Мит

Током значајног дела Средњег века библијски, и уопштено хришћански, мотиви доминирали су у сликарству које је пре свега било повезано са доминатним хришћанским веровањем. Уопштено, на неки начин сликарство је било схватано као израз тог веровања. Каткад је свођено на Библију за неписмене, док му се у другим и другачијим околностима давала суштинска, литургијска улога, али – у оба случаја - уз мање или више јасно дефинисане сликарске каноне. Мање је познато да хришћанска ликовна уметност преузима античке мотиве (каткада и идеје) и инкорпорира их у свој корпус дајући им нови израз (и смисао). Са дуге стране, почетак новог века са препородом (ренесанском) која је била пратећи (или можда узрочни) моменат долази до снажног враћања античким, прехришћанским, мотиви и, чак, многе хришћанске (и изразито библијске) представе бивају обликоване у духу античких идеала. То, међутим, није ново будући да се чини да је хришћанска иконографија веома рано почела са преузимањем прехришћаних (паганских) образаца.

У својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о краљевствима, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Та историјазација је, свакако, делимична јер није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, како је то препознатљиво у јудаизму и хришћанству, већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали кроз египатску историју.

Чудовишта су свеприсутна појава савремене кинематографије, од Дракуле до аждаја и Кракена, али они нису савремена фикција. Популарна хорор остварења и креатуре познате из фантастике (епске и научне) често имају своје аналогије у митовима древних времена, као и апокалиптичкoj књижевности како библијскoj тако и ванбиблијскoj. Сада, када је "ноћ вештица" за нама, можда постоји специфичан начин да је обележимо подсетивши се на нека чудовишта библијских времена.

Један текст популарног карактера не може ни изблиза да представи само најосновније и најзначајније аспекте богате цивилизације каква је Египат. Вишемиленијумска историја, снажна интеракција са библијским наративом, величанствени културни, уметнички и религијски споменици, богатство митолошког предања изузетне психолошке дубине у којем се међусобно прожима дубоко лично, историјско и архетипско захтевају много више од једног текста. У овом серијалу ће, стога, више текстова бити посвећено Египту. Ово је први од њих.

Неврод (Нирморд), Саргон Велики, Акад, прво писмо, зигурати, свет богова, митова и легенди, претеча великих циливизација Месопотамије (Вавилона и Асирије), а можда и Египа и надахнуће сиропалестинских култра Феникије и Ханана. Сумер...

Где је онда Сава? Да ли се она налази у Африци или у Арабији? Бат Кирбус трага кроз истрију и археологију, предања и легенде трагајући истовремено за Савом и за њеном краљицом. Ко има право да се позива на ову краљицу. Резултати ове потраге можда су изненађујући.

Данас се крст сматра изразито хришћанским знамењем, али да ли такво схватање оправдано? Да ли је крст средиште хришћанске вере или символ који су хришћани преузели из претхришћанских религија дајући му ново значење?

Оно што читаоцу лако може да промакне јесте реинтерпретавини поступак новозаветног писца којим се врши преобликовање старозаветнеприповести где се говори о о крви Авеља која виче преобликује у тврдњу да посредством ње (жртве, тј. крви) Авељ и данас говори. Значај овог поступка се открива управо у поређењу старозаветног предлошка и новозаветне реинтерпретације. Наиме, према старозаветној приповести, од три кључна актера који се јављају у средишњем делу наратива (Бог, Каин, Авељ), једини актер који остје нем, чије речи нам не преноси писац Старог завета је управо Авељ...

Митолошке импликације Авадона враћају нас натраг на Јов 28:22 где су погибао и смрт (˒ăbaddôn и mot) персонификовани будући да могу да говоре и могу да се чују. Ово је библијска референца која је полазна тачка за разматрање ˒ăbaddôn-а као засебног ентитета – подручја краљевства смрти које је под влашћу анђела смрти и подземног света.

Књижевни приказ њеног карактера се може упоредити са хуком сове у пустињи. Она је прва, непотчињена, супруга Адамова. Приказује се веома разнолико. Описи Лилит крећу се од представљања ове митске личности као као Евине пријатељице до описа у којима је иста личност приказана као Адамова ноћна мора. Лилит је у ствари била нека врста женског демона и по први пут се јавља у сумерским еповима.