Паралелизам

Много пута смо изговорили ове речи. Када смо последњи пут застали да размислимо о њиховом смислу и значењу? Шта је то опроштење? О какавим дуговима се говори? Да ли су то греси, и ако јесу зашто се називају дуговима? У каквом је каузалном односу божанско опроштење за које се молимо у првој стих-линији паралелизма и наше опроштење које дарујемо „својим дужницима“? Како разумете ту условљеност „као што и ми опраштамо“ и доцнији Христов коментар „јер ако не опростити дужницима својим, ни отац мој небески неће опростити...“? Специфично, како ту условљеност разумети у светлу других тврђења Новог завета да је Христос на крсту „поништио нашу обвезницу (дуговања)“ тј. да нама је унапред опроштено?

Пс 23 је један од најлепших и најпознатијих библијских псалама, богате асоцијације које он буди враћају нас на значајне догађаје историје спасења израилског народа. За хришћане, он буди и месијанске асиоцијације које у свест дозивају Христове параболе и говоре. Па, ипак, неке од димензија овог псалма нам и данас измичу, често и због тога што му приступамо са богатим предзнањем која нас спречава да му приступимо читајући га као песму обликовану по обрасцима древнооријенталне поезије која је била узор за бројне библијске писце, укључујући аутора овог псалма. Међутим, тек приступајући псалму из ове перспективе откривамо његове бездане дубине.

Кризна времена какво је ово данашње обично нас подсете на крхост нашег живота и буде страхове и неизвесност. Но, та иста времена могу да нам буду и подсетник на нека прошла времена, времена болних искустава која смо упркос бројним и тешким искушењима прошли, ослањајући се на бригу валиког Пастира. Подсећање на таква искуства, може да буде драгоцено и охрабрујуће у разматрању будућности ка којој ходимо.

Која порука долази до нас када унакрсним читањем Пс 23 четврту стих-линију доведемо у везу са њеном хијастичком паралелом?

У неким ситуацији изрази које проналазимо у Светом писму могу да буду „лажни пријатељи“, односно њихово значење може да нам се учини потпуно јасним на бази значења који ти – данас уоичајени – изрази имају у свакодневном говори савременог човека. Смисао тих израза, међутум, мења о се вековима и каткада тек када се вратимо њиховом изворном значењу можемо да „ухватимо“ богатство библијског исказа. Ово још и више, важи за библијску поезију, која каткада то значење чини додатно коплекснијим кроз нарочито позиционирарење у паралелизмима или хијастичким паралелама.

Праве стазе којима своју паству води небески Он-Пастир, имају за циљ приступање у храму (двору) постављеној трпези Ти-Домаћина. То је трпеза пред којом стоје миропомазани служитељи (свештеници) и за којом седе, такође миропомазани, сапрестолници, цареви; трпеза чаше спасења препоуне божанских благослова, мислости и доброте. Зашто је, међутим, она постављена на видику непријатеља мојих? Зар близина непријатеља није нешто што узнемирава и омета благовање у обеду који је припремљен?

Ове речи псалма представљају не само снажну поетску слику којом човек изражава своје уверење у неприкосносвеност божанске заштите, већ и величанствено пророштво о Великом Пастиру који душу своју полаже за овце своје (Јн 10:11.14.17-18), Пастиру који силази у бездан смрти да би из њега извадио залутало јагње, Цара који силази са свог небеског трона да би на њему направио места за своје сапрестолнике.