Сумер

Мај текуће године био је обележен значајним археолошким вестима у области археологије библијског света које су, просто, претицале једна другу. Две од три које доносимо као најзначајније, можда и пророчки, наговештавају будуће токове археологије која све више постаје подручје сусрета природних и друштвених наука. Треће место доделили смо два миленијума старој признаници, написаној на камену, а пронађеној крај ходочасничког пута који је повезивао Силоамску бању и храм древног Јерусалима. Друго место заузела је вештачка интелигенција оспособљена да чита и преводи акадско писмо, а прво представљање првог академског чланка који доноси резултате испитивања авалских таблица проклества.

"Ја, Асурбанипал ... бринуо сам се о Небовој мудрости, о свим исписаним и глиненим плочама, о њиховим тајнама и потешкоћама које сам решио"– записао је неоасирски владар, оснивач прве и вероватно једне од највећих античких библиотека Оријента тврдећи, у неким другим текстовима да је овладао клинописом не само акадског већ и сумерског језика који се у његово време, као и миленијум раније сматрао сакралним језиком мистерија. Да ли нове технологије тај у друге древне језике моћи да учини доступнијим и разумљивијим широкој групи заинтересованих читалаца?

Тада [Хирам из Тира] сали море. Десет лаката је било од једног краја до другог. Пет лаката дубоко, а обим његов тридесет лаката, врпцом измерено. 1Царевима 7:23

Фебруар 2023. год. био је археолошки необично богат месец. Бројни налази са подручја библијског света привукли су пажњу научника, а два која ми издвајамо повезана су са подручјем древне Месопотамије и датирају се у време Сумера. Пронађена је, наиме, сумерска пивница, тарвена чија старост сеже 5000 година унатраг. Други налаз, нешто млађи из периода неосумерске ренесансе сматрамо најзначајнијим проналаском овог месеца и повезан је са именом краља Гудее – остаци краљевске палате, и још значајније, храма чије је грађене описано у знаменитим цилиндрима повезаним са именом овог владара, књижевним остварењем које је поставило образац храм-градитељског жанра, веома значајног за разумевање Библијских одељака. Друго по значају сматрамо истраживањео вези између древних таблица проклетстава и текстова последњег новозаветног списа, Откривења Јовановог.

„Узмите било које приручнике студената археологије на универзитету и имате одељак о древном Гирсуу и прочитате да ништа није остало, археологија је у суштини ископана, и то је оно што су ми рекли када сам био студент. Увек сам осећао да је то песимистички поглед. Ако сте имали скуп нових алата (и) технологије, можете се вратити на она оштећена ископавања из 19. в“ – сећа се Др Себастијен Реј додајући да већина стручњака и могућих покровитеља није делила његово схватање – „Сећам се када сам почео 2016. нико ми није веровао. Сви су ми у суштини рекли: ’О, не, измишљаш, губиш време, трошиш средства британске владе, Британског музеја‘ – то су ми говорили.“ Ипак, захваљујући својој истрајности и неколицини оних који су га подржалали поменути стручњак је недавно дошао до величанственог открића које ће, уколико би себи дозволили да претпостављамо, вероватно бити једно од десет најзначајнијих открића у области библијске арехеологије ове године, а можда и једно од сто открића које ће обележити ову деценију.

Камен прага висок 2м из 9-8. в. пре Хр. ископали археолози у древном ирачком граду Нимруд. Ово је прво велико ископавање локалитету након што га је уништила Исламска држава (ИД) 2016. год. Тим археолога Универзитета Пенсилваније (University of Pennsylvania) предводи Мајкл Данти (Michael Danti) и они су са ископавањима почели у октобру ове године. Семирамида је у новије време, оправдано или не, препозната као архетип вавилонске блуднице описане у новозаветној Апокалипси. Историјски, била је током 9-8. в. пре Хр. регент свог сина, да би је (не зна се како) измештени миленијума унатраг и повезали са Нимрудом (Невродом) легендарним, оснивачим месопотамијских царстава (Вавилоније и Асирије) успостављених на подручју раније сумерске цивилизације и њених градских центара Ореха (Урук), Акада (Архад), Асура, Ниниве, Равота и Халаха (Пост 10:8-11). Библијски писац, међутим, говори о Невроду, али ништа не говори о његовој мајци, супрузи, сестри или било којем женском лику из његовог окружења. Занимљиво је, такође, да библијски писац наведене градове чије је оснивање и постојање каткад удаљено миленијумима смешта у исто време и повезује са Невродом/Нимрудом као оснивачем који је означен као први велможа/силник постпотопне Месопотамије. Ово нас наводи на закључак да писање библијског писца није историјско (у смислу фактографије) већ богословско тј. да он сажима миленијуме историје повезујући их са идејним оснивачем Невродом/Нимродом, што је можда име за једну другу, историјски познату, личност - Саргона Великог, оснивача првог месопотамског царства Акада, оног ко је први под своју власт ставио не само сумерске градове-државе, већ и шири регион унификује у политичком и верском смислу. Можда је историјска Самму-рамат баш због ових детаља преображена у легендарну Семирамиду. Међутим, на питања као што су: ко је она заиста била, вешт дипломата или жена обележена трагичном љубавном причом, да ли је владала чврстом руком или заводљивим телом? можда никада нећемо имати конкретан одговор. Нова истраживања у палати Нимруда, можда ће дати неке одговоре или макар смернице, али и без њих можемо да кажемо је да је учинила нешто изузетно – у критичном тренутку је преузела полуге власти, стабилизовала је империју и оставила је у наслеђе свом сину. То је било толико неуобичајено и упечатљиво да је остало у памћењу не само једног народа. Чак и након њене смрти, предање о њој је наставило да живи и да се развија у сваком новом покољењу.

Године 1927. у знаменитој краљевској Ура чувени археолог сер Леонард пронашао је бели алабастерни изрезбарени диск лунарног облика са приказом, три мушке и једне женске фигуре. Жена, покривене главе, обучена је у вишеслојну хаљину и предводи обред натписом је идентификује као Енхедуану, посвећеницу бога месеца Нане, слушкињу богиње Инане и ћерку Саргона, цара света. Њено име је и раније било познато јер је она једини аутор у целој сумерској књижевности чије име заправо знамо, и једини аутор у читавом 2.500-годишњем периоду историје Месопотамије за кога имамо илустрацију насталу у реалном времену, каже Фостер Бењамин (Benjamin Foster), асиролог Јејл Универзитета (Yale University). Заслужна је за писање циклуса 42 кратке песме посвећених храмовима и боговима 42 месопотамска града (тзв. Храмовне химне) које одражавају личне фрустрације и наде, верска оданост, њен одговор на рат и осећања према свету у којем је живела и најмање три молитвене химне посвећене Инани, богињи коју је доживљавала као своју заштитиницу, али и покровитељку Акадског царства. Имала је два имена. Оно са рођења историја није запамтила, али је друго постало незаборавно. Високи свештеници и свештенице били су задужени за ритуалне церемоније и за писање и извођење нових песама у славу богова и то је овој свештеници, трећој у генерацији после Саргонове мајке и своје мајке Ташлултум (Tašlultum) омогућило да постане прва потписана књижевница. Живела је, међутим, у 23. в. пре Хр., бурним временима када је религија имала значајну улогу и често је коришћена за каналисање народних маса и евентуално спречавање побуна. Повезивање Енхедуане са признатим и титулираним владаркама као што су сумерска Кубаба о неоасирска Семирамида је можда одвише смела хипотеза, али је зато препознавање њеног песничког наслеђа у успостављању стандарда молитвене поезије препознатљивих и у библијским текстовима, хомерском предању, па чак донекле и хришћанској химничкој поезији неоспорно.

Тим истраживача повезаних са више институција у Турској, радећи са једним колегом из Аустрије и двојицом из Шведске, пронашао је доказе генетском анализом о мешавини демографије код људи из неолита који живе у области Горњег Тигриса у Месопотамији. Ово је област на коју је миленијум касније на историјску сцену ступио библијски Израил који је свој пут започео као породично-номадски клан из Ура Халдејског, дакле управо региона у којем је знатно раније долазило до мешања култура, обичаја, гена и, вероватно, веровања. То можда може да објасни културну и верску адаптибилност која карактерише израилски клан током периода праотаца, Авраама, Исаака и Јакова.

Трговина и употреба опијума се углавном повезује са Далеким истоком, али нова студија израилских научника је потврдила да се овај снажни наркотик користио током библијских времена на подручју Ханана. Остаци опијума пронађени су на грнчарији из Тел Јехуда, савремени средишњи Израел. Посуде се датирају у 14. в. пре Хр. Према истраживачима Ханаанци су користили психоактивну дрогу као жртву за мртве, јер су посуде пронађене у ханаанским гробовима. Ови налази су пример најстаријег потврђеног коришћења опијума и психоактивних супстанци уопште. Ово узбудљиво откриће подржава историјске списе и археолошке хипотезе да су опијум и његова трговина били важни у блискоисточним културама. Откриће би можда могло да послужи и као средство на бази којег је можда могуће реинтерпретирати библијске текстове које говоре о ханаском култу или неких култних забрана садржаних у Мојсејевом закону, а које су можда биле реакција на култне праксе преизраилских становника Ханана.

Током последња два века направљен је велики напредак у дешифровању древних писма, али нека од њих упорно одолевала том процесу. Једно од њих било је и еламитско линеарно писмо које је, према писању часописа Zeitschrift für Assyriologie (Часопис за асириологију и археологију блиског истока) коначно посустало откривајући своје тајне. Ово древноиранско писмо датира око 4000 година унатраг и на њему је писан језик Елама, односно краљевства које ће израсти у моћно Персијско царство. Ово писмо је откривено у древној Суси и било је главно писмо еламитског краљевства у периоду од 2300-1880. год. пре Хр. када је замењено месопотамским клинописмом. Чини се да је оно коришћено спорадично и да је из употребе испало током колапса урбаних подручја широм Блиског истока око 1800. пре Хр. Дешифровање овог писма научници стављају у ранг Шанполионовог дешифровања хијероглифа. Име Елам потиче од акадског израза са значењем високо и означава високу земљу, док су Еламити себе називали Халтами (или Халтамти) тј. горштаци. Према таблици народа, Елам је био Симов син (Пост 10:22 уп. 1Дн 1:17) али се то не може потврдити ванбиблијским подацима. Постање 14 спомиње Ходологомора, цара еламског, који се каткад поистовећује са краљем Кутир-Наххунтеом (владао око 1750. год. пре Хр). У Писму се рефлектује повезаност Елама и Медије који се сматрају народима севера које ће ‒ према Исаијиним и Јеремијиним пророштвима против народа уништити Вавилон (Ис 21:2; Јер. 25:25). Пророштво које се може повезати са конкретним догађајем у историји Елама изрекао је Јеремија (Јер 49:34–39). Елам се препознаје као место изгнанства (Ис 11:11), типична страна нација (Јзк 32:24) и место визије (Дн 8:2). Каткада се Елам користи и као лично име или породично име (1Дн 8:24)