Семирамида

Камен прага висок 2м из 9-8. в. пре Хр. ископали археолози у древном ирачком граду Нимруд. Ово је прво велико ископавање локалитету након што га је уништила Исламска држава (ИД) 2016. год. Тим археолога Универзитета Пенсилваније (University of Pennsylvania) предводи Мајкл Данти (Michael Danti) и они су са ископавањима почели у октобру ове године. Семирамида је у новије време, оправдано или не, препозната као архетип вавилонске блуднице описане у новозаветној Апокалипси. Историјски, била је током 9-8. в. пре Хр. регент свог сина, да би је (не зна се како) измештени миленијума унатраг и повезали са Нимрудом (Невродом) легендарним, оснивачим месопотамијских царстава (Вавилоније и Асирије) успостављених на подручју раније сумерске цивилизације и њених градских центара Ореха (Урук), Акада (Архад), Асура, Ниниве, Равота и Халаха (Пост 10:8-11). Библијски писац, међутим, говори о Невроду, али ништа не говори о његовој мајци, супрузи, сестри или било којем женском лику из његовог окружења. Занимљиво је, такође, да библијски писац наведене градове чије је оснивање и постојање каткад удаљено миленијумима смешта у исто време и повезује са Невродом/Нимрудом као оснивачем који је означен као први велможа/силник постпотопне Месопотамије. Ово нас наводи на закључак да писање библијског писца није историјско (у смислу фактографије) већ богословско тј. да он сажима миленијуме историје повезујући их са идејним оснивачем Невродом/Нимродом, што је можда име за једну другу, историјски познату, личност - Саргона Великог, оснивача првог месопотамског царства Акада, оног ко је први под своју власт ставио не само сумерске градове-државе, већ и шири регион унификује у политичком и верском смислу. Можда је историјска Самму-рамат баш због ових детаља преображена у легендарну Семирамиду. Међутим, на питања као што су: ко је она заиста била, вешт дипломата или жена обележена трагичном љубавном причом, да ли је владала чврстом руком или заводљивим телом? можда никада нећемо имати конкретан одговор. Нова истраживања у палати Нимруда, можда ће дати неке одговоре или макар смернице, али и без њих можемо да кажемо је да је учинила нешто изузетно – у критичном тренутку је преузела полуге власти, стабилизовала је империју и оставила је у наслеђе свом сину. То је било толико неуобичајено и упечатљиво да је остало у памћењу не само једног народа. Чак и након њене смрти, предање о њој је наставило да живи и да се развија у сваком новом покољењу.

Године 1927. у знаменитој краљевској Ура чувени археолог сер Леонард пронашао је бели алабастерни изрезбарени диск лунарног облика са приказом, три мушке и једне женске фигуре. Жена, покривене главе, обучена је у вишеслојну хаљину и предводи обред натписом је идентификује као Енхедуану, посвећеницу бога месеца Нане, слушкињу богиње Инане и ћерку Саргона, цара света. Њено име је и раније било познато јер је она једини аутор у целој сумерској књижевности чије име заправо знамо, и једини аутор у читавом 2.500-годишњем периоду историје Месопотамије за кога имамо илустрацију насталу у реалном времену, каже Фостер Бењамин (Benjamin Foster), асиролог Јејл Универзитета (Yale University). Заслужна је за писање циклуса 42 кратке песме посвећених храмовима и боговима 42 месопотамска града (тзв. Храмовне химне) које одражавају личне фрустрације и наде, верска оданост, њен одговор на рат и осећања према свету у којем је живела и најмање три молитвене химне посвећене Инани, богињи коју је доживљавала као своју заштитиницу, али и покровитељку Акадског царства. Имала је два имена. Оно са рођења историја није запамтила, али је друго постало незаборавно. Високи свештеници и свештенице били су задужени за ритуалне церемоније и за писање и извођење нових песама у славу богова и то је овој свештеници, трећој у генерацији после Саргонове мајке и своје мајке Ташлултум (Tašlultum) омогућило да постане прва потписана књижевница. Живела је, међутим, у 23. в. пре Хр., бурним временима када је религија имала значајну улогу и често је коришћена за каналисање народних маса и евентуално спречавање побуна. Повезивање Енхедуане са признатим и титулираним владаркама као што су сумерска Кубаба о неоасирска Семирамида је можда одвише смела хипотеза, али је зато препознавање њеног песничког наслеђа у успостављању стандарда молитвене поезије препознатљивих и у библијским текстовима, хомерском предању, па чак донекле и хришћанској химничкој поезији неоспорно.

Сумер/Сенар је прва цивилизација која се развила на подручју Месопотамије, региону који је изнедрио каснија царства (Акад, Вавилон, Асирију), бројне митове и легенде и владаре чија су имена постала легендарна у историји. Током друге историје месопотамских цивилизација главну реч су имали мушкарци. Они међу њима који су се успели на трон, било локалних градова-држвава, било регионалних (тј. за то време светских) царстава, владали су суверено и чврстом руком. У историји, легендама и митовима остала су записана имена Гилгамеша, Зиасудре, Неврода... У таквом свету није било превише места за улогу жене али неке од њих су ипак одиграле запажену улогу. Понекада је то била улога саветника владара (као нпр. улога Вирсавеје која је дуго и снажно утицала на политуку свог супруга цара Давида а потом и сина Соломона) или чак улога господара из сенке (нпр. у примеру феничанске принцезе и Ваалове свештенице Језавеље). У другом случају била је то улога идејно-верског пропагатора какву је имала Енхедуана (Еn-hedu-anna), кћер знаменитог Саргона Акадског, у животу и образовању првог познатог царства древне Месопотамије (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije). Ипак, у читавој вишемиленијумској историји месопотамских цивилизација запамћено је име само две суверене владарке. И док се око имена Семирамиде исплело толико легенди да их је просто тешко разлучити од историјсих чињеница готово нико се не сећа жене која се на трон успела у само праскозорје историје, још у Сумеру.