говори Господ“ – одјекује порука пророка Захарија са новопронађених древних библијских свитака преписиваних пре 2000 година.

Пиво је једно од најстаријих пића које је познато људском роду. Оно што је мање познато је да је оно коришћено у ритуалне сврхе. Ново археолошко откриће са југа Египта потврђује и надограђује досадашња сазнања у вези са овом намирницом

Иштар-капија (арапски: بوابة عشتار) била je осма капија која je водила у унутрашњост града Вавилона. Изграђена је око 575. пре Хр. по налогу цара Навуходоносора II на северној страни града. Иако се о Иштар-капија говори у клинастим текстовима још у старовавилонском периоду, њихови познати материјални докази потичу из радних пројеката које је изводио Навуходоносор II.

Пре десет година Eilat Mazar написала је чланак у BAR сугеришући где би, према њеном схватању, могли да буду остаци Давидове палате. Предложила је да је треба тражити у северној области најстаријег дела Јерусалима који је познат као Давидов град. Читаву деценију доцније, после мукотрпног процеса обезбеђивања средстава и подршке за ископавања на наведеној локацији и дивног процеса упознавања богатих ископина пронађених на истој, она износи резултате свог рада остављајући читаоцима да просуде да ли јепронашла Давидову палату или не...

Аутор текста указује на могућност поистовећивања библијског Јосифа и египатског званичника чија је мумија пронађена у Долини краљева 1905.год. Поменути званичник је живео током позног периода 18. египатске династије. Иако текст можда није довољно убедљив у вези тврдње да су Јуја и Јосиф иста личност, нарочито због тога што апстрахује библијску референцу која сведочи да су Израилци приликом изласка са собом понели Јосифиво тело, текст може - у најмању руку - да нам укаже на потенцијал археолошког реконструисања библисјког наратива са једне, и да нам помогне да боље упознамо атмесферу у коју је смештен тај наратив са друге стране.

Много пута смо изговорили ове речи. Када смо последњи пут застали да размислимо о њиховом смислу и значењу? Шта је то опроштење? О какавим дуговима се говори? Да ли су то греси, и ако јесу зашто се називају дуговима? У каквом је каузалном односу божанско опроштење за које се молимо у првој стих-линији паралелизма и наше опроштење које дарујемо „својим дужницима“? Како разумете ту условљеност „као што и ми опраштамо“ и доцнији Христов коментар „јер ако не опростити дужницима својим, ни отац мој небески неће опростити...“? Специфично, како ту условљеност разумети у светлу других тврђења Новог завета да је Христос на крсту „поништио нашу обвезницу (дуговања)“ тј. да нама је унапред опроштено?

"O, дa caм ce poдио у друго време и могао да придружим свадби на којој се вода преточи у вино и да сам седео за столом на којем се мало хлеба претворило у многа светла телеса, или да сам само пољем само потрчао пре него што се смркло небо изнад Голготе... Нисам био на свадби у Кани, нити сам сведок Васкрсења..." - писао је Миодраг Павловић изражавајући жал због немогућности да буде непосредни очевидац догађаја историје спасења, додајући: "зато се одричем сваког хтења... и надам се још у хлеб и његова преображења." Да ли су последњи наведени стихови можда кључ који може да нам помогне у откључавању миленијумске егзегетске загонетке повезане са најзначајнијом молитвом хришћанства „Оче наш“? Шта је смисао упечатљивих израза њене четврте прозбе (хлеб, на[д]сушни, данас? Да ли нас упечатљивост тих израза понекад заводи скрећћи нам поглед са истински кључне речи која прожима својим понављањем не само ову прозбу, већ читаву Молитву Господњу? И на који начин нас приступање овој молитви као поетском исказу и уочавање њеног поетског обрасца оспособљава за њено потпуније разумевање?

"како је на небу, тако и на земљи" су речи средишњег паралелизма молитве Господње. У овом сажетом поетском исказу употребљени су значајни термине, омогућено је њихово повезивање у идиом и на тај начин са мало речи је много речено. Значајеније, можда и од тога, је оно што није речено, а што се подразумева кроз асоцијације које употребљени изрази буде када се посматрају као резиме дугог старозаветног развоја религијских мисли и идеја које свој врхунац добијају у Новом завету. Ове асоцијације нам каткад измичу те је потребно да их обновимо. Једна од таквих је и мотив вазнесења. Како је и на који начин је он повезан са Молитвом Оче наш

О, да би раздро небеса и сишао да се растопе горе од тебе, као што се на огњу разгори грање и вода узаври од огња, да име твоје познају непријатељи твоји… Ис 64:1-2

Вером је прославио Пасху и извршио кропљење крвљу да их не дотакне онај који је убијао првенце. Посланица Јеврејима 11:28