Мит

Шта је заједничко месопотамском цилиндричном печату, грчкој вази и књизи Откривења? Седмоглаве змије. Једино питање је што научници нису сигурни зашто. Нова студија објављена у Near Eastern Archaeologyкоју је потписаоКристофер Илингер (Christoph Uehlinger) професор компаративних религија (Comparative religions professor) са Универзитета у Цириху (University of Zurich) представља схватање према ком да би мали печат откривен у Тел Хазору у северном Израелу коначно могао да пружи траг о томе како се мит о седмоглавој змији преносио између култура кроз миленијуме.

Загонетна приповест о Каину и Авељу, тајанствени Енох, легендарни потоп... Почетак Химне вере обележен је позивањем на великане вере из периода библијске праисторије. Појам библијска праисторија контрадикторан је сам по себи јер представља запис о нечему што се дешавало пре него што је записивање било могуће. Због тога можемо рећи да је део библијског текста који описује ово време обојен митолошким начином изражавања. Библијски текст се, ипак, издваја од осталих текстова који говоре о истим догађајима по томе што носи изразито антимитску поруку. Када је у питању библијска праисторија веома је значајно пажљиво и прецизно одредити жанр приповести са којима се сусрећемо у овом библијском опусу. Ово је значајно јер се не може очекивати плодно тумачење и разумевање приповести без разумевања саме приповести односно врсте којој она припада.

Камен прага висок 2м из 9-8. в. пре Хр. ископали археолози у древном ирачком граду Нимруд. Ово је прво велико ископавање локалитету након што га је уништила Исламска држава (ИД) 2016. год. Тим археолога Универзитета Пенсилваније (University of Pennsylvania) предводи Мајкл Данти (Michael Danti) и они су са ископавањима почели у октобру ове године. Семирамида је у новије време, оправдано или не, препозната као архетип вавилонске блуднице описане у новозаветној Апокалипси. Историјски, била је током 9-8. в. пре Хр. регент свог сина, да би је (не зна се како) измештени миленијума унатраг и повезали са Нимрудом (Невродом) легендарним, оснивачим месопотамијских царстава (Вавилоније и Асирије) успостављених на подручју раније сумерске цивилизације и њених градских центара Ореха (Урук), Акада (Архад), Асура, Ниниве, Равота и Халаха (Пост 10:8-11). Библијски писац, међутим, говори о Невроду, али ништа не говори о његовој мајци, супрузи, сестри или било којем женском лику из његовог окружења. Занимљиво је, такође, да библијски писац наведене градове чије је оснивање и постојање каткад удаљено миленијумима смешта у исто време и повезује са Невродом/Нимрудом као оснивачем који је означен као први велможа/силник постпотопне Месопотамије. Ово нас наводи на закључак да писање библијског писца није историјско (у смислу фактографије) већ богословско тј. да он сажима миленијуме историје повезујући их са идејним оснивачем Невродом/Нимродом, што је можда име за једну другу, историјски познату, личност - Саргона Великог, оснивача првог месопотамског царства Акада, оног ко је први под своју власт ставио не само сумерске градове-државе, већ и шири регион унификује у политичком и верском смислу. Можда је историјска Самму-рамат баш због ових детаља преображена у легендарну Семирамиду. Међутим, на питања као што су: ко је она заиста била, вешт дипломата или жена обележена трагичном љубавном причом, да ли је владала чврстом руком или заводљивим телом? можда никада нећемо имати конкретан одговор. Нова истраживања у палати Нимруда, можда ће дати неке одговоре или макар смернице, али и без њих можемо да кажемо је да је учинила нешто изузетно – у критичном тренутку је преузела полуге власти, стабилизовала је империју и оставила је у наслеђе свом сину. То је било толико неуобичајено и упечатљиво да је остало у памћењу не само једног народа. Чак и након њене смрти, предање о њој је наставило да живи и да се развија у сваком новом покољењу.

Египатска археолошка мисија која ради у храму у Делти, провинција Менуфија (province of Menoufia), пронашла је неколико мумија са златним језицима, саопштило је Египатско министарство туризма и антиквитета (Egyptian Ministry of Tourism and Antiquities). Новооткривене мумије су биле у лошем стању, што значи да су гробнице биле опљачкане истакао је Мустафа Вазири (Mustafa Waziri), генерални секретар Врховног савета за старине (secretary-general of the Supreme Council of Antiquities). Баха Ал-Нагар (BahaaAl-Nagar), археолошки стручњак, рекао је да се верује да су језици направљени од злата како би се осигурало да ће покојници моћи да говоре у загробном животу. Разлог због којег је ово значајно јесте да се поменути источњачки талас на којем се формирају религије мистерија јавља управо између два завета и добија на снази током наредног периода обликујући атмосферу унутар које на историјску сцену ступа и хришћанство. Хришћанство проповеда умрлог и васкрслог Бога, и у томе није нарочито оригинално пошто је древни свет познавао митове о умируће-васксавајућим божанствима (Тамузи, Озирис, Ваал, Дионис...). Становници древног Оријента, али и средњег и западног Медитерана ову проповед би могли да доживе као још један у низу митова који су, у извесној мери, већ били превазиђени што је управо посведочио успон религија мистерија... Оно, што, међутим, може да буде изненађујуће јесте то што једна млада и прогоњена религија, користећи терминологију већ вековима присутних религијских образаца који су били прихваћени и подстрекивани од политичке и војне елите, успева да порази своју старију браћу. У чему је тајна те и такве хришћанске победе?

Новембар ове године био је један од археолошки најбогатијих месеци. Вести о археолошким открићима или студијама које осветљавају значај ранијих открића у области археологије библијског света или, непосредно, библијске археологије су просто престизала једна другу. Више вести повезаних са открићима на Криту, значајна открића у Египту и, коначно, на подручју самог Израела и Јерусалима обележила су овај месец.

Археолози на западном Криту дошли су до фасцинантног открића - лобање жртвованог минојског бика. Откриће је направљено у комплексу гробља који је повезан са палатом Петрас, локалитету који је вероватно био део главног урбаног центра у региону. Бикови су играли важну улогу у минојској религији што се, вероватно, одражава у древном грчком миту о Минотауру. Они су били скупа жртва. Елитно друштво на минојском Криту (3500–1100. пре Хр.) очигледно је практиковало сложене посмртне ритуале и жртвене церемоније, посебно када су у питању сахране припадника њихове класе. Проналазак је од великог значаја јер пружа бољи преглед једнако сложене слагалице погребних ритуала праћених у антици. Треба имати науму да је бик веома присутан у минојској критској култури, односно њеним митовима. Осим знаменитог мита о минотауру, звери сакривеној у чувеном критском лавиринту којој су жртвовани атински младићи, бик је схватан и као позитиван симбол. Не треба заборавити да мит о самом оснивању критске цивилизације и пореклу њеног епонимског родозачетника, краља Миноса се повезује са биком. И друге религије древног Оријента, пре свега Египта, али и Месопотамије познавале су слична зооморфна божанства. Можда је поштовање зооморфног божанства, бика, разлог због којег библијски писци теже да направе отклон од оваквог религијског исказа... Да ли је то било божанство које је временом и богоуправљаним процесом монотеизације изгубило зооморфно обличје како је постојало у другим религијама Оријента и Средоземља, а можда и у неким периодима историје библијског Израила?

Током значајног дела Средњег века библијски, и уопштено хришћански, мотиви доминирали су у сликарству које је пре свега било повезано са доминатним хришћанским веровањем. Уопштено, на неки начин сликарство је било схватано као израз тог веровања. Каткад је свођено на Библију за неписмене, док му се у другим и другачијим околностима давала суштинска, литургијска улога, али – у оба случаја - уз мање или више јасно дефинисане сликарске каноне. Мање је познато да хришћанска ликовна уметност преузима античке мотиве (каткада и идеје) и инкорпорира их у свој корпус дајући им нови израз (и смисао). Са дуге стране, почетак новог века са препородом (ренесанском) која је била пратећи (или можда узрочни) моменат долази до снажног враћања античким, прехришћанским, мотиви и, чак, многе хришћанске (и изразито библијске) представе бивају обликоване у духу античких идеала. То, међутим, није ново будући да се чини да је хришћанска иконографија веома рано почела са преузимањем прехришћаних (паганских) образаца.

У својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о краљевствима, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Та историјазација је, свакако, делимична јер није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, како је то препознатљиво у јудаизму и хришћанству, већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали кроз египатску историју.

Чудовишта су свеприсутна појава савремене кинематографије, од Дракуле до аждаја и Кракена, али они нису савремена фикција. Популарна хорор остварења и креатуре познате из фантастике (епске и научне) често имају своје аналогије у митовима древних времена, као и апокалиптичкoj књижевности како библијскoj тако и ванбиблијскoj. Сада, када је "ноћ вештица" за нама, можда постоји специфичан начин да је обележимо подсетивши се на нека чудовишта библијских времена.

Један текст популарног карактера не може ни изблиза да представи само најосновније и најзначајније аспекте богате цивилизације каква је Египат. Вишемиленијумска историја, снажна интеракција са библијским наративом, величанствени културни, уметнички и религијски споменици, богатство митолошког предања изузетне психолошке дубине у којем се међусобно прожима дубоко лично, историјско и архетипско захтевају много више од једног текста. У овом серијалу ће, стога, више текстова бити посвећено Египту. Ово је први од њих.