ДУГОВИ И ОПРОШТЕЊЕ - поетски образац молитве Господње 5. део

Матеј 6:12

 

Кључни изрази ове прозбе понављају се у обе стих-линије овог парелализма. Четири пута се сусрећемо са плуралом заменице првог лица у различитим падежима ми/нам/наше/нашим (ἡμεῖς/ἡμῖν/ἡμῶν/ἡμεῖς), а по два пута са глаголом опраштати (ἄφες/ἀφήκαμεν) и именицом дуг/дужник (ὀφειλήματα/ὀφειλέταις). Јасно је да је значење ове прозбе Молитве Господње изведено из сфере правно-облигационих односа (дуговања и опраштања) који су још у периоду Старог завета били регулисани законским одредбама. Упознавање тих односа може да нам употпуни поимање ове прозбе.

 

У облигационим односима који су приказани у законским прописима, пророчким тумачењима тих прописа и песничко-мудросној књижевности Старог завета, постоји неколико значајних термина који су значајни. Један од термина са којим се сусрећемо је יַשֶּׁ֖הповериоц (у српском преводу онај који има дужника, или онај коме дугују).

Библија велича праведничку великоднушност у позајмљивању (Пс 37:26; 112:5; Пр Сол 19:17; Јзк 18:13).У мудросној књижевности се истиче да блажен онај који позајмљује, нарочито уколико зајам даје сиромаху (тј. оном који нема могућност да врати позајмљено) будући да на тај начин дужником чини Онога који човеку сваки дан даје у зајам (Пс 37:26; Пс 112:5; ПрСол 19:17 уп. Лк 6:34). Насупрот тога, онај који новац позајмљује под каматом неће бити жив, каже пророк (Јзк 18:13).

Повериоц је био значајна особа која је од дужника могла узети све што има, а дужник је могао да буде условљен да делом тела јамчи враћање позајмице или да буде, заједно са породицом, продан у робље у случају да не може да врати дуговања (Пс 109:11 уп. ПрСол 22:26). Дуг (נְשִׁי) није морао да буде личан, већ је могло да буде део племенске обавезе према централној власти (2Цар 4:7) То је вероватно био разлог због којег су они који су били тужног срца, у невољи и у дугу били склони да подрже одметнике, какав је у једном периоду свог живота био и сам цар Давид (1Сам 22:2). 

У неким случајевима задуженост је могла да буде отежана лихварским каматама неправедних поверилаца (2Цар 4:1–7 уп. Лев 25:37). Чини се да је могућа камата предвиђеним библијским законодавством била 30%, на добра, односно 20% за новац (на годишњем нивоу), док је на ширем подручју древног Оријента била и до 50% (податак са Нузи-глинених таблица). Законско ограничење лихварства и његова критика имала је за циљ заштиту сиромашних који су имали право и на бескаматне позајмице (Изл 22:25; Лев 25:35-37; Пнз 23:19–20 уп. Пнз 15:6; 23:19-20; 28:12). Ипак, постојање учестале критике лихварства сведочи да законске одредбе нису увек поштоване (ПрСол 28:8; Јзк 18:5-18; 22:12, Ам 5:11, Нем 5:6-13) и да је то непоштовање имало значајније и трајније друштвене последице од материјалних (Пр Сол 22:7).

Христове параболе за слику основе немају толико дужничку атмосферу прописану Старим заветом колико, ту атмосферу обликовану под утицај грчко-римског света који није познавао ограничење права поверилаца, макар не на начин на који су она ограничена у Старом завету (Мт 18:23–35, 25:14–28; Лк 19:12–24).

Неретко је зајам подразумевао да ћедужник повериоцу дати неку материјалну вредност као залог. Залог је могао да има окрутне видове (2Цар 4:1-7), али су и у вези са тим постојала ограничења (Изл 22:26-27; Пнз 24:6.10-13.17.Уколико је, међутим, поверилац праведник, он не улази у кућу свог брата да узме залог, већ чека да брат залог изнесе из свог дома (Пнз 24:10). Он свом брату враћа узети залог и дужнику прашта дугове сваке седме, опросне, године (Пнз 15:1-12; 31:10 уп. Изл 21.2; 23:10-11; Лев 22:2-7; Јзк 46:17; Нем 5:10; 10:31), баш као што и велико опроштење даје сваке јубиларне године (Лев 25:13-17). 

У секуларној грчкој књижевности често се сусреће израз нејасног етимолошког порекла, ὀφείλω. У значењудуговати јавља још код Хомера (hom.Il., 11,688), а и други аутори га користе претежно у смислу новчаних дуговања (Plat. Resp., I,332acd; Plat. Leg, IV, 717b; Xen. An VII, 7, 34; P. Oxy., VI, 910, 25; Ael Var. Hist, 10, 5, Soph. Ant., 331; Polyb., 6, 37, 5; Deissmann LO, 160, line 27). Реч, ипак, означава и дуг који неко има према појединцу или друштву (тј. оштећеној страни) услед прекршаја закона. Тај дуг се могао (али не и морао) опростити. У случају законског дуга постојала је и обредна покора, што упућује на схватање да је прекршитељ закона био дужник и у односу на Бога (Plat. Phaed, 118). Овде је занимљиво приметити да нпр. садукеји о Христу говоре као оном ко је дужан пред законом и ко својом смрћу плаћа тај дуг(Јн 19:7 уп Мт 26:66).

За разлику од преводиоца LXX и аутора јудео-апокрифне књижевности, Филон је израз обимно користио ослањајући се управо на постојећу употребу глагола у грчкој  књижевности. У његовом корпусу израз се претежно користи да означи (углавном култне) дужности човека према Богу (уп. Јевр 2.17; 5:3), моралне захтеве и међугенерацијске обавезе (Spec. Leg., I, 5.114.209; II, 167; III, 115; IV, 56.150). Равински јудаизам је овде ближи Филону него LXX и апокрифима и у овом корпусу арамејски израз дуговати חוּב (חיב) који се преводи са ὀφείλω се користи у метафоричком значењу етичке и религијске задужености човека пред Богом, односно пред његовим законом. У том смислу рави Акива, изузетно слично Молитви Господњој, моли за опроштај обвезнице (уп. Кол 2:13-14).

У склопу дужничко-поверилачких односа, дакле, постоји неколико значајних термина (залог, зајам, камата...), али се они најчешће дефинишу кроз два: враћање дуга и опроштај (שְׁמִטָּה) дуга. Овај други је постао изразито значајан у библијској мисли, далеко презазилазећи базично, правно-облигационо, значење. Оно је нарочито надограђено у Новом завету.У значајном делу Новог завета јавља се ограничена паралела са јудаизмом тог периода, будући да израз означава позицију човека као дужника пред Богом (Мт 6:12; Мт 18:23; 23:16.18; Лк 7:41; 11:4; 17:10), али је ретко грех непосредно поистовећен са дугом (Мт 6:12.14 уп. Мт 18:23-24.28), а када јесте онда је снажно истакнута величина дуга којег дужник (грешник) ни на који начин не може вратити. То нас води другом изразу, кључном како у Молитви Господњој, тако и у укупном корпусу новозаветних списа – опроштење.

 

Новозаветни мотив опроштења утемељен је у Старом завету где се идеја опроштења каткад изражава мотивом окретања, враћања унатраг кроз употребу јевр. глагола שׁוב којим се описује и покајање. У значењу опроштења овај израз се најчешће сусреће у божанским исказима негација односно у формулацијама нећу им опрости тј. нећу се покајати (од невоља које ћу допустити на њих – прим.аут, Ам 1:3, 2:1). Када се односи на људски вапај за опроштењем, било да је у питању вапај појединца, народа или представника народа за опроштењем греха и са божанским обећањем да ће греси бити опроштени сусрећемо се са изразом опростити סלָ֔חָ (Изл 34:9; Бр 14:19-20; 30:6.9.13; 1Цар 8:30.34.36.39.50; 2Цар 5:18; 24:4; 2Дн 6:21.25.27.30.39; 7:14; Пс 25:11; 86:5; 103:3; Ис 55:7; Јер 5:1.7; 36:3; ПлЈер 3:42; Дан 9:19) који је снажно заступљен и у жртвеном култу (Лев 4:20.26.31.35; 5:10.13.16.18.26; 6:7; 19:22; Бр 15:25-26.28)или са његовим синонимом נָשָׂא (Пс 32:1).

Значајно је нагласити да је обећање опроштења (סלָ֔חָ) као знамења новог савезаје једна од кључних пророчких порука (Јер 31:34; 33:8; 50:20).

Занимљиво је да се израз שׁוב (вратити се натраг, покајати, опростити) у Септуагинти преводи аналогним грчким изразом ἀποστραφω, док се изрази опростити дугове (שְׁמִטָּה) и опростити грех (סלָ֔חָили נָשָׂא) преводе истим грчким изразом, и то управо оним који сусрећемо у Молитви Господњој -ἀφίημι.

LXX грчкиἀφίημι израз користи како би превела читаву серију јеврејским израза који могу значити препустити право, дати у руке, пустити, оставити, сачувати (Пост 20:6; Изл 9:21, Суд 2:23; 3:1; 16:26). У случају када је израз превод јеврејске речи са значењем опростити грехове, субјекат је увек Бог. У том контексту божанског опроштења са људским опроштењем представља снажни искорак који чине новозаветни писци. 

Формулација опрости нам дугове, стога, има своје богословско утемељење у повезивању греха и дуга, можда још у времену Старог завета, а засигурно у периоду између два завета. Пут овог поистовећивања не можемо да реконструишемо са поузданошћу, али можемо да претпоставимо да је доживљај Бога као великог повериоца којем човек не може да узврати (за дар живота) и пред којим се све више задужује (својим гресима) у неком тренутку повезан са материјалним дуговима који су превазилазили платежне моћи значајног дела руралног становништва насељеног на територији древног Израила и Јудеје. 

За многе становнике ове области институција опросне године значила је велико економско олакшање, док је јубиларна година представљала могућност обнове првобитног поретка из времена насељавања у Ханану, односно расподелу иметка у сагласности са непосредном божанском вољом. На тај начин велико опросштење повезано са јубиларном годином постаје још у пророчкој књижевности тип будућег месијанског царства, односно пријатне године Господње. 

Ова идеја, снажно развијена у интертестаментарном предању кроз апокалиптичко учење о десетом или последњем јубилеју, у основи је прве Христове прорповеди у назаретској синагоги: Дух је Господњи на мени, зато ме помаза да благовестим (опроштење - прим.аут)сиромасима, посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима (проданима због дугова у ропство? – прим.аут) да ће бити пуштени(ἄφεσιν), и слепима да ће прогледати и да ослободим(ἀφέσε) потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4:18-19).

У овом тренуткутреба нагласити да изразἀφίημι може да има различита значења. Он тако може да значи(на)пустити, оставити, допустити и неретко има апсолутни смисао (Мт 3:15; 5:24; 19:14; 24:40; Мк 1:18.20; 1:31; 7:8; 10:28; 11:6; 12:19-21; 14:6, 16:28; Лк 13:8; Јн 4:3.28.52; 11:48; 14:18.27; Рим 1:27; 1Кор 7:11-13; Јевр 6:1; Отк 2:4.20). У неким случајевима израз може да означи смртни узвик (узвик напуштања живота, Мк 15:37; Мт 27:50) или безусловног давања (Мт 5:40), (не)покорости (Дап 14:1; Јевр 2:8) или чак потпуног уништења (Лк 19:44).

Ово су увиди значајни за разумевање новозаветног концепта опроштење. Опроштење (ἀφίημι)је, свакако једна од кључних тема, чије проповедање почиње још са деловањем Јована Крститеља (Мк 1:4) који припрема пут за опроштење које је описано у категоријама успостављања месијанског доба (Лк 1:77). У основи, опроштење које Христос даје људима (Мк 2:5, Лк 7:47) повезано је са Богом који је веран и праведан да нам опрости (Јк 5:15; 1Јн 1:9) посредством Христове жртве (Мт 26:28; Дап 10:43; 26:18; Еф 1:7-8; 4:32; Кол 1:14; 2:13 Јевр 9:22; 10:18; 1Јн 2:12). Човек којем су опроштени греси и блажен (Рим 4:7 уп. Пс 31:1; Пнз 21:8; Ис 6:7; 33:24; 40:2).

Ово је тема која је у толикој мери била блиска хришћанима апостолског доба да је мисија проповедања еванђеља схватана као проповедање опроштења греха (Лк 24:47; Дап 13:38), а даје божански дар опроштења схватан као циљ божанског дела у Христу (Дап 5:31; Рим 3:25) чије је примање условљено покајањем и вером (Дап 2:38; 5:31; 8:22; 10:43; 13:38; 26:18), али и тиме да онај којем је опроштено и сам буде онај који прашта (Лк 6:37; 17:3-4; 2Кор 2:10; Еф 4:32; Кол 3:13).

 

У контексту дуга као греха, опраштање је израз божанске милости која рађа љубав (Лк 7:42) и коју је човек дужан да посредује другом човеку кроз опраштање коју је дужник дужан да посредује ка својој браћи (Лк 11:4; Mт 6:14; 18:23.28), односно да их љуби (уп. Јн 13:14).Овај мотив у ранохришћанској књижевности апостолског периода постаје основа хоризонталних односа међу браћом будући да ослобођени дуга (греха) пред Богом дужни (ὀφείλω)смо и ми тако чинити (попут Христа – прим.аут, Лк 17:10; Јн 13:14)полажући душу за браћу, примајући слабе (1Јн 1:8; 3:16) и носећи њихове слабости (Рим 15:1). 

Другачије речено, једини дуг хришћанина, у иделаном смислу, је дуг љубавии он је основни механизам који покреће друштво почев од породице у којој је муж дужан да љуби жену (укључујући и чињење „дужне“ [ὀφειλὴν] љубави,1Koр 7:3), преко уређења ширих друштвених посредством измирења, али и опраштања дугова (Рим 1:14; Флм 1:19), до развијања свести да се однос хришћанина према свету као пољу хришћанске мисије представља у категоријама дуговања према речима св.ап. Павла: и Јелинима и Варварима, и мудрима и неразумнима, дужник сам (ὀφειλέτης εἰμι). Отуда моја жеља да и вама који сте у Риму проповедам еванђеље (Рим 1:14), баш као што су дужни захваљивати Богу за резултате своје проповеди видљиве у напредовању хришћанске заједнице (2Сол 1:3; 2:13).Идеал хришћанског живота је да не буде ником ништа дужан осим љубави према другом (Рим 13:8) која се показује и кроз поделу материјалних добара (Рим 15:7).

Овај моменат повезаности божанског опроштења човеку, и човековог опрошетања другом човеку је средишњи моменат петог паралелизма Молитве Господње истакнута снажним узрочно-поледичним изразом као што (ὡς καὶ) и додатно наглашена Христовим коментаром који следи одмах после молитве (Мт 6:14-15). Томе треба да се дода чињеница да је, у Матејевом еванђељу, тема овог дводимензионалног опроштења илустрована засебном параболом (Мт 18:21-35) на чијем крају су поновљене речи Христове опомене ако не опростите сваки брату своме (Мт 18:35). Све ово говори да је опроштење добијено од Бога и дато ближњем било необично значајно за овог еванђелисту.

Разумевање смисла ове прозбе у Молитви Господњој, каузалне повезаности њених поетских стих-линија и, можда, више од свега другог снаге употребљених израза захтева да етимолошко-сематичка сазнања која смо стекли о кључним појмовима паралелизма повежемо са обликом у којем се ти појмови налазе у овом молитвеном паралелизму. Потребно је, такође, да имамо на уму дијалектику есхатолошког и историјског која прожима целокупну Молитву Господњу. 

Стога, најпре, треба да имамо на уму да глагол опростити  у сематничком смислу има, често, апсолутно значење (опростити се од живота, потпуно оставити...). Ово апсолутно значење (у семантичком сислу) додатно је оснажнено аористом формом која је употребљена  у самој молитви и која прозби  даје призвук опростити једном заувек.  Опроштење греха за које молимо док изговарамо ову прозбу је оно коначно, есхатолошко опроштење греха. Већ данас и сваки дан молимо Оца небеског да нам опрости грехе на последњем суду и да нас удостоји на(д)сушног хлеба есхатолошке свадбе јагњетове. Ову есхатолошку атмосферу појачава терминолошко-богословска повезаност опроштења и опросне (и још више јубиларне) године. 

У светлости есхатолошких очекивања последњег јубилеја пријатне (опросне) „године Господње“ као синонима за месијанско (и Божије) царство, прва стих линија петог паралелизма опрости нам дугове наше, заправо представља понављање (и конкретизовање) раније изговорене прозбе да дође Царство твоје (Мт 6:10), да дође царство последњег и коначног опроштења дугова.

Уколико прозбом опрости нам дугове наше понављамо молбу за долазак Царства, да ли другом стих-линијом паралелизма (као што и ми опраштамо) понављамо (конкретизујемо) речи „да буде воља твоја“ (које су стих-паралела прозби да дође Царство твоје, види: https://bkcentar.rs/sr/blog/oce-nas-poetski-obrazac-najznacajnije-hriscanske-molitve-2-deo)? 

Да.

Царство Божије се у историји оприсутњује вршењем воље Божије кроз посредовање Божијих дарова (опроштења) на друге људе, тако да есхатолошко Царство, које подразумева потпуно остварење божанске воље, се показује и у потпуном складу „опросту“ на свим нивоима. 

Ово је можда перспектива која нам окткрива и карактер условности која се јавља у овој прозби као што и ми (тачније можда, како и ми) опраштамо. Ово су једине речи молитве које Христос накнадно коментарише веома снажним исказом ако ли не опростите људима, ни Отац ваш небески неће опростити грешака ваших (Мт 6:15). 

Сличан мотив се јавља као порука и накнадно испричане параболе које се, такође, може схватити као коментар ове прозбе (уп. Мт 18:35). Та усресређеност на ову условност нам указује да изговарање Молитве Господње треба да буде повезано са самопреиспитивањем односа са другима, пријатељима и непријатељима, јер наша молба за опроштењем греха не би била смислена ако претходно нисмо свели сопствене рачуне.

То наше опроштење, међутим, у овој перспективи није услов који морамо испунити да би нам Бог дао опроштење (будући да је он нашу дужничку обвезницу разрешио још на крсту, једном, за свагда и у потпуности, Кол 2:13-14), већ показатељ да смо тај божански дар опроштења заиста примили. Неприхватање божанског дара опроштења, заправо, неретко се пројављује и покушају да - кроз наплату туђих дуговања према нама – „вратимо“ свој дуг Богу иако нам је Он тај дуг опростио.

На овај начин сагледан молитвени паралелизам опрости нам ... како опраштамо, представља изазов хришћанину не само да опрости другоме, већ и да опрости себи, односно да прихватаи божански дар опроштења, како би потом могао да га пружи и другима.

Несумњиво је да израз дугови у молитви има, као што се види из поређења са предлошком који доноси св.ап. Лука у свом еванђељу (Лк 11:4), пре свега преносни смисао у значењу греси. Но, да ли то значи да се у потпуности треба пренебрегнути дословно значење израза?

Шта је лакше рећи: „опраштам ти то што си учинио“ или „нема потребе да ми враћаш оно што си ми позајмио“?

Можда опраштање греха другима, заиста и треба да започнемо опраштањем дугова? Владика Николај, тумачећи Молитву Господњу као основ друштвеног уређења пише у бескрајно сложеној и замршеној науци о финансијама ова наука (о опраштању дугова -прим.аут) је једини излаз, једино решење. Његово тумачење, настало у околностима које у економском смислу личе на данашње, можда је актуелније него икад. Није ли једна јубиларна година на светском нивоу једино дуготрајно решење за дужничку, економску и, последнино, политичку кризу која потреса темеље света у којем живимо? И док се молимо за долазак Царства Божијег, тог последњег јубилеја опраштања, можда је упутно да га оприсутњујемо вршењем његове воље и кроз међусобно опраштање, почевши од материјалних дугова како би смо се устигли и на „виши“ ниво опраштања сагрешења имајући на уму увек речи св. Јована Златоустога да ми опраштамо  као они који су и сами дужни Богу који ником није дужан. 

 

Види и тумаћења других прозби Молитве Господње: