Асирија

Ретко се дешава да најзначајнија археолошка открића у области библијске археологије буду доминантно повезана са Новим заветом. Август 2024. године је такав месец. И док размишљамо о великом каменолому који је подарио плоче за ходочаснички пут којим је вероватно ходио Христос са својим ученицима, међу којима је био и Петар који је можда посматрао уграђивање огромних блокова камена из истог каменолома у храмовни комплек (што га је можда касније инспирисало за поуку о хришћанима као живом камењу новозаветног храма – богослужбене заједнице) и док читамо о открићу остатака сигагоге у Хоразиму, и то управо из времена када је Христос деловао у овом граду, не треба да заборавимо на јединствени печатни-прстен-амајлију која открива не само снажни утицај Асирије у Јудеји, већ и борбу Јудејаца да одрже свој национални идентитет. И више од тога, потврђује употребу библијских имена у периоду у који иста имена смешта и библијски текст.

Мај текуће године био је археолошки богат месец који нам је подарио различита открића која могу да буду повезана са Старим и Новим заветом. И док откриће главе богиње Хигије у древној Лаудикеји можда може да у сећање дозове поруку лаудикејским хришћанима овог града, записану у последњем библијском спису, нова анализа и предложено читање симбола древног храмовног омплекса Саргона II осветљава аспирације древног асирског владара, а можда и династије којој је припадао. Коначно, примена нових метода датирања археолошких налаза на подручју Јерусалима, древне налазе повезује са библијским извештајима.

Мај текуће године био је обележен значајним археолошким вестима у области археологије библијског света које су, просто, претицале једна другу. Две од три које доносимо као најзначајније, можда и пророчки, наговештавају будуће токове археологије која све више постаје подручје сусрета природних и друштвених наука. Треће место доделили смо два миленијума старој признаници, написаној на камену, а пронађеној крај ходочасничког пута који је повезивао Силоамску бању и храм древног Јерусалима. Друго место заузела је вештачка интелигенција оспособљена да чита и преводи акадско писмо, а прво представљање првог академског чланка који доноси резултате испитивања eвалских таблица проклества.

Ашур (савр. Qala’at Sherqat), je био престоница древног асiрског краљевства-града (2025–1364. пре Хр.), Средњеасирског царства (1363–912. пре Хр.), а једно време и Неоасирског царства (911. –609. пре Хр). Остаци града леже на западној обали реке Тигар у ирачком дистрикту al-Shirqat. Почеци насељавања локације града сежу у 3. миленијум пре Хр. Током периода 2. миленијум - 614. год. пре Хр. у Ашуру је стајао храм-торањ познат као зигурат, посвећен богу Ашшуру (асирска верзија Енлила). Ово божанство је било поглавар божанског пантеона асиро-месопотамске религији. Верује се да је свету грађевину, која се на сумерском језику назива Earattakišarra, обновио Шамши-Адад I (вл. 1808-1776. пре Хр.), као велики зигурат, што је потврђено краљевским натписима. Асирски цареви су у 1. миленијуму пре Хр. неколико пута селили своју резиденцију, Ашур је задржао своју функцију главног места обожавања истоименог града и царског бога све до његовог уништења 614. год. пре Хр.

"Ја, Асурбанипал ... бринуо сам се о Небовој мудрости, о свим исписаним и глиненим плочама, о њиховим тајнама и потешкоћама које сам решио"– записао је неоасирски владар, оснивач прве и вероватно једне од највећих античких библиотека Оријента тврдећи, у неким другим текстовима да је овладао клинописом не само акадског већ и сумерског језика који се у његово време, као и миленијум раније сматрао сакралним језиком мистерија. Да ли нове технологије тај у друге древне језике моћи да учини доступнијим и разумљивијим широкој групи заинтересованих читалаца?

Камен прага висок 2м из 9-8. в. пре Хр. ископали археолози у древном ирачком граду Нимруд. Ово је прво велико ископавање локалитету након што га је уништила Исламска држава (ИД) 2016. год. Тим археолога Универзитета Пенсилваније (University of Pennsylvania) предводи Мајкл Данти (Michael Danti) и они су са ископавањима почели у октобру ове године. Семирамида је у новије време, оправдано или не, препозната као архетип вавилонске блуднице описане у новозаветној Апокалипси. Историјски, била је током 9-8. в. пре Хр. регент свог сина, да би је (не зна се како) измештени миленијума унатраг и повезали са Нимрудом (Невродом) легендарним, оснивачим месопотамијских царстава (Вавилоније и Асирије) успостављених на подручју раније сумерске цивилизације и њених градских центара Ореха (Урук), Акада (Архад), Асура, Ниниве, Равота и Халаха (Пост 10:8-11). Библијски писац, међутим, говори о Невроду, али ништа не говори о његовој мајци, супрузи, сестри или било којем женском лику из његовог окружења. Занимљиво је, такође, да библијски писац наведене градове чије је оснивање и постојање каткад удаљено миленијумима смешта у исто време и повезује са Невродом/Нимрудом као оснивачем који је означен као први велможа/силник постпотопне Месопотамије. Ово нас наводи на закључак да писање библијског писца није историјско (у смислу фактографије) већ богословско тј. да он сажима миленијуме историје повезујући их са идејним оснивачем Невродом/Нимродом, што је можда име за једну другу, историјски познату, личност - Саргона Великог, оснивача првог месопотамског царства Акада, оног ко је први под своју власт ставио не само сумерске градове-државе, већ и шири регион унификује у политичком и верском смислу. Можда је историјска Самму-рамат баш због ових детаља преображена у легендарну Семирамиду. Међутим, на питања као што су: ко је она заиста била, вешт дипломата или жена обележена трагичном љубавном причом, да ли је владала чврстом руком или заводљивим телом? можда никада нећемо имати конкретан одговор. Нова истраживања у палати Нимруда, можда ће дати неке одговоре или макар смернице, али и без њих можемо да кажемо је да је учинила нешто изузетно – у критичном тренутку је преузела полуге власти, стабилизовала је империју и оставила је у наслеђе свом сину. То је било толико неуобичајено и упечатљиво да је остало у памћењу не само једног народа. Чак и након њене смрти, предање о њој је наставило да живи и да се развија у сваком новом покољењу.

Новембар ове године био је један од археолошки најбогатијих месеци. Вести о археолошким открићима или студијама које осветљавају значај ранијих открића у области археологије библијског света или, непосредно, библијске археологије су просто престизала једна другу. Више вести повезаних са открићима на Криту, значајна открића у Египту и, коначно, на подручју самог Израела и Јерусалима обележила су овај месец.

Пре неких 2700 година, за време јудејског цара Језекије, две групе копача које су радиле из супротних праваца исклесале су од камена тунел који је водио воду од извора Гихон, који се налазио изван Јерусалима, до језера Силоам унутар града. Тиме је становницима престонице обезбеђена вода. Исклесан у древним временима, тунел се сада налази у арапском насељу Силван, у источном Јерусалиму. Његово популарно име, Језекијин тунел и да треба да буде поистовећен са аквадуктон који се спомиње у 2Цар 20:20. Иако је недавно та идентификација оспоравана (види: https://bkcentar.rs/sr/blog/jezekijin-tunel-arheoloska-otkrica-zahtevaju-preispitivanje). Чини се да овај нови проналаз говори у прилог повезивања тунела са поменутим владарем који се спремао за опсаду асирских снага предвођених царем Сенахерибом (2Дн 32:30). Истраживачи верују да је овај фрагмент вероватно део много већег споменика. Фрагмент, мали на око, има огроман значај јер показује да су јудејски владари, као и други древнооријентални цареви Асирије, Вавилона, Египта..., имали натписе у монументалном стилу. Такав натпис, са именом библијских владара Јудеје и Израила, до сада није познат. То је водило схватању да цареви Јуде и Израила нису имали натписе у монументалном стилу да би забележили своја достигнућа. Ново откриће мења ту слику. То је веома важно откриће, које мења ток истраживања јер се веровало да јеврејски цареви никада нису подизали споменике у њихову част, за разлику од других древних источних култура. Јеврејски цареви се помињу у споменицима других култура, као у асирским, вавилонским и арамејским текстовима – али ово је први пут да монументални јеврејски текст помиње достигнућа једног цара, рекао је проф. Галил.

Скоро до краја октобра чинило се да ће у археолошким открићима у области библијског света доминирати Ирак, односно открића из масивних барељефа који су откривени на две различите локације. Ипак, на самом крајуна прво место су освојили резултати истраживања у области архео-магнетизма чија је могућност прецизног датирања показана управо на више локације древне Јудеје и Израила.

Геомагнетна поља забележена у 21 слоју археолошког уништења широм Израела које су реконструисали израелски истраживачи поклапају се, наиме, са библијским наративима о египатским, арамејским, асирским и вавилонским војним освајањима јудејског и израилског царства. Истраживачи са Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University) и Јеврејског универзитета у Јерусалиму (Hebrew University of Jerusalem) предводили су тим који је користио податке за развој поузданог новог научног алата за археолошко датирање. Алат је реконструисао правац и/или интензитет Земљиног магнетног поља забележеног у спаљеним остацима. На пројекту који је описан као научни пробој, радило је двадесет истраживача из различитих земаља и различитих специјалности. Указујући да је археомагнетизам је наука која се развија и која се показује све кориснијом у хронолошкој дебати, Јоав сматра да у блиској будућности, како се прикупи више података, то би могло помоћи да се оконча научна дебата не само о томе да ли су Давид и Соломон постојали (што је делимично већ утврђено) — већ и о томе да ли су њихова царства била тако добро успостављена и велика како Библија описује. Како наука напредује, тако расте и способност археолога и историчара да проучавају места и ствари које су људи оставили за собом пре много година. Они такође могу добити тачније датирање када је археолошки налаз први пут направљен.