Јован Благојевић

Књига садржи преглед открића не само са простора Палестине, него и диљем древног света – са простора Египта, Месопотамије, Хетитског царства, Леванта, Рима, Грчке итд. Ово издање не само да даје систематичан хронолошки преглед на српском језику, него је њена предност у томе што за скоро свако откриће разјашњава библијски контекст, односно, повезује са конкретним текстом на који то откриће има ефекат. Књига обједињује и бројна открића повезана са Новим Заветом и историјом Цркве: идентификован је плесни подијум повезан са осудом и смрћу Јована Крститеља, у парку Аскелон се врше ископавања како би се открила највећа римска базилика у Израелу и анализа бродске олупине доноси нове хришћанске артефакте. Закључно се може рећи да књига може бити веома корисна за све оне који се академски баве археолошким истраживањима са простора Блиског Истока у циљу праћења најновијег пресека истраживања. Осим тога, књига је добра за студенте који пишу радове у вези са овим темама као почетна тачка за даље истраживање, као и за све заинтересоване читаоце који желе да продубе своја познавања Библије.

Познавање чуда Египта је део опште културе а већина школараца је макар успут упознала цивилизације древне Месопотамије. Међутим, цивилизација древних Хетита је и данaс непознаница иако је у неким периодима по снази била једнака Египту и којој европска култура (судећи по новијим схватањима) дугује невероватно много. Направио ју је фасцинантни народ, непознатог (или макар нејасног) порекла, који се – уз друге велике силе – уградио у темеље древног али и савременог света. До недавно овај народ је био само један од оних, успутно споменутих, у Библији а онда је у Сирији 1870. год. пронађено чудно писмо и тај проналазак је променио много тога. Започела су опсежна истраживања до тада непознате цивилизације. Временом је откривено више од 20.000 глинених плочица као сведочанство да је та величанствена цивилизација, на врхунцу моћи, обухватала Малу Азију, делове Сирије и колоније у Палестини. Ово је прича о том народу, његовом успону и тајанственом нестанку са историјске сцене.

Вавилонија је једна од најимпресивнијих оријенталних империја, култура и цивилизација. Са њом се у везу доводе контраверзне ствари. Новија открића указују да су аритметички и математички прорачуни довођени у везу са грчким великанима као што је Питагора, вековима (ако не и миленијумима) раније били познати у Вавилонији која је подарила и ране астрономе, али и астрологе; законе, али и сурове деспоте и освајаче. Неврод, Хамураби, Набопаласар, Навуходоносор, Кир, Дарије, Александар Македонски само су неки од владара који су успели да задовоље своју жудњу и успну се на трон Вавилоније, трон који је осуђен и од стране библијских писаца назван стаништем сваког духа нечистога...

Много пута смо изговорили ове речи. Када смо последњи пут застали да размислимо о њиховом смислу и значењу? Шта је то опроштење? О какавим дуговима се говори? Да ли су то греси, и ако јесу зашто се називају дуговима? У каквом је каузалном односу божанско опроштење за које се молимо у првој стих-линији паралелизма и наше опроштење које дарујемо „својим дужницима“? Како разумете ту условљеност „као што и ми опраштамо“ и доцнији Христов коментар „јер ако не опростити дужницима својим, ни отац мој небески неће опростити...“? Специфично, како ту условљеност разумети у светлу других тврђења Новог завета да је Христос на крсту „поништио нашу обвезницу (дуговања)“ тј. да нама је унапред опроштено?

"O, дa caм ce poдио у друго време и могао да придружим свадби на којој се вода преточи у вино и да сам седео за столом на којем се мало хлеба претворило у многа светла телеса, или да сам само пољем само потрчао пре него што се смркло небо изнад Голготе... Нисам био на свадби у Кани, нити сам сведок Васкрсења..." - писао је Миодраг Павловић изражавајући жал због немогућности да буде непосредни очевидац догађаја историје спасења, додајући: "зато се одричем сваког хтења... и надам се још у хлеб и његова преображења." Да ли су последњи наведени стихови можда кључ који може да нам помогне у откључавању миленијумске егзегетске загонетке повезане са најзначајнијом молитвом хришћанства „Оче наш“? Шта је смисао упечатљивих израза њене четврте прозбе (хлеб, на[д]сушни, данас? Да ли нас упечатљивост тих израза понекад заводи скрећћи нам поглед са истински кључне речи која прожима својим понављањем не само ову прозбу, већ читаву Молитву Господњу? И на који начин нас приступање овој молитви као поетском исказу и уочавање њеног поетског обрасца оспособљава за њено потпуније разумевање?

"како је на небу, тако и на земљи" су речи средишњег паралелизма молитве Господње. У овом сажетом поетском исказу употребљени су значајни термине, омогућено је њихово повезивање у идиом и на тај начин са мало речи је много речено. Значајеније, можда и од тога, је оно што није речено, а што се подразумева кроз асоцијације које употребљени изрази буде када се посматрају као резиме дугог старозаветног развоја религијских мисли и идеја које свој врхунац добијају у Новом завету. Ове асоцијације нам каткад измичу те је потребно да их обновимо. Једна од таквих је и мотив вазнесења. Како је и на који начин је он повезан са Молитвом Оче наш

Пс 23 је један од најлепших и најпознатијих библијских псалама, богате асоцијације које он буди враћају нас на значајне догађаје историје спасења израилског народа. За хришћане, он буди и месијанске асиоцијације које у свест дозивају Христове параболе и говоре. Па, ипак, неке од димензија овог псалма нам и данас измичу, често и због тога што му приступамо са богатим предзнањем која нас спречава да му приступимо читајући га као песму обликовану по обрасцима древнооријенталне поезије која је била узор за бројне библијске писце, укључујући аутора овог псалма. Међутим, тек приступајући псалму из ове перспективе откривамо његове бездане дубине.

Кризна времена какво је ово данашње обично нас подсете на крхост нашег живота и буде страхове и неизвесност. Но, та иста времена могу да нам буду и подсетник на нека прошла времена, времена болних искустава која смо упркос бројним и тешким искушењима прошли, ослањајући се на бригу валиког Пастира. Подсећање на таква искуства, може да буде драгоцено и охрабрујуће у разматрању будућности ка којој ходимо.

Синоптичка еванђеља сведоче да се припрема за улазак Христа у Јерусалим одвија у атмосфери узварелих месијанских очекивања која су досегла врхунац. то се догађа у атмосфери најзначајнијег и симболиком богатог празника Пасхе који није био само прилика за окупљање великог броја Јевреја из матице и дијаспоре у Јерусалиму, већ је био подсетник на прошла дела божанских избављења и израз наде у избављење у будућности. У једној таквој атмосфери, улазак на магарету у Јерусалим човека који наговештава „своју месијанску кандидатуру“ бројним знамењима (чудесним делима) и проповедима није могао да буде непримећен и не повезан са старозаветним пророштвом. Јасно је да је не само народ у Христовом уласку на магарету у Јерусалим, већ и његови противници (Мт 21:10-11; Лк 19:39-40), препознали сцену која је несумњиво у тесној вези са пророштвом Захаријиним. Да ли су једнино ученици пропустили да виде ову везу, или речи ап. Јована не разумеше ученици његови говоре о нечем другом?

И шта још да вам кажем? Не би ми, наиме, достајало времена, кад бих стао причати о Гедеону, Вараку и Самсону, Давиду и Самуилу који вером победише царства, извшише праведност, постигоше обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, избегоше оштрицу мача, од слабости се окрепише, у боју ојачаше поразше војске туђинске. Посланица Јеврејима 11:32-34