Саргон

Открића повезана са мајем 2025. године омогућују нам јединствену шетњу кроз време током два миленијеума и простор, будући да повезују дешавања на широком подручју басена Средоземља, од древне Месопотамије, кишитског краљевства )или макар Саргоновом Акадског царства) до Крита, Миноја, па преко народа са мора, до обала северног Израила и, коначно, Јерусалима у последњим вековима прехришћанске ере.

Последњи месец 2024. године нам је понудио различита открића из области археологије библијског света међу којима се истиче откриће потенцијалног настаријег, до сада непознатог, алфабетског писма. Уз то су и значајна октића са подручја древне Асирије до којих се долази новијом археолошком методом – магнетометријом. Коначно, откриће повезано са Новим заветом нам даје могућност бољег разумевања библијског одељка смештеног у област Паније и Цезареје Филипове.

Праотац Јосиф је последњи у низу патријараха Израила. Најавио је излазак Израилаца из Египта. Том најавом се завршава историја праотаца и наговештавају будући догађаји започети рођењем Мојсеја, старозаветне личности чијим делима вере аутор Посланице даје највише места. Период између Јосифа са једне, и Мојсеја са друге стране, је вероватно један од најтежих периода у историји изабраног народа. То је период обележен постепеним, али констатним терором, који су египатски староседеоци вршили над новопридошлим Израилцима, сводећи их на грађане другог реда и обезвређујући њихов живот. У овом светлу, приповест о Мојсеју и изласку није само приповест о величанственом Божијем војевању у корист свог народа, већ и приповест о Божијем ревновању наспрам сваке тираније и социјалне неправде, а у прилог достојанства човека и људског живота. То је, истовремено, и посредни императив којим се налаже и наше садејство са Богом у борби против социјалне неправде, непоштовања људског живота и достојанства човека. Ова борба не подразумева, макар не првенствено, револуционарну активност, већ унутрашњу револуцију којом своје унутрашње настројење и спољашње деловање усаглашавамо са принципима хуманистичке антропологије и социологије која изворе из Светог Писма. Оно што се, међутим, често пропушта јесте кључна улога жена у овој приповести која стоји у темељу изласка, као библијске књиге и догађаја. Та улога је у првим поглављима толико наглашена да поједини аутори их означавају као "древни јудејски феминистички трактат".

Мај текуће године био је обележен значајним археолошким вестима у области археологије библијског света које су, просто, претицале једна другу. Две од три које доносимо као најзначајније, можда и пророчки, наговештавају будуће токове археологије која све више постаје подручје сусрета природних и друштвених наука. Треће место доделили смо два миленијума старој признаници, написаној на камену, а пронађеној крај ходочасничког пута који је повезивао Силоамску бању и храм древног Јерусалима. Друго место заузела је вештачка интелигенција оспособљена да чита и преводи акадско писмо, а прво представљање првог академског чланка који доноси резултате испитивања eвалских таблица проклества.

"Ја, Асурбанипал ... бринуо сам се о Небовој мудрости, о свим исписаним и глиненим плочама, о њиховим тајнама и потешкоћама које сам решио"– записао је неоасирски владар, оснивач прве и вероватно једне од највећих античких библиотека Оријента тврдећи, у неким другим текстовима да је овладао клинописом не само акадског већ и сумерског језика који се у његово време, као и миленијум раније сматрао сакралним језиком мистерија. Да ли нове технологије тај у друге древне језике моћи да учини доступнијим и разумљивијим широкој групи заинтересованих читалаца?

Године 1927. у знаменитој краљевској Ура чувени археолог сер Леонард пронашао је бели алабастерни изрезбарени диск лунарног облика са приказом, три мушке и једне женске фигуре. Жена, покривене главе, обучена је у вишеслојну хаљину и предводи обред натписом је идентификује као Енхедуану, посвећеницу бога месеца Нане, слушкињу богиње Инане и ћерку Саргона, цара света. Њено име је и раније било познато јер је она једини аутор у целој сумерској књижевности чије име заправо знамо, и једини аутор у читавом 2.500-годишњем периоду историје Месопотамије за кога имамо илустрацију насталу у реалном времену, каже Фостер Бењамин (Benjamin Foster), асиролог Јејл Универзитета (Yale University). Заслужна је за писање циклуса 42 кратке песме посвећених храмовима и боговима 42 месопотамска града (тзв. Храмовне химне) које одражавају личне фрустрације и наде, верска оданост, њен одговор на рат и осећања према свету у којем је живела и најмање три молитвене химне посвећене Инани, богињи коју је доживљавала као своју заштитиницу, али и покровитељку Акадског царства. Имала је два имена. Оно са рођења историја није запамтила, али је друго постало незаборавно. Високи свештеници и свештенице били су задужени за ритуалне церемоније и за писање и извођење нових песама у славу богова и то је овој свештеници, трећој у генерацији после Саргонове мајке и своје мајке Ташлултум (Tašlultum) омогућило да постане прва потписана књижевница. Живела је, међутим, у 23. в. пре Хр., бурним временима када је религија имала значајну улогу и често је коришћена за каналисање народних маса и евентуално спречавање побуна. Повезивање Енхедуане са признатим и титулираним владаркама као што су сумерска Кубаба о неоасирска Семирамида је можда одвише смела хипотеза, али је зато препознавање њеног песничког наслеђа у успостављању стандарда молитвене поезије препознатљивих и у библијским текстовима, хомерском предању, па чак донекле и хришћанској химничкој поезији неоспорно.