Анубис

У својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о краљевствима, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Та историјазација је, свакако, делимична јер није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, како је то препознатљиво у јудаизму и хришћанству, већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали кроз египатску историју.

Религија древног Египта је богата и сложена, о чему сведоче бројни митови, храмови и велики број богова. Средишта у којима су се развијала митска предања настављала су се на древна веровања којима је тешко ући у траг. Најстарија камена скулптура Египта (око 5.000 год. пре Хр) представља краву, сакралну животињу која игра значајну улогу у египатској религији. Овој представи, међутим, претходне бројне резбарије у дрвету које предсатвљају дивљу стоку и хибридна бића (Курта, јужни Египат). Сунце је повезивано са различитим божанствима и оно има нарочиту улогу у миту о стварању утемељеном на веровања у прапостојање праисконских вода хаоса које су се под дејством Сунца повукле како би се појавило прво копно (хумка) и развио живот, доцније одржаван годишњим поплавама Нила, реке чији је муљевити нанос стварао плодно тле. Природни процаси и стихије су персонификоване тако да су добијале место у свету богова који је неизоставно имао своје рефлексије у историјским процесима и друштвено-политичком уређењу древне империје. Корен оваквих митова вероватно треба тражити у чињеници да је Египат преко око 7.000 година био очвара без много погодности за живот. Климатске промене су постепено довеле до постепеног исушавања мочваре и појаве великих пешчара, оствра богатих флором и фауном. Та острва која су се појавила под дејством Сунца схваћена су космичко јаје, првобитно копно (хумка), свето место.