ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА У ОБЛАСТИ АРХЕОЛОГИЈЕ БИБЛИЈСКОГ СВЕТА – мај 2025

Откриће од прошле године навело је научнике да помисле да им је у рукама не само жезло, већ и кључ за разумевање минојског линераног А писма. Ово откриће са Кнососа могло би да помогне у дешифровању минојског писма минојско линеарно А писма, једног од најпознатијих недешифрованих писама из античког света. Коришћено од око 1800. до 1450. год. пре Хр. и и даље збуњује истраживаче. Недавно откриће, објављено у серији Аријаднини додаци, могло би померити научнике мало ближе коначном откривању његових мистерија.

 

Предмет је откривен у једној од просторија неопалацијске фазе (1700-1450. пре Хр.) која се налази на парцели Анетаки, подручју Кнососа карактеристичном по својој религиозној употреби од протопалацијалног периода до каснијих времена. Артефакт је пронађен у тзв. лежишту слоноваче, полуподземној структури где су такође откривени фрагменти грнчарије, бронзе и других предмета везаних за жртве.Светиште садржи две повезане просторије и централни предсобље, што сугерише да жезло није био само предмет уметничког заната, већ предмет од значајног ритуалног значаја.

Откриће жезла у верском контексту имплицира да га је вероватно користио високи званичник или свештеник. Можда је служио као симбол ауторитета или божанске наклоности. Штавише, улога таквих предмета у минојском друштву говори о култури у којој су верске праксе биле уско повезане са управљањем. Импликација је да су у овом друштву елите имале и духовну и политичку моћ.

 

Жезло је фино израђен предмет, са издуженом дршком и кружном главом, оба украшена замршеним линеарним А натписима. Чини се да је жезло играло важну церемонијалну улогу. Можда је било повезано са верским или државним функцијама.

Натпис се протеже целом дужином дршке и кружне главе, садржећи око 119 симбола који су мешавина мешавине логограма и силабичких знакова, односно фонетских и идеографских елемената. Тачно значење натписа остаје нејасно. Међутим, чини се да су служили и административним и ритуалним функцијама. Ово појачава идеју да је минојско писмо било дубоко испреплетено са верским и политичким животом тог времена.

 

Најдужи линеарни А натпис икада, уклесан на скиптру од слоноваче пронађеном у древном граду Кнососу.Жезло, заједно са бројним другим драгоценим налазима, откривено је унутар полуподземног складишта велике, култне грађевине. Изузетно крхко жезло је вероватно првобитно било намењено за излагање. Направљено је од два одвојена дела: округлог прстена и дршке, који су са свих страна прекривени словним знацима. Натпис на прстену је посебно интригантан. Према истраживачима, натпис, који садржи запањујућих 119 знакова сачуваних у целини или делимично, формирао је један јединствени натпис. Ово га чини убедљиво најдужим текстом линеарног А писма икада откривеним.

Написан линеарним А писмом, натпис на прстену је уклесан у префињенијем стилу од других натписа линеарним А писмом. Облик словних знача подсећа на знакове критских хијероглифа, који су, такође, користили у то време.[1] Стил и уметничка префињеност резбарења које издвајају натпис сугеришу да је предмет имао церемонијалну употребу. На све четири стране прстена, натпис је подељен на мање делове. Многи од ових делова укључују логографске симболе који представљају животиње, вазе, текстил и коже. Једна страна садржи низ од дванаест логографских четвороножних фигура. Насупрот томе, друга страна укључује десет различитих ваза, од којих осам има додатне знакове изнад њих, вероватно представљајући садржај приказаних ваза. Наиме, натпис је подељен на метопе или одвојене делове, унутар којих се појављују логографски симболи који представљају животиње, посуде, текстил и коже, вероватно повезани са ритуалним активностима. Страна која садржи низ знакове четвороножних фигура, свака унутар своје метопе, вероватно представља иконографски запис приноса или жртвовања. Друга страна са низом силабичких и логографских знаков можда открива информације о њиховом садржају представљених посуда.

Према археолозима, натпис је вероватно забележио приносе или жртве намењене за верску гозбу или церемонију. Дршка слоновачевог жезла такође садржи четворострани натпис, али у другачијем стилу и вероватно изрезбарен од стране другог писара. Овај краћи натпис је садржао више ваза и животиња, неколико скупова бројева и неколико критских хијероглифа.
Прстен жезла је изрезбарен из једног комада слонове кљове и има две рупе преко којих је и мало удобљене урезано у слоновачу. Ове рупе су вероватно биле направљене како би служиле за излагање предмета. Ово жезло је јединствено у археолошким записима, али археолози су идентификовали неколико приказа унутар савремених печата који изгледа да приказују сличне предмете.

Линеарно А откривено јег 1900. године. Припада групи писама која су се развила без препознатљивих веза са другим главним писмима тог времена, односно египатским хијероглифима и месопотамским клинастим писмом. Сибалично линеарно Б писмо откривено је 1950. год. и идентификовано је као писмо које је сачувало микенски грчки језик. Међутим, логосилабично Линеар А је остало неразумљиво, упркос томе што дели бројне знакове са Линеарним Б писмом. Иако су изнети неки предлози за читање различитих знакова Линеара А. Могуће је да је, док је Линеар Б сачувао грчки језик, Линеар А коришћен за представљање још увек непознатог језика.

 

Откриће минојског жезла од слоноваче представља значајан пробој у проучавању линеарног А писма које, упркос бројним покушајима остаје недешифровано. Његова веза са древним системима писања и даље је предмет полемике у научним круговима. Натписи на жезлу садрже и ритуалне слике и административне симболе. Ово пружа непроцењиву прилику да се истражи улога писма на минојском Криту. Нумерички знаци пронађени на дршци су у контрасту са недостатком бројева у ритуалним деловима. Разлика истиче потенцијалну двоструку сврху писања у минојском друштву као средства администрације и религијског исказа. Заједно са другим текстовима линеарног А писма, овај проналазак би могао да омогући нове увиде у структуру писма и омогући боље разумевања његове улоге у минојском животу и култури. 

Минојско жезло од слоноваче, са својим опсежним натписом линеарног А писма, пружа редак увид у церемонијалне и административне праксе ове древне цивилизације. Иако тачно значење натписа остаје нејасно, жезло представља сведочанство о сложеној природи минојског писма, религије и политичке организације. Истовремено, док научници настављају рад, жезло би могло да држи кључ за откључавање још мистерија минојског света. Ово откриће нас приближава разумевању софистицираног друштва које је некада цветало на острву Крит.

Откриће овог натписа пружа невиђену прилику за унапређење проучавања линеарног А писма, система писања који је још увек недешифрован, а који се користио на Криту и другим егејским регионима током бронзаног доба. Његова дужина и присуство ритуалне иконографије сугеришу да би могао бити церемонијални текст или запис приноса. Посебно значајан аспект је одсуство бројева, карактеристика која разликује овај натпис од административних текстова на глиненим плочицама. Ово потврђује хипотезу да минојско писмо није било ограничено на рачуноводство, већ је играло улогу и у верским и церемонијалним контекстима. С друге стране, дршка предмета носи другачији натпис у линеарном А писму, али са структуром сличнијом административним текстовима, укључујући нумеричке и разломке. Ово би могло указивати на двоструку употребу предмета, комбинујући ритуалне елементе са могућом функцијом вођења евиденције.

Главни истраживачи који су дошли до овог пткрића били су Атанасија Канта (Athanasia Kanta), Димитри Накасис (Dimitri Nakassis), Томас Г. Палаима (Thomas G. Palaima) и Масимо Перна (Massimo Perna) и они сматрају да овај предмет није само од уметничког и церемонијалног значаја, већ је и кључ за разумевање енигматичне минојске цивилизације. Откриће овог жезла отворило је нове путеве за проучавање минојске администрације, религије и сложене улоге писања у њиховом друштву.

 

и њени корени
Значајно је приметити да прва минојска цивилизација своје корене препознаје у интеракцији са древнооријенталним цивилизацијама. Познати мит по којем Зевс, родозачетник минојске цивилизације, првог критског краља – Миноса, зачиње са Европом, отетом феничанском принцезом, можда говори о вековном процесу који је окончан  током експанзије народа са мора и последичним ширењем феничанско-пунског утицаја у басену Средоземља. Ако се претпостави да митска предања чувају кључна сећања посредством архетипских кодова, онда се може препознати и њихова историјска основа. Мит о Европи би, у оваквом читању могао да се схвати као архетип колективног егејског идентитета (не само грчког) који је наследио Крит и Микену. Ако Егејци (у ширем смислу) учествују у таласима народа са мора, мит може да се чита као код њихове експанзије, а не (само) пасивног примања утицаја.Ово је у складу и са сликом отмице Европе (а не, нпр. убиства феничанског краља), јер мит и није сведочанство територијалног освајања Феникије (што би адекватно било представљено чином убиства/рата исл) већ преузимања њене културе, што се често представља сликама отмице (Парис и Јелена, Јасон и Медеја или Ромул и Сабинке). Такође, неке грчке хронике о Зевсу (који је наводно називан и Деус) говоре као о изданку древних акадо-асирских владара који се насељава на Криту, где и умире. Његова деца, наводно, његов гроб обележавају натписом овде лежи Зевс кога се у Деус звали и храмом који подижу над њим (Euhemerus, хроника настала око 300.год. пре Хр.,  Diodorus Siculus, Library of History, позива се на претходно наведену хронику, види и: Elwira Kaczyńska, On Zeus’ Grave in Crete Once More, истраживање које предање о историјском, још увек недеификованом владару смешта у 8-7. в. пре Хр.).

 
Иста предања Зевса доводи у везу са деификованим освајачем Саргоном Акадским чији лик прераста у митског Хроноса (време које гута своју децу) и легендарном асиро-вавилонском Семирамидом. Семирамида је описана као превртљива, неверна, па и инцесуидна жена. Наравно, митске ликове не треба математички повезивати са њиховим историјским прасликама, нити би то било историјско-хронолошко могуће. Саргон је, наиме, живео у последњој четвртити 3. миленијума пре Хр., а Семирамида се повезује са крајем неоаирског или почетком неовавилонског периода.  Мит  и не  функционише на на личном (биографском) нивоу, већ архетипском и етногенезојском. У том контекстру, Зевс представља неког ко је остао у сећањима своје деце – оног ко је победио време, Хроноса.
Симболички, сваки моћан владар који успоставља ред и власт може се читати као архетип Хроноса, оног ко има моћ, али и потенцијал да прождере сопствене наследнике у контексту наследства/моћи. Саргон је историјски освајач, легендарни оснивач великог централизованог царства, али архетип владарског време – онај који поставља структуру цивилизације. Као такав он је реалистичка/историјска алтернатива за архетип Хроноса.
Зевс као дете Хроноса, стога, може да буде симболминојско-микенско-егејских освајача који преузимају ред и културу након великог деструктивног таласа народи са мора. Наравно мит вероватно симплификује миленијуме контаката критско-минојско-микенских народа са областима Месопотамије, Феникије и Анадиолије.

Археолошки, ови контакти су потврђени у пре-критском и раноминојском периоду (3000-2000.год. пре Хр.). Из оријенталне перспективе, ово је време уздизања првих оријенталних краљевстава, као што је Кишитско (Кеситско), и постављања основа за доминацију каснијих моћника, међу којима је и Саргон Акадски. У митолошкој интерпретацији лик Саргона прераста у Хроноса –архетип владарске моћи и успостављања структуре цивилизације. Функција овог архетипа је двојна: он ствара ред и систем, а и све прождире без милости.

Из ове двојности се развија мит о Зевсу, архетипској борби човека против времена, појединца против чврсто постављеног система који неретко потире индивидуланост, цивилизације на чији олтар се често поставља личност и лична слобода. У митолошкој истерпетацији лик Зевса се може читати као период постављања темеља критског друштва и минојске цивилизације у средње-минојскомпериоду (1700–1400. пре Хр.).

Коначно, контакти су постојали и у позноминојском периоду. То је период слабљења Крита и уздизања Микене (и уопштено егејско-континенталне Грчке). Миту је то представљено као победа Атине тј. Тезеја, над минојским биком. Суштински, ово је процес који је представљао увод у освајања народа са мора (1250-1150. год. пре Хр.). Овај и каснији периоди у митској слици можда представљају Зевса (као персонификацију народа са мора). Он отима Европу (перснофикацију феничанске културе). Овде се се Зевс схвата не само као предак минојске цивилизације, већ и њених микенско-егејског настављача након разорног таласа народа са мора.

 

ХРОНОС (ВРЕМЕ / Универзални Архетип)  │  

│ „Једе своју децу“ → време уништава свесваког

│  

└──► ЗЕВС (ПОБЕДНИК / ДЕУС)  

       │ Побеђује време / Хроноса  

       │ Усваја културни и политички ред  

       │ Симбол бесмртности кроз памћење потомака  

       │  

       ├──► ГРОБ НА КРИТУ  

       │       │  

       │       │ Меморијални храм и натпис  

       │       │ „Овде лежи Зевс кога се у Деус звало“  

       │       │ Симбол победе над заборавом  

       │  

       └──► ЕВРОПА (КУЛТУРНИ ПРЕНОС / ОСВАЈАЧКИ МОТИВ)  

               │  

               │ Симбол „узимања“ културе и њене трансформације  

               │ Делује као посредник између прошлости и наследника

 

Пешчани спруд код израелске обале Кармил је, сам по себи, лекција из историје поморског бродарства из ГД. Новооткривени теретни товари са три бродолома из гвозденог доба сликају фасцинантан портрет прошлог доба трговине.Нови чланак објављен у часопису Антиквити анализира терет из три бродолома током гвозденог доба у близини Тел Дора, древног лучког града у Израилу. У бродолому из 11. в. пре Хр. страдало је више египатских бродова, а пронађено је и сидро означено кипро-минојским знаком.. То потврђује трговину и са Египтом и са Кипром. Други бродолом са краја 9. односно почетка 8. в. пре Хр. показао је да је оближња лука била под израилском контролом, те да је постојао стандарни облик посуда за складиштење. Последњи бродолом повезан је са периодом асирске доминације (8-7. в. пре Хр) открио је употребу амфоре какве су биле познате, попут оних пронађених у другим бродоломима дуж анадолске обале. Чини се да ови бродоломи сугеришу да је лука била повезана са „ограниченом“ трговачком зоном која у средњем периоду није укључивала Египат и Кипар, те да је током асирске доминације дошло до новог ширења трговачког опсега.

Регионална и трговачка повезаност медитеранског басена током бронзаног и гвозденог доба доминира у научним дебатама новиг датума. Велики део доказа о овом је индиректан, али проналазак остатака древних бродолома даје непосредне податке о кретању робе и зато су драгоцени за реконструкцију прошлости.

Након колапса трговачких система током позног , трговина и повезаност у источном Медитерану постепено су се опорављале у гвозденом добу. Регионалне трговачке мреже између Египта, Кипра и Леванта – које су већ постојале у 11. в. пре Хр., прошириле су се и обухватиле централне и западне медитеранске мреже током 10. и 9. в. пре Хр., након чега је уследило ширење феничанске економске и културне сфере све до Иберијског полуострва (8. в. пре Хр.). До око 650. год. пре Хр. медитерански трговачки систем је био у великој мери интегрисан и обухватао је сва приобална подручја између Тира и Дора на истоку и Кадиза и Могадора на атлантским обалама Европе и Африке. У протеклих 15 година, све већи број доказа показује да је обала данашњег Израела играла улогу у поморској повезаности и интеграцији Медитерана у гвозденом добу. Истовремено, проучавање лука из гвозденог доба се знатно развило; Подводна ископавања су открила формалне луке из једанаестог до седмог века пре нове ере са изграђеним кејевима, моловима (камене структуре сличне молу или насипу) и морским зидовима код Дора и Атлита, док су подводна истраживања на обали Кармел показала постојање опортунистичких сидришта поред формалних лука, а геоархеолошке студије у Дору и Аку доприносе разумевању локација лука и периода коришћења.

Међутим, до данас нису идентификовани бродови или терети из гвозденог доба у близини било које луке на обали јужног Леванта. Штавише, у целом медитеранском региону тренутно знамо само за  бродића који датирају из периода 11-7. в. пре Хр. Веома је значајно, стога, да се стекну увиди у дуготрајност поморске трговине кроз још увек недовољно истражену призму бродских терета, фокусирајући се на оне пронађене под водом у контексту лучког града Дор из гвозденог доба на обали Кармила у северном Израилу. Током 2023. и 2024. године, лоцирани остаци три бродолома у овој области, а затим је почело и подводно ископавање. Ово су први терети из гвозденог доба пронађени у сидришту и лучком граду у Израелу. До данас је ископано само 25% пешчаног спруда у коме се терети налазе, а ископавања се и даље врше.Три олупине бродова из ГД пронађене су једна на другој. Неке од остатака су већ идентификовали подводни археолози у прошлости, али датирају у различите периоде.Томас Леви (Thomas Levy), археолог на UCSD: 

Лагуна Дор и методе у ископавањима
Лагуна Дор представља безбедно сидриште са запада заштићено са три острвца. Седименти чувају изузетан запис о најмање 26 бродова и терета.Истовремено, ова лагуна је била „замка за бродове“, са својим плитким водама, острвцима и стенама. Само мали део тамошњих бродова и њиховог терета је ископан. На локацији је пронађено око 60 камених сидара. Истраживачи су се усредсредили на пешчани спруд који се налазио приближно 80м западно од обале и 50м од потопљеног стеновитог гребена који повезује острвца Тафат и Дор. Подручје је било прекривено слојем крупног жутог песка дебљине 1,5м са инклузијама византијске и касноисламске грнчарије, највероватније депонованим током и након теренског рада 1994–1995. године. Археолошки лежиште in situ лежало је испод слоја песка; састојало се од тамносивог песка који је постајао све муљевитији на нижим надморским висинама и садржао је готово искључиво налазе из гвозденог доба. Ископавање је достигло доњи ниво од 1,9–2,4м испод нивоа мора.

Дор L је првобитно идентификован као терет из персијског периода (540–330. пре Хр.), али су истраживања показала присуство два сета хронолошки различитих терета који се делимично преклапају. Каснији и очуванији терет, Дор L2 садржао је амфоре са дршкама од корпе и гвоздене цвоке из 7. и 6. в. пре Хр. Ранији L1 терет датира се у 8.в. пре Хр и садржао је посуде за складиштење феничанског стила. С-14 датирање добијено из узорка дрвета сидра налази се унутар халштатске висоравни указало је да терет припада ГД (тј. пре око 550. год. пре Хр.).  Смола из унутрашњости ових амфора пружа сличне радиокарбонске датуме. Сидра из гвозденог доба са дрвеним и оловним компонентама су ретка, али потврђена археолошким записима.  Амфоре са дршком од корпе кипарског или јужноегејског порекла први пут су се појавиле у 8. в. пре Хр., а постале су чешће крајем 7. в. пре Хр. и у персијском периоду. ж Остали налази укључују најмање 20 великих камења - нешто вулканског камења и неколико зелених и црвених седиментних стена које садрже кварцне жиле - које не потичу са обале Израела и вероватно су биле део баласта са брода који је превозио L2.

Дор L1 представља расути терет који датира из периода са краја 9. и почетка 8. в. пре Хр., пронађен углавбном у централном и западном делу лагуне. У налазе овог типа убраја се гравирано камено сидро са једном рупом, десет делимичних посуда за складиштење феничанског стила. С-14 датирање семенки грожђа из кедне од ових амфори уклапа се у период 810–775. год. пре Хр. Додатни налази из истог контекста укључују делове најмање четири танкозидне, добро углачане плитке чиније са црвеним и црним украсом и шољом или поклопцем типичне за контексте гвозденог IIB.

Дор М и ГД I
Најранији делимични терет у лагуни, Дор М, идентификован је помоћу две комплетне и две фрагментарне посуде за складиштење пронађене током истраживања 1980-их. Првобитно су датиране у позно бронзано доба. Камено сидро са једном рупом које се налази северно од овог подручја има рез испод рупе за сидро, који изгледа као кипарско-минојски знак, сличан знаку који је пронађен на другом сидру у крај обала Кармила. Мултиспектрално снимање показало је да неке посуде носе црвени дипинто, који можда описује број у хијератском писму можда кипро-минојског или кипро-силабском. Концентрација ових ретких врста посуде за складиштење из ГД I на једном месту и повезаног сидро, повећава вероватноћу да припадају једном терету из 12-11. в. пре Хр.
Чини се да је између територија Израила, Египта и Кипра током 11. в. пре Хр. обновљена трговина током 11. в. пре Хр. Највероватније да је кармилска обала била израилско средиште те трговине. Трговина са Египтом потврђена је  бројним египатским амфорама и другим  налазима пронађеним приликом ископавања у Тел Дору. Лука Дор, поморска вештина становништва и њена локација дале су овој локацији улогу чворишта на трговачком путу од Египта до срца Феникије о чему постоје и писани трагови у легендама из поменутог времена. Ова трхговина је омогућила је економски простеритет Дора који се огледа и у монументалном грађевинарству овог периода. Обалне геоархеолошке студије и подводна ископавања откриле су остатке масивног приобалног утврђења из периода ГД IB, као и вештачки мол из периода ГД I–II који се користио за истовар робе. Дор L1, вероватно  припада периоду израилске доминације регионом (9-7. в. пре Хр.). Ископавања на копну у Дору откривају знаке опадања током периода гвозденог IIB, који су се манифестовали у застоју у изградњи монументалне архитектуре, као и у наглом паду увоза из Египта и Кипра.

Дор L2 изГД IIC (700–530. пре Хр.) одражава лучку трговину из времена асиро-вавилонске доминације. У овом периоду, Дор је повратио некадашњи просперитет и статус трговачког града. Ово је био део намерног покушаја Асираца да регулишу администрацију Дора и његов однос са поморским политичким јединицама, што се огледа у регулисању трговине Саргона II са Египтом у 8. в. пре Хр. и у вазалном уговору из 7. в.  пре Хр. између Есхардона, цара Асирије, и Ваала, краља Тира. Овај уговор је посебно помињао Дор као једну од лука датих Ваалу. Након асирског уступака, град је утврђен и очигледно поново насељен. Пажња посвећена обали Дора током овог периода потврђена је додавањем нове морске капије са конструкционим елементима асирског стила. Налази грнчарије из северног залива Дор указују потврђују поморску активност у ГД IIC, можда користећи залив као опортунистичко, неформално сидриште. Ово је време када је лука Дор део трговачке концесије коју су цареви давали вазалним краљевима Феникије. Леви закључује:

У овом тренутку, више се не бавимо малим политичким јединицама из гвозденог доба, већ великим месопотамским царствима која су проширила своју моћ на ово подручје и желела контролу над поморским мрежама које су историјски контролисала мала краљевства.

Истраживачи сматрају да је у Дор L2 остало још тегли за складиштење и других артефаката. Можда су сачувани и делови дрвеног трупа брода. Међутим, велики део дрвета древних бродова је изгубљен у историји. Леви истиче:

Остатци ова три бродолома снажно доприносе разумевању економије и живота у области Средоземља током ГД и наговештавају бројне, за сада још увек заборављене, приче. У овим причама се постепено промаља сведочанство о древном Дору, ужурбаном лучком граду итрговачком средишту древног света. Леви наглашава да је Тел Дор једна од ретких лука из гвозденог доба које су откривене у источном Медитерану. Мало јужније, лагуна Дор, или лагуна Тантура, веома је богата бродовима. Његов колега са истог универзитета Фиби Скок (Phoebe Skok) додаје да су истраживањима за сада обухваћени само највиши слојеви пешчаног спруда, али да и то већ указује на Дор као динамичан поморски центар чија је срећа расла и падала са геополитичким плимама.Леви сугерише да налази пружају неку врсту снимка процеса који се одвијао током времена:

У 11. в. пре Хр., Дор је био кључна локација у трговини између Египта и Кипра, што се огледа у савременим историјским изворима. Међутим, његова политичка припадност остаје нејасна. Налази сугеришу да су се касније трговинске мреже су се постепено опорављале. Бродоломи код обале Дора део су онога што су истраживачи у раду описали као „све већи број доказа који показују да је обала данашњег Израела играла улогу у поморској повезаности и интеграцији Медитерана током гвозденог доба у периоду између 11. и 7. в. пре Хр. У најранијој фази, вероватно имамо посла са неким од народа са мора који се помињу у древним египатским изворима.

Не треба, такође, заборавити да 11. и 10. в. пре Хр. према библијској хронологији припадају времну владавине царева Давида и Соломона, а библијске приповести истичу да је Соломон управо први (можда и једини) јудео-израилски владар који је био укључен у прекоморске подухвате (1Цар 9:26–28; 10:11.22; 2Дна 8:17–18; 9:10.21). У каснијем периоду првог храма, током подељене морнархије, прекоморска трговина је опала. То потврђује и археолошки запис, али указујући да новооткривени терет показује да се поморска трговина и даље одвијала, иако је можда остала локалнија него у другим периодима.

 

Истраживања чији су резултати представљени спровели су научници Универзитета Калифорније у Сан Дијегу (University of California San Diego, UCSD) и Универзитета у Хаифи (University of Haifa). У својим истраживањима научници су користили комбинације традиционалних метода и најсавременијих техника – као што су 3Д моделирање, мултиспектрално снимање и дигитално мапирање.Остаци датирани комбиновањем типологије грнчарије са С-14 анализом органских остатака који су преживели под водом захваљујући анаеробном окружењу које је створио песак. Органски материјали су укључивали семе и смолу пронађену у амфорама. Леви сматра да ова залиха терета пружа довољно података за девет нових научних радова. Ископавање под водом је веома сложено. Да бисте постигли одличне научне резултате, потребан вам је веома компетентан тим.

Археолози се надају да ће истраживања бити настављена. Заправо, према њима истраживање терета из ГД је тек у почетној фази. Тим планира да се врати на још једну сезону подводних ископавања у мају 2026. год. Не могу а да не помислим да ћемо пронаћи још. Ово је само почетак невероватног пројекта из гвозденог доба, рекао је Леви додајући:

подводна археологија је веома скуп подухват и да се научници који су заинтересовани за поморску археологију обично се баве каснијим временима, попут јелинистичког и римског периода. Сваки период има веома типичан скуп грнчарије, а затим смо урадили и радиокарбонско датирање. Комбинујући их заједно, имамо прилично ригорозно разумевање датирања.

 

Ово је други златни простен који је у року од годину дана откривен на истом подручју. Вероватно је припадао дечаку или девојчици који су у граду живели пр еоко 2300 година. Током ископавања су пронађени и други комади накита из исте ере. Према истраживачима Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University, TAU) и Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA) новооткривени наким је закопан у оквиру иницијацијског обреда преласка из детињства у зрелост. Археолошкиња Ривка Ленглер (Rivka lengler) описује тренутак проналаска прстена:  

Новопронађени прстен је запањујуће сличан раније пронађеном прстену откривеном на истом месту пре годину дана. Артефакт је пронађен током ископавања паркинга Гивати у Националном парку Јерусалимске зидине, на само неколико корака од места где се у то време налазио древни храм. Па ипак, према истраживачима, остаје мистерија да ли су власници били богати Јудејци, грчка елита или можда појединци који су били део обе културе.

Тренутна ископавања открила су остатке онога што Гадот описује као читаво насеље, са јавним и стамбеним зградама. Висок квалитет зидова и подова сугерише да је Јерусалим у то време био прилично богат. Прстенови и други налази са ископавања паркинга Гивати не нуде одговоре на фундаментално питање о културној припадности становника насеља тако близу храма, нарочито уколико се има на уму да неки од приказа на пронађеним предметима не би били дозвољени уколико се неко руководио Мојсејевим законом. Према истраживачима, могуће је да су становници били Јевреји, али или несвесни или равнодушни према забрани, или да су били странци, можда царски администратори у име јелинистичког царства. Гадот истиче 

Др Јифтах Шалев (Dr. Yiftah Shalev) и др Марион Зиндел (Dr. Marion Zindel) руководиоци ископавања испред IAA, Јефрем Бохер из Истраживачког центра за древни Јерусалим (Ancient Jerusalem Research Center) и проф. Јувал Гадот(TAU) истичу: 

Истраживачи истичу да пронађени накит комбинује злато са јарко обојеним драгим камењем, попут граната. Такви примери накита били су у широкој употреби у наведеном периоду, а примећена мода је можда била источњачки утицај који је из Индије на подручје Блиског истота долазио преко Персије. Ови модни утицаји су омогућени захваљујући освајањима Александра Великог и последичним трговинским каналима који су се отворили са овим регионима. Др Марион Зиндел из IAA сматра да су прстенови можда припадали младој девојци која се спремала за удају. Он истиче:

Дакле, пронађени материјал, за сада не даје одговор на питања повезана са религијским, националним и културним идентитетом  оних који су иза себе оставили пронађене артефакте. Неки додатни одговори могли би доћи из анализе животињских костију, које пружају увид у исхрану људи који су их конзумирали (нпр. конзумирање свињетине је забрањено јеврејским законом). Јефрем Бохер, један од руководилаца ископавања је додао да је:

Са овим запажањем сагласан је Ели Ескусидо (Eli Escusido), директора IAA који истиче:

Пронађени предмети показују да су становници града били отворени за усвајање јелинистичких културних трендова, начина живота и архитектуре – што се разликује од традиционалних тумачења из древних текстова о Јерусалиму. Стручњаци су раније веровали да је град био културно изолован, а да су становници одбацивали спољне утицаје. Истраживачи сада имају нови начин разумевања како се регион мењао у то време. Са мало структура и артефаката из тог доба, било је лако претпоставити да је Јерусалим био мали град. Досадашња открића су, међутим, открила цело насеље, укључујући стамбене и административне зграде које су се протезале западно од врха брда Давидов град, где се некада налазио јеврејски храм. Др Марион Зиндел (Dr. Marion Zindel) је испитала прстем закључивши да то што:

Научници подсећају да је пре неколико година, археолози су открили скривено место испод пода хеленистичке јавне зграде у Тел Кедешу на северу Израела.„Иако није садржао накит, артефакти су јасно били повезани са свакодневним животом младе девојке. Скривено место у Тел Кедешу садржало је теракотну фигурицу у облику грчког бога Ероса, играчке предмете, метални прибор за писање и укосницу. Такође у том случају, истраживачи сугеришу да је то можда био део сличног ритуала пре венчања.

Према традиционалној научној хронологији, јелинистички период је почео када је Александар Велики освојио Сирију и Израил 333. год. пре Хр. и трајао је до средине 1.в. хр. ере, када је у региону успостављена римска власт.Jeлинистички период обухвата и Хасмонејску династију, која је владала Израилом након успешног устанка против Грчко-Селеукидског царства, прослављене током јеврејског празника Хануке. Према речима проф. Јувала Гадота са Универзитета у Тел Авиву, руководиоца ископавања, врло мало се зна о животу у Јерусалиму у тим вековима:

Комади накита и други налази указују на то да је рани хеленистички период у Јерусалиму био време повезано са богатством и урбаним планирањем, али обим просперитета и богатства његових становника раније није био познат. Поред анализе накита, архелози ће проучавати животињске кости, новчиће и грнчарију пронађене на локалитету како би сазнали више о међурегионалним везама, пореклу увезене робе, па чак и кулинарским навикама у Јерусалиму у то време. Кости би могле да открију да ли су становници практиковали кашрут прописе или кошер јеврејске законе о исхрани, који регулишу које се животиње могу конзумирати и како их треба припремати и руковати. Археолози желе да боље разумеју Јерусалим између 9. и 1. в. пре Хр. – период који је до сада недостајао у археолошким записима а повезан је са дугим и разноликим наслеђем града. Доба којем се прстен приписује, хеленистички период, одговара историјској фази када је град био под утицајем Птолемејског, а касније и Селеукидског царства. Временски оквир прати освајање подручја од стране Александра Великог и претходи успону Хасмонејског краљевства.  Његова повезаност са другим артефактима из истог периода, укључујући предмете за свакодневну употребу и остатке грађевина, тако омогућава ширу слику градског живота у древном Јерусалиму током векова након македонског освајања. Чињеница да су два златна прстена откривена у истом ископавању и да се односе на исти историјски период привукла је пажњу академске заједнице и научника блискоисточне историје. Понављање таквог налаза у тако кратком временском периоду сугерише да је дотично подручје било насељено људима са одређеним економским статусом који су могли да купују или преносе златне предмете. Истовремено, то покреће нова питања о улози и распрострањености накита у локалном друштву у јелинистичком периоду. Гадот закључује: Тек сада почињемо да истражујемо причу о Јерусалиму из 4. и 2. в. пре Хр., и то са храмом на једном крају и присуством јелинске културе на другом крају, желимо да разумемо положај људи који живе у Јерусалиму. Истраживање TAU и IAA током којег је пронађен овај прстен спроведено је у Националном парку Јерусалимске зидине (Jerusalem Walls National Park) под финансцијским покровитељством Удружења Елад (Elad Association).

ОсвајањаАлександра Македонског у 4.в. пре Хр. довела су и област древног Јудеје — са Јерусалимом као њеним верским и културним центром — под његову власт. Александар, наиме, у периоду од 334-331. год. осваја Персијско царство којем је припадала и Јудеја, као једна од провинција. Након одлучујућих победа над Персијанцима (као што су битке код Иса и Гавгамеле), Александрове трупе напредују јужно кроз Сирију и Фенички приморски појас ка Египту. Године 332. Александар је заузео древну феничанску престоницу, Тир а његов поход се наставља у правцу јужне Палестине. Према јеврејском предању велики свештеник је изашао пред Алекандра, а град га признаје као господара без отпора. Штавише, верски званичници, који су имали и улогу етнарха, Алексадру показују пророштва из Књиге пророка Данила која су, наводно, најавила његов победоносни успон кроз симбол јарац са једним великим рогом који долази са запада и побеђује овна. Тај велики рог тумачи се као први цар Грчке, односно Александар (Дн 8:3–8.20–21). Наводно, првосвештеник Једуа је са свештенством у белим одеждама дочекао Александра који је указао поштовање јеврејском Богу и дозволио Јеврејима да живе по свом закону. То је била последица његове импресионираности поменутим пророштвом. Грчка историграфија не потврђује да је Александар икада лично ушао у Јерусалим, али на основу доступних извештаја чини се вероватним да се град предао без борбе како би избегао освајања, односно судбину коју су доживели Тир и Газа. Легенда, такође, рефлектује историјску чињеницу – Јевреји су добили извесне привилегије које су их учиниле веома специфичним у односу на друге народе и територије које су ушле у састав Александровог царства. Иако је Александар поштовао локалне вере, његова освајања су отворила врата јелинизацији, која ће се снажно проширити нарочито касније под Птолемејима и Селеукидима.Јудеја је постала део нове јелинистичке управе — најпре у оквиру Птолемејског Египта, а потом Селеукидског царства.Према предању, Јеврејима су потврђена верска права и изузеће од плаћања пореза сваке седме године (суботње године). Овај историјски или легендарни сусрет Александра Великиког са јерусалимским свештенством чини се да је био веома значајан за јудео-јелинску заједницу о чему сведочи и недавно пронађен мозаички приказ у синагоги Хукока.

 
[1] Mинојски хијероглифи су неслоговно (лого-сибаличко) писмо кoje се користило ка Криту у периоду од 2100-1600. год. пре Хр. Најинтезивнија употреба овог система писања повезана је са периодом између 1900. и 1700. год. пре Хр.

Israel Antiquities Authority, 21. Maj