Ану

Године 1927. у знаменитој краљевској Ура чувени археолог сер Леонард пронашао је бели алабастерни изрезбарени диск лунарног облика са приказом, три мушке и једне женске фигуре. Жена, покривене главе, обучена је у вишеслојну хаљину и предводи обред натписом је идентификује као Енхедуану, посвећеницу бога месеца Нане, слушкињу богиње Инане и ћерку Саргона, цара света. Њено име је и раније било познато јер је она једини аутор у целој сумерској књижевности чије име заправо знамо, и једини аутор у читавом 2.500-годишњем периоду историје Месопотамије за кога имамо илустрацију насталу у реалном времену, каже Фостер Бењамин (Benjamin Foster), асиролог Јејл Универзитета (Yale University). Заслужна је за писање циклуса 42 кратке песме посвећених храмовима и боговима 42 месопотамска града (тзв. Храмовне химне) које одражавају личне фрустрације и наде, верска оданост, њен одговор на рат и осећања према свету у којем је живела и најмање три молитвене химне посвећене Инани, богињи коју је доживљавала као своју заштитиницу, али и покровитељку Акадског царства. Имала је два имена. Оно са рођења историја није запамтила, али је друго постало незаборавно. Високи свештеници и свештенице били су задужени за ритуалне церемоније и за писање и извођење нових песама у славу богова и то је овој свештеници, трећој у генерацији после Саргонове мајке и своје мајке Ташлултум (Tašlultum) омогућило да постане прва потписана књижевница. Живела је, међутим, у 23. в. пре Хр., бурним временима када је религија имала значајну улогу и често је коришћена за каналисање народних маса и евентуално спречавање побуна. Повезивање Енхедуане са признатим и титулираним владаркама као што су сумерска Кубаба о неоасирска Семирамида је можда одвише смела хипотеза, али је зато препознавање њеног песничког наслеђа у успостављању стандарда молитвене поезије препознатљивих и у библијским текстовима, хомерском предању, па чак донекле и хришћанској химничкој поезији неоспорно.

У ранијем тексту (https://bkcentar.rs/sr/blog/vavilon-ija-jevr-vavel-gr) говорили смо о историји и развоју Вавилона и његовом општем значају, утицају у историји и перцепцијама у библијској књижевности. Такође причали смо о првом царству библијског Оријента, Акаду (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije), али и о Асирији (https://bkcentar.rs/sr/blog/asirija). У овом пажњу ћемо усмерити на вавилонску религију, која се у неком смислу може сматрати опште-месопотамском будући да између ње и асирске нема битнијих разлика. Уопштено, сматра се да је вавилонска религија настала спајањем сумерског верског предања (које је наслеђено са сумерским језиком који је остао сакрални језик Акадског царства) и семитске религије чији су носииоци били Акађани. Стога, можда је најбоље говорити о месопотамској религији која обухвата сумерску основу и акадо-вавилонску и асирску надоградњу. Месопотамски писци су забележили више од стотину богова и богиња. Њихова имена су се мењала, али су остајеле карактеристике током дуге историје месопотамске цивилизације.