РЕЛИГИЈА ДРЕВНОГ ЕГИПТА – храмови, празници, богови и њихови служитељи

Први египатски храмови су се налазили на отвореном тј. на  природним или вештачким пешчаним хумкама, симблом првобитног копна. Најкоплексиније архитектонско-сакралне структуре (пирамиде и обелисци) били су симболи овог копна и плодности. Уздигнута платформа у храмовима на коју је постављан кип божанства има исто значење сећања на првобитно копно. Храмови од дрвета, трске и камена појављују се у Египту већ око 3500. година пре Христа. Сматрали су се домовима богова (репликама небеских палата) и заузимали су централно место у египатским градовима. Храмови су усклађивали са окружењем и кретањем Сунца и звезда. Свети простор храма био је затворен огромним спољним зидом од опеке. Унутар дворишта је храм био сачињен од низа камених светилишта и тремова. У храм се улазило кроз капије окружене високим стубовима од кедровог дрвета. Зидови храма били су осликани призорима богова и краљева, подови, зидови и плафони често су били украшени вредним металима и драгим камењем. Осећај страхопоштовања се појачавао постепеним затамљењем на путу ка најдаљем светишту у коме су се налазиле култне статуе богова. Пред њима су се изводили ритуали чији је циљ била обезбеђивање божанске наклоности Египту. Тај простор (светиња над светињама) био је доступан само члановима краљевске породице и првосвештеницима. Обични људи  су имали приступ спољним областима храма, где су се налазиле главне административне зграде (градске већнице, библиотеке, универзитета, медицинског центра и суда).

Храм Хатшепсут или Деир ел-Бахари-храм изграђен је на стени и представља погребни храм Хатчепсут. Он је јединствени извор информација о овој владарки чији је наследник, Тутмосес III, покушао да уклони свако сећање на њу.  Хатчепсут је била његова помајка која се програсила регентом након смрти Тутмосеса II. Током дводеценијске владавине унапредила Египат. Комплекс се каткад назива светињом над светињама (Дјесер-Дјесеру) и грађен је петнаест година по пројекту архитекте Сененмута. Храм је био окружен вештачким језерима и вегетацијом, а трем су надкриљавале високе статуе Озириса, од којих је сачувана само једна.  Процес изградње је комбиновао ископавање стена и спољну градњу. Прилаз ширине 36 м окружен је сфингама и водио је од храма до дворишта ка којем се успињало преко две степенасте терасе спојене бедемима. Поплочано двориште прве терасе окружено је ниским осликаним зидовима са сценама Опет фестивала и традиционалним сценама лова и риболова.  Другом нивоу храма се приступа преко бедема кога је штитио лав. Доспева се на терасу са два реда квадратних стубова. Зидови су осликани сценама рођења, образовања и крунисања краљице. Представе су обновљене током владавине Сета II.

Капела са три светишта посвећена је Анубису, а осликана сценама жртвовања које Хатсхепсут и Тутмомезес I приносе поменутом божанству. Друга капела, посвећена богињи Хатор, уклесана у стени, има две хипостилне сале. Последњу салу и њене стубове уништио је Тутмозес III након смрти Хатшепсут. Сматра се да је овај тзв. пут колонада био најимпресивији део храма. На колонадама је приказано најзначајније достигнуће краљицине владавине - експедиција у Пунт која је, за разлику од уобичајених војних освајањ фараона, имала трговински карактер. Приказане су колоне Египћања које се враћају са бројним луксузним предметима и егзотичном робом стаблима смирне, златом, слоновачом, кожом пантера и мајмунима. 

Хатчепсут је пркосила норми владајући као фараон. Морала је да нагласи право на престо што је постигла преко разрађене приче о рођењу која се налази на рођенданској колонади храма. Приказ сугерише да Хатшепсут није био обичан смртник. Мајка Ахмосеса ју је, наводно, зачела са богом Амоном који је најавио владавину њихове кћери. Тело и животну енергију Хатчепсут дају богови Кхнум и, Хектер. Богиња Хатор је задојила будућу краљицу, а све то бележи Сесхат. Иста прича може се наћи и у Карнаку. Толико богова укључених у њено рођење требало је да да легитимитет владавини Хатчепсут, али је њен наследник учинио све да затре сећање на њу. Бројне статуе и рељефне картуше њеног храма су уништене. Ехнатон, који је живео око један век после Хатчепсут, додатно је оштетио храм уништавајући слике бога Амона. Ипак, Хатчепсут се и данас памти као један од најуспешнијих фараона древног Египта. О томе сведочи и њен храм са одајом у јужном делу у којој се налазила камена статуа Тутмозеса I и жртвени простор. Због своје сложености и раскошног ефекта који произилази из комбинације спољашње градње и ископавања стена, овај храм је јединствен и величанствен. 

Храмови Абу Симбела су уклесани у планинској литици, највероватније у 13. в. пре Хр током владавине Рамзеса Великог (II), а као задужбина фараона и његове супруге, краљиве Нефертари (у чују част је подигнт мањи). Изградња је трајала око 20 година. Храм је вековима био затрпан песком да би био откривен тек у првој четвртини 19.в. и препознат као једно је од најупечатљивијих архитектонских чуда Египта. Његови високи зидови и огромне статуе обликују мистичну атмосферу карактеристичну само за древни Египат. Изградња је била део политичке стратегије обнове угледа Египта који је био нарушен у ранијим периодима сукобима између Амуновог и Атоновог култа, сукоба који је био последица верске политике фараона Ехнатона.

Рaмзес, учвстивши власт, планирао је формирање храмовног комплекса који ће повезати поштовање према најзначајнијим боговима Египта: Амону, РаиПтах, док је и сам Рамзес представљен са божанским карактеристикама, као и његова супруга која је приказана као инкарнација богиње љубави и лепоте, Хатор.Ови храмови су угрожени изградњом бране на Нилу којом је повећан водостај. То је разлог због којег су измештени у периоду од 1964. до 1968.год. Операција измештања је подразумевала поделу храмова на велике блокове и њихово премештање на сигурну локацију. Операцију је извршио међународни тим који је храмове изместио 200м даље од првобитног положаја на 65м вишу позицију.

Храм Ком Омбо изграђен је на узвишењу, камено-печаној хумки, отприлике 40км од Асуана, на источној обали са које пуца поглед на Нил. Подигнут је у птоломејској ери и представља врхунски домет њихове архитекстуре. Има два улаза, два стуба, две хипостилне  дворане, два светишта и два дворишта. То га чини јединственим у читавом Египту. Храм је посвећен божанској браћи: Собеку, богу-крокодилу и Хорусу соко-богу. Први је отелотворење зла представљеног у бројним опасним животињама уз Нил, а његово деловање је уравнотежавано другим делом храма који је посвећен његовом брату. Унутрашњост храма је занимљиво илустрована и у свом поседу има крокодилске мумије.

Хатор храм подигнут је 70 км северно од Луксора у време птоломејске владавине над Египтом 125.год. пре Хр. Подигао га је IX, а завршила Клеопатра VII. Веома је очуван, готово у потпуности (укључујући и крв што је реткост). Посвећен је богињи љубави, женске лепоте, забаве, музике и вина која је представљана у обличју краве. Њено обожавање као Хорусове виле (што значи њено име) и љубавнице документовано је још у времену старог царства у Дендери. Прва храмовна соба није део оригиналне конструкције већ је дозидана у време Тиберија. Има 18 стубова у 3 реда са 6 и 9 стубова са сваке стране улазног ходника, који су украшени капителима у облику сикстрата. На плафону су цртежи богиње Нут која доноси Сунце у свет, а на зидовима су сцене освећења храма.  Друга хипостилна дворана има 6 стубова и мале просторије за ризницу, складиште, лабораторију, продавницу храмовне керамике, просторију за жртве и жртвеник у јужном делу. Жртвени простор има 4 кровна прозора и осликано је приказима Хатор и поворке Нила са фараоном и богом Ихијем који призивају Хатор. Простор назван мамиси (тј. родна кућа) је ограђени део храма. Украшен је композицијама рођења Хатор и дојења дојења Амона од божанских крава. Храм саджи Озирисову гробницу, издвојен простор у којем се прослављало Озирисово васкрсење. У овом простору се налазио знаменити Дендера зодијак тренутно похрањен у Лувру. Иза главне храмовне градсе налази се храм Изидиног рођења, прилично руиниран и урушен. Храм је имао двориште, две собе, 4 стуба и светилште; унутрашње просторије су биле оријентисане на север окренуте ка Хатор-храму, док су спољне собе биле окренуте према југу.

Луксорски храм, познати као ipetresit (јужно светиште) смештен је на обали Нила. Луксор је грађен је 1.400 год. пре Христа у време Новог царства. Посвећен богу Амону, породичном заштитнику фараона 11-12. Династије. Луксорски и Карнак храм повезује авенија свинги. Краљица Нефертари је приказана, одевена као богиња Хатор, како стоји крај десно од импресивне статуе Рамзеса II који седи. Ово је један од бројних показатеља да су Египћани у Луксор-храму успоставили чврсту везу између владара и богова, везу која се показала основом политичке моћи у древној империји. На левој страни храма налази се соба осликана призорима који приказују зачеће, трудноћу и божанско рођење Аменхотепа III и сједињења бога Амона са његовом мајком Мутемвијом. Из тог простора приступа се жртвеном делу храма који је осликан композицијама које величају Амона. У дворишном простору храма постоје капеле које су изградили Хатчепсут и ТутмозесIII, а украсио Рамзес II. Посвећене су Амону, Мут и Кхонсу. Служиле су и као складиште светих чамаца. Око њега је временом настао град којем је овај храм подарио име (арап. Ал-Уксур долази од палате, дворци), а кога су древни Египћани називали Васет тј. град жезла будући да је то био један од престоних градова Горњег Египта, познат и под грчким именом, Теба. Ово је древно насеље у времену старог царства било је безначајно насеље које се уздиже у првом међупериоду (21.в. пре Хр). Крај Средњег царства  и нова подела Египта изнова је уздигла Тебу као средиште фараона и господара Горњег Египта који су се противили узурпаторској власти Хикса над Доњим Египтом. Протеривањем Хикса и поновним уједињењем Египта почео је период Новог царства чији су фараони, са изузетком  Ехнатона, владали из Тебе. Већи део храмског комплекса саградио је Аменхотеп III, девети фараон 18.Династије.

Садашњи луксорски храм настао је на темељима старијег комплекса. Од ранијих грађевина остао је само мали павиљон. Аменхотеп је почео увећавање храма, а тај процес је завршен под Тутанкамоном. Унутрашње светиште укљућивало је капеле Мут, Кхонса и Амона. Каснији фараони су дограђивали комплекс, па је загонетни Ехнатон ту саградио храм Атону који је срушен током владавине Хоремхеб. Најупечатљивије додатке луксорском храмусаградио је Рамзес II. Он је срушио ориганално храмовно двориште и проширио га је. Изградио први стуб, који је постао улаз улуксорски храм и пропагандно средство династије јер украшен приказима војних подвига Рамзеса. Најистакнутија је сцена (спорне) Рамзесове победе код Кадеша. Рамзес је такође додао шест својих колосалних статуа на улазу у храм (заменивши раније Аменхотепове). 

Храм је дограђиван и након Новог краљевства. Тахарка, четврти нубијски фараон 25. Династије саградио је Хатор-храм. Нубијски владари су такође додали сцене својих војних победа на први Рамзесов ступ, али су ти додаци уништени.  Александар Велики је обновио Амонову капелу у којој је приказан као египатски фараон. Цар Хадријан је доградио мало светилште од цигле посвећено Серапису (од којег је остала само статуа Изиде). Ипак, комплекс се постепено десакрализује. Материјал од стљрајих грађевина уграђиван је у локално римско утврђење али, религијски карактер није изгубљен. Тебанска триада коју су обожавали стари Египћани замењена новом, а храм је повезан са култом цара. У хришћанском периоду око храма су изграђене хришћанске цркве, а једна је изграђена унутар самог храма, у Рамзесовом дворишту.Црква је током арапске доминације претворена у Абу Хаггага- џамију, повезану са муслиманским светитељем Јусуфом из Дамаска, проповедником ислама у Луксору. Он је назван оцем ходочасника (арап. Абу Хаггаг). Према локалној легенди, након што је Јусуф саградио џамију у дворишту луксорског храма локални заповедник је наредио њено рушење због чега се парализовао. Повукао је наредбу о рушењу џамије и поздравио је. Јусуфов рођендан је локални празник који се прославља на слично некадашњем Опет-празнику. Луксорски храм је 1979. године уписан на УНЕСКО-ву листу светске баштине, али су археолошка ископавања настављена па су у дворишту храма 1988. год. откривени бројни кипови фараона 18. Дин. Храм је популарно туристичко одредиште.

Храм Карнак (или северно светиште) је највећи у Египта и велики извор сазнања о древној египатској култури и божанствима. Храмовни коплекс је грађен скоро два миленијума (2200. и 360. год. пре Хр) од стране различитих влада међу којима су Хатшепсут, Сет I, Рамзеса II и Рамзеса III. Смештен у ограђен простор обима 400м и окружен је зидинама широким 8м.

Главни храм је посвећен Амону, а у себи има мање храмове посвећене Кхонсу, Птаху, Озирису, Тахарки.. Нарочиту пажњу привлаче импресивне сфинге, свето језеро и ризница Тутмозеса I. Храм је плански грађен тако да комбинује ефекте звука и снопова светлости која се прелама док ходате његовим комплексом. Године 1926.  Вршена је рестаурација комплекса под вођством француског археолога Хенрија Шевриер. Он је рестаурирао је најмање 20.000 малих блокова пешчара, равномерно исечених и отприлике (50Х25Х23см). Приметио је да су на многима сачувани остаци боје, а да су неки украшени рељефима који су изгледали као део много већих сцена. Шевриер је пронашао и остатке сломљеног зида у Карнаку са исписаним именом Аменхотеп IV. Схватио је да су блокови пешчара делови овог зида, пажљиво померени са оригиналног места на коме су приказивале породичне портрете Ехнатона (тј. Аменхотепа IV), његове супруге Нефертити и њихових кћери. Циљ је, несумњиво, било брисање сећања на ранијег јеретичког фараона. Хиљаде блокова пешчара је ускладиштено, али без конзервације, обележавања и регистровања првобитниг положаја. Наредних година су се стално појављивали нови. Многи су мистериозно напустили Египат и поново се појавили у приватним колекцијама и музејима широм света. Други су се једноставно изгубили.Раи Винфиелд Смит, амерички дипломата и египтолог покушао једа 1965.год., на бази фотографија, реши  гонетку која је представљала 100.000 комада који су пронађени између зидова и темеља стубова и конструкција у Карнаку. Уз подршку египатских власти покренуо пројекат Храм Ехнатона под покровитељством Музеја Универзитета у Пенсилванији. Требало је фотографисати блокове и пронаћи одговарајући положај сваког од њих како би се реконструисао модел оригиналне зграде. Пројекат је водио канадски египтолог Доналд Редфорд. До данас су хиљаде блокова спојени. Појавиле су осликане сцене свакодневног живота (раднике и пољопривредника), церемонија и царске породице у тренутку жртвоприношења, па чак и сцене са првог празника у Амарни. Сцене су приказане у стилу Амарне и карактерише их реализам и деликатност. Чини се да је Екхатонов додатак Карнаку био ван сакралне области Амона и да је био посвећен Атону, тебанском божанству соларног диска. Сматра се да је Аи, који је наследио нејаког Тутанкамона, покренуо ову акцију брисања Екхатона из историје. Довршио Хоремхеб чије је име открио египтолог Доналд Редфорд 1978.год. у гомили рушевина крај стуба на картуши. Више није било никакве сумње ко је извршио задатак брисања из историје Екхатона, фараона који је променио име, уметнички израз и, што је било најзначајније, многобожачку религију древног Египта.

Египтска уметност пре Ехнатоновог уздизања (1353. год. пре Хр) египатска уметност је стагнирала. Уметници су били усресређени на постојаност објекта и субјекта.  Екхнатон је подстакао промену стандарда уметности и културе. Натуралистичке физичке особине, породична наклоност и јединствени бог Атон заменили су нереалне људске пропорције, ригидност из прошлости. Рутинско приказивање фараона са широким, широким раменима, снажним телом и без емоција, без старости лица, са скраљевском круном и вештачком брадом чинило је да човек изгледа непомичан и стопљен са престолом. Прикази су били схематизовани у циљу истицање снаге владара и дуговечности његове владавине и Египта. Ехнатон је увео двосмисленији исказ. Приказиван  је у прилично андрогином облику, витког трупа, са широким куковима и издуженим вратом, лицем и прстима. Од раније традиције остала је божанска брада и дијадему. Његове несавршености истакнуте, а скривене. Детаљи укључени у уметност унели су нови осећај реализма у комбинацији са раније непознатом флуидношћу. 

Слике Ехнатона нису одавале снагу ранијих владара, али су биле препознатљиве међу хиљадама. Приказан је као добри и љубазни отац, активнан у игри са својом децом којом га је благословио Атон. Овај нагласак на породичним односима имао је за циљ показати владара Египта као више заинтересованог за свакодневне активности и кратке тренутке живота, а не за вечну природу његове владавине. У египатску културу је уведена идеја да је улога фараона споредна у односу на улогу оца тј. да добар вођа мора прво бити добар неговатељ. У скоро сваком познатом приказу Ехнатона, изнад њега је приказан соларни диск, представа бога сунца Атона - древног божанства које у Амарна периоду постаје једино. Период Амарне угасио се са његовим зачетником (око 1336. год. пре Хр), али је остао један од најинтригантнијих и најзначајнијих у египатској историји. Реакција је била снажна. Тутанкамон је покушао да избрише оца из египатске историје и да врати египатску уметност на старо због чега су многи предмети Амарна-периода изгубљени.

Мемфис је био прва престоница Египта у којем се обожао Птах, бог мудрости и умећа, покровитељ занатлија. Име Птаховог храма престонице „хут-ка-птах“ (Кућа Птахове душе) у основи је самог имена Егип(т)ах. Према локалним митовима Птах је, изашавши из воде, изговарао имена бића призивајући их у живот. Према неким другим, мање суптилним, митовима Птах је у полном чину са Басет зачео Махеса, бога лава.

Према митологији Хермополиса живот је настао из полног чина осам праисконских божанстава. Мушка божанства су представљена змијама, а женска жабама. Ра је поштован као врховни бог, Мајка и Отац свих. Називан је још и Кхепри, Атон, Амон (скривени). Он је испљунуо близанце Тефнут, богињу влаге и Шу, бога ваздуха. Тефнут и Шу су произвели: небо (Нут) и земљу (Геба); Сета и Нефтиду, Озириса и Изиду. Током наредних 3.500 година фараонске историје египатски пантеон божанстава наставио је да се шири да би на крају укључивао више од 1500 богова познатих по именима. Међу њима се неколико издвајају по значају:

Бес, бог брака и плодности заштитник, мајки, деце и порођаја, домова које штити комшијске зависти, од уласка отровних змија и шкорпија. Његов патуљасти лик ружног лице представљало (уобичајено се богови приказију у профилу) често се сусреће на египатским амајлијама против злих духова. Амајлије су се носиле као огрлице, качиле крај кревета или на огледала. Претпоставља се да је његово порекло у Нубији или да потиче из времена прединастијског Египта. Нарочито је поштован у периоду новог царства. Поштован је у широким народним масама, али и на двору. Често је представљан са инструментима (бубањ, лутња, харфа), па је сматран и богом музике.

Повезан је са љубављу, сексуалном љубављу и задовољствима. То је разлог због којег је представљан го, са израженим гениталијама, великом брадатом главом на којој доминира раван нос и исплажен језик. Понекад је приказан са перјаницом, штитом и кратким мачем. Центри његовог култа су били Мемфис и Дендера, али је једна од његових најстаријих представља направљена у храму краљице Хатшепсут. Најпознатија је она из Серапеума у Сакари. Његова супруга је била Басет, богиња мачка.

Басет (Баст, Бааст, Убасте) богиња-мачка, мајка лавова и заштитница краља поштована је као богиња љубави и страсти, радости, жена, задовољства - свега лепог.Жестоко и сензуално мачје божанство је било вољено кроз дугу египатску историју. Носила  је титулу Око Ра што је означавало њене способности и заштитнице и осветнице. Спада у ред најранијих поштованих богова Египта, а средиште култа било је у граду који је носио њено име, Бубастис једном од назначајнијих градова Доњег Египта. Етимолошки, име није јасно, а хијероглифи који се користе за његово писање приказују посуду са уљима и векну хлеба. Неки сматрају да име значи она из посуде за уља (тј. парфема и етарских течности  цењених у Египту).  Басет је сматрана је заштитиницом владара у биткама, чији је ватар и свирепа лавица, Секхмет, која уништава фараонове непријатеље. Заправо у текстовима пирамида Басет и Секхмет се готово поистовећују. Записано је да су краљева мајка и неговатељица оваплоћена Бастет.

Када оснивач 22 династије фараон Hedjkheperre Setepenre Shoshenq I 945. год. пре Хр., Бубастис учинио својом престоницом, култ богиње Басет је доживео процват. Започета је изградња величанственог храма којег су завршили Осорокон II и Осорокон III. Бастет се најраније приказивала као жене са главом лавице, слична богињи ратници-лавици, Секхмет. Временом је приказ постајао питомији, а слика лавице је замењена сликом главе мачке на витком телу жене.[1]

Каткад је приказивана и као мачка без икаквих људских атрибута. Култ ове богиње је довео до смрти многих правих мачака у Египту. Иако су оне добиле значајно место у његовој култури током читаве историје и биле поштоване више него друге животиње многе од њих су убијане ради мумифицирања. Мумифицирање бројних мачака било је средство за умирење богиње Бастет, а пронађене мачје мумије се броје у милионима. Процес мумифицирања мачака постао је готово самостална и уносна економска грана која је укључивала узгој и трговину мачкама, продају кипова, саркофага, специјалисте за мумификацију... Откривене су многе некрополе мачка углавном у Мемфису, Бубастису и Спеос Артемидосу. Само на последњој поменутој локацији сахрањено је више од 200.000 мачака 1890. год. По откривању  мачје некрополе (1890. год.), локално становништво је опљачкало локацију, а најбоље мумије су продаване туристима за неколико новчића. Значајан део мумија је завршио у Енглеској. Убијање мачкака без култног разлога било је кривично. Диодорус Сицулус је писао о линчу римског грађанина у Египту који је убио мачку. Када би мачка умрла од старости, цела породица би пала у период дубоке туге.Обријали би обрве у знак жалости и били би у тако тужном периоду док им обрве не нарасту. Поклоници богиње Бастет окупљали су се сваке године на великом фестивалу у њену част. Портрети Бастет подразумевају фигурице, кипове, бронзане резбарије и стубове.Уобичајена је фигурица витке и гранциозне мачк окружена многим мачићима или мачка која седи на седлу, украшена накитом.То одговара Херодотовим записима о кућним мачкама у Египту које су биле украшене наушницама и златним накитом.Он пише да је свака мачка имала свог чувара који се бринуо о њој. Култ  је вероватно развијен из практичног разлога, у Египту је храна била стално угрожена мишевима, пацовима и сличним глодарима па је мачка која их је убијала виђена је као животиња која штити.

Анубис, бог балсамовања, загробног живота, мртвих и изгубљених душа (укључујући и сирочад) које води на другу страну реке. Сматран је чуварем гробља и оним који кажњава пљачкаше гробница. Један је од најдревнијих, најзначајнијих и тајанственијих богова древног Египта. Помиње се на мастабама (гробницама од блата) из времена Прве династије, а је вероватно био познат и раније.

Име Анубис је грчког порекла. Египћани су га називали Анпу или Инпу што етимолошки значи краљевско дете, али и пропадање (егп. Inp). Називан је Онај који је на месту балсамовања (егп. Imy-ut) и господар свете земље (егп. nub-tA-djser). Под светом земљом се мисли на гробља која су била једини храмови посвећени овом божанству. Сматран је Чуварем ваге на којој се мере срца и душе људи који су прекорачили на ону страну линије живота. Обично осливано као шакал или човек, увек у црној боји која је симболисала пустош и поновно рођење. Анубис је имао сарадницу Анпут и кћер - богиња змија, Кебехет. Био  је непредвиди, некад је помагао, а некад кажњавао људе. Повезиван је са богом Упуаутом (Wepwawet)другим божанством псећих особина, а у грчком периоду се поистовећује са Хермесом (чак се јавља и божанство са именом Херманубис). Током римске доминације Херманубис се стопио Херпократом, божанством које су нарочито волели ренесанси алхемичари и философи. Главни центри култа били су у Асјуту (Ликополис) и Хардају (Синополис) и у град који носи име Анубиса Анубеиону. Ту је пронађено светиште и гробље мумифицираних паса и шакала. Најпознатије Анубисово светиште откривено је у Тутанкамоновој гробници (КВ62) иза неозиданог улаза који је водио до складишта. 

У најзначајнијем египатском миту (Сет, Озирис, Изида, Хорус) Анубис мумифицира убијеног Озириса чије је распарчанотело добио од Сета. То је разлог због којег су свештеници који врше мумифицирање носили маске Анубиса. У позадини приче могуће да стоји искуство са шакалима који су били склони ископавању тела из плитких гробова. У неким легндама Анубис стаје на страну Хоруса, легитмног наследника Озирисовог и жестоко кажњава Сета и његове следбенике. Папирус Jumilhac (око 300. пре Хр) преноси веровање да се Сет претворио у пантера, а да га јеАнубис ухватио и жигосао лепорадровим мрљама наредивши свештеницима да носе леопардове коже у знак сећања на ту победу над Сетом. Жералдин Пинч (Geraldine Pinch) бележи: Анубис је био чувар свих врста магичних тајни. У магичним текстовима ... Анубис је именован као Господар Бауа.Под његовом командом су били читави батаљони демонских гласника. У магијским папирусима римског доба, Анубис је главни извршитељ проклетства. Милосрдна божанства култних храмова једва се препознају у немилосрдним боговима и богињама које се срећу у свакодневној магији.

Популарна култура често користи симболе Анубиса који је постао популаран лик у књигама, видео играма и филмовима у којима му се приписују особине злокобније од оних које је имао у древном Египту.

 

Један од значајних богова Египта био је Тот. Сматран је божанством мудрости, изумитељем писма и заштитником писара. Он даје (тајна) знања људима. Представљан је са главом ибиса чији закривљени кљун представља полумесец, одговарајући симбол лунарног божанства:

Средиште култа било је Хермополис. Значајно је споменути Хатор, богиња крава, љубави, лепоте и материнства, задовољства и радости, заштитница живих и мртвих. Древни Египћаније посштовали као творца универзума. Њена представа крава са звездама у материци наговештава да је она сам космос. У неким случајевима доји богове (Ихи, Хорус). Сматрали су је краљицом земље мртвих, али и богињом музике.Представљена је и као жена са крављим ушима. Таурет је богиња поштована у обличју нилског коња са ножем у руци Сматрана је заштитиницом куће, жена и деце и призивана је током порођаја како би уплашила зле силе. Прво стваралачко божанство била Неитх. Њени симболи (укрштене стреле и штит) и надимак Господарица лука, сведоче да је ова богиња, обожавана у области Делте (град Саис), била веома ратоборна.

 

У древном Египту било је мноштво празника који су били углавном повезани са циклусима кружења времена (месеца, годишњих доба). Најзначајнији међу њима били су:

Отварање године (Нова година) којим се - 1. месец, 1. дан (19. јул) - обележавао почетак годишњег палвљења Нила и наношењња плодног муља. То је било време свенародног весеља када је, према древним песмама цела земља скакала од радости, а људи су бацали цвеће, приносе, па чак и скакали у воду.

Опет - фестивал почињао је 15. дана 2. месеца изношењем Амоновог кипа из Карнака. Свечану пратњу кип, на његовом путу до храма у Луксору удаљеног око 5км, чинили су музичари, плесачи, војници и гарађани. На одредишту је кип дочекивао фараон, а затим се  подвргавао мистеријским радњама како био обновио владарскуску моћ. Током празника организоване су гозбе. Празник је повезивао верске центре Каркак и Луксор. Сцене празновања Опет фестивала Опет приказане наз колонадама Луксорског храма из времена владавине Тутанкамона показују да се у то време Амону на путу од Карнака до Луксора придружују богови Мут и Кхонсу.

Са друге стране у тзв. Хатчепсутиној црвеној капели храма у Карнаку постоје рељефи који показују да је током њене владавине само Амон путовао од Карнака до Луксора. На египатској иконографији приказани су кипови богова који  свештеници носе у чамцима градским улицама авенијом сфинги и укрцавају на речне барже којима се превозе у Луксор да би се потом вратили у свој дом у Карнаку. Успут би се зауставили код шест олтара које је изградила Хатшепсут дуж авеније. Чини се да је славље временом бивало све дуже, тако да је за владе Тутмозеса III (15.в. пре Хр) прослава трајала једанасест дана, преко двадесет четири дана славља (време Тутанкамона) до двадесет седам дана крајем владавине Рамзеса III (средина 12.в. пре Хр). Празник се назова прелепа Опет слава при чему се сматра да је израз Опет означавао унутрашње светиште храма (светињу над светињама). Празник је прослављао време плављења Нила, али и моћ фараона 18. Династије који су консолидовали моћ Египта.

Празник Кхоиак прослављао је живот, смрт и васкрсење Озириса и пољопривредни циклус. Током дванаест дана празновања у 4. месецу (новембар) вршено је церемонијално сејање. Засејани материјал сматран жртвом која Озириса прати у загробном животу и која му помаже у васкрсењу (ницање семена). Ово се дешавало по повлачењу воде Нила који је на обалама остављао богат и плодоносан, црни муљ.

Празник младог месеца и Сусрет маладог месеца су годишњи празници када Амонова Стауа из Карнака ношена у Тебу, на западну обалу (земља мртвих). Ту је статуа проношена кроз храмове у гробнице ранијих владара овде сахрањених, али и гробља локалног становништва. Четрнаест дана раније прослављан је брак Хоруса (младог Озириса)из Едфуа и богиње Хатор из Дендере. Тада се кип богиње Хатор ношен 70км из Дендере у Едфу где је постављан поред кипа Хоруса. Свечаност њиховог сједињења је окупљала чланове царске породице и локално становништво.

Празник бастетског месеца- месец 8, богиње Бастет (мачка), Секхмет (лавица) и Хатор (крава) била су тесно повезане.Обожавање ових божанстава укључивало је много певања и плеса опијених поклоника који су у великом броју (наводно око 700.000) чамцима долазили до њеног култног средишта у Бубастису.Херодот пише да је Фестивал бастета био најпопуларнији догађај у години и спомиње велики број женских поклоника. Поклоници су учествовали би у раскошним прославама и том приликом конзумирали више вина него током целе године. Ритуали и жртвовања били су врхунац дана.

Древноегипатско свештенство је представљало моћну касту божијих служитеља на чијем врху се налазио фараон као син божији. Он је био првосвештеник који је делегирао свештене обавезе првосвештеницима локалних храмова. Првосвештеници значајних храмова били су веома богати. Имали су много земље, добијали су новац од ходачсника и из пророчишта. Раст имовинске моћи и угледа свештенства увећавао је и њихову политичку, па су неки од њих чак збацивали фараоне седајући на њихов трон. Фараони су често на позиције првосвештеника постављали сроднике и крунске принчеве. Улога свештеника била је помагање владару у његовој вези са боговима. У Египту је постојало значајно женско свештенство. Свештенице су најчешће биле певачице, а супруге првосвештеника начелнице хорова. У изузеним случајевима су вршиле и првосвештеничке функције. Највећа титула свештенице била је божија супруга. Ово звање имале су угледне супруге фараона посвећене за свештенице великих храмова. Оне су предводиле процесије које су носиле божанске кипове из једног у други храм. Магијским деловањем (гађајући стреле у ритуалне мете и ритуално палећи слике непријатеља) активно су учествовале у одбрани Египта. Фараони су на ове позиције неретко именовали своје сестре и кћери, па је одатле изведена и тутула кћер фараонова која није увек означавала биолошко сроство већ је могла означавати нарочито цењену супругу једног фараона која је могла бити кћер ранијег фараона и сетра (или обично полусестра) владајућег фараона. Неке од таквих жена су и саме постале владарке Египта. Треба споменути још и то да је помајка (усвојитељка) знаменитог Мојсеја означена управо том титулом ().

Храмови су имали и своје писаре који су бележили беседе и пророштва свештеника, астрономске опсерваторије и послугу (баштовани, пивари, пекари, кројачи, драгуљари, бербери и мајстори перика за божанске статуе и свештенике, столари и зидари, месари који су бринули о жртвеним приносима). Сматра се да је преко 100.000 људи било запослено у одржавању три главна египатска храма Карнака, Мемфиса и Хелиополиса.

[1]Пре почетка 22. династије Египта, њена улога је била више дуалистичка, имала је два лица Бастет- Секхмет, била, заштитничка и неговатељска мајка и оног жесток, опак осветника. Бастет- Секхмет је са Птахом зачела Махеса - носиоца ножа, гримизног господара, господара клања,божанство које је приказивано као човек, али са застрашујућом лављом главом. Временом се Бастет све више разликовала од Секхмет која је била лавица, жестока и ратоборна.Бастет је постала божанство љубави, страсти, секса, жена и мајчинства, козметике и радости, плодности, плеса и лечења. Она је била нежнији мачји аспект, док је Секхмет била жесток аспект. Како су мачке биле љупке, стидљиве и пријатељске, тако је и Бастет била повезана са сензуалношћу, грациозношћу и породицом, али је ипак задржала и особине непедвидивости, па свирепости. Током каснијег грчко-египатског периода, то је довело до њеног поистовећивања са грчком богињом Артемидом-корисном, љубазном заштитницом и застрашујућим ловцем.Она је такође била заштитница домаћинства и персонификовала ју је мачка кућног љубимца, коју је цела породица ценила.

 

Растко Димитријевић, Тринаеста београдска гимназија, 3/6, 2021/22

Петар Станчевић Тринаеста београдска гимназија, 3/6, 2021/22