Библија

Божански захтев је представљао жесток изазов Авраамовој логици и вери (Рим 9:7.10; Гал 4:28), али се он није двоумио. Његов одговор је био коначан, а његова вера је издржала дуг, тродевни, пут, најтежи пут у Авраамовом животу. Драматичност је истакнута дијалогом који Авраам и Исаак воде приступајући месту жртвоприношења, коначној тачки у невероватном сукобу послушности и љубави (Пост 22:7.8).

Древним семитским веровањима, наиме, није постојало јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом. Савезно божанско обећање, стога, за Авраама било је од превасходног значаја (Пост 12:2-3) и управо то је додатно отежавало деценије ишчекивања испуњења обећања, све до доба када је био готово мртав (Јевр 11:12 уп. Пост 18:11-12, Рим 14:19), односно када се више није могао надати наследнику.

У овом контексту сагледан божански позив праоцу Аврааму није само позив да се напусти постојбина, завичај и отачки дом. Бог се обратио праоцу Аврааму, позвао га је... Позвао га је да напусти своју постојбину, завичај и отачки дом... и наслеђене верске и друштвене обрасце древне Вавилоније који су представљали пркос Богу и тлачење људи.

Гробница египатске царице (можда и реалног владара) из времена Прве египатске династије (Старог царства) подарила нам је бројне налазе међу којима доминирају 5000 година старе (и још увек неотворене) посуде са вином и најавила нова драгоцена сазнања у вези древне империје у њеном најранијем периоду. Друго место припада открићу обимног зида Кирове тријумфалне капије недалеко од древног Персополиса, величанствене престонице Персијског царства. Прво место предлажемо за откриће древномесопотамско-анадолског предбрачног уговора који може да нам осветли дешавања повезана са породицама праотаца и који сведочи древнооријенталну праксу сурогат-мајчинства.

Проблемом историјско-културолошке контекстуализације приповести о праоцима Израила је веома комплексан. Од великог значаја су подаци, све обимнији и актуелнији, које добијамо са ископавања на више локација древног Оријента. Први овакви подаци, премда доста штури, отворили су пут снажном оптимизму у погледу могућности сагледавања културно-историјске позадине библијских нарација. Ускоро су се, међутим, могли чути и гласови критичара. Они су сугерисали да приповести о праоцима не садрже доживљаје конкретних личности, већ друштвено (племенско) искуство које је персонификовано у митског (или легендарног) претка са циљем да се снажније утисне у свест будућих генерација религијска порука. Иако ово схватање несумњиво садржи извесне аспекте истине, његови заговорници нису успели да објасне постојање бројних, верски, политички, па и друштвено, ирелавантних сцена које свакако осликавају ралност амбијента древног Оријента. Ове сцене нам сугеришу да се у Пост 12-50 сусрећемо са историјом реалних личности. То не значи да у саме нарације није учитано и историјско искуство израилских племена, већ да приповести садрже реалан приказ свакодневног живота засновног на песничкој и родословној грађи усмених предања.

Древно налазиште Хатуша (савр. Богазкеј у северно-централној Турској) је ризница археолошких налаза. Ова локацијадуже од једног века пружа различите проналаске међу којима је и више од 30.000 таблица. Написане углавном клинастим писмом, ове плоче бележе историју, друштво, економију и верска предања Хетита и њихових суседа. Већина плоча датира из касног Бронзаног доба (око 1550–1200, пре Хр.), када су цареви Хатуше контролисали огромну територију која се протезала од Егеја до Еуфрата.

Ноје, потоп, Нојев ковчег... Једна од најпознатијих библијских прича, свакако и најкоплекснијих и најкотраверзнијих. У овој библијској приповести чуду се одјеци древнијих легенди о Зиасудри, Гилгамешу, Атрахазису... док пажњу читалца кроз историју и данас привлаче загонтни "синови Божији", кћери људске, дивово (Нефили)... Шта писац Посланице Јеврејима 11 препознаје као егзистенцијалну поруку овог старозаветног наратива?

Сажети опис и недореченост библијског извештаја о овој библијској личности учинили су Еноха окосницом богатог предања апокрифне, апокалиптичке и јудео-јелинистичке литературе, премда се спомиње у свега три стиха Старог завета. Апокалиптика представља Еноха као једног од праотаца који је пренесен у рај не окусивши смрти, проповедника праведности, познаваоца божанских тајни и поседника божанског штапа датог Мојсеју да би чинио чуда. По узношењу, Енох је преображен у ангелско биће - Метатрона, небеског писара и служитеља небеског светишта, називаног и мали Јахве и ангел у коме је име Божије. У јудео-јелинистичкој литератури Енох је представљен као модел покајања (Сир 44:16).

Авељ није привукао пажњу само библијских писаца. У интертестаментарној књижевности се, такође, говори о Авељу. У овом књижевном опусу Авељ каткад добија карактеристике натприродних бића, вероватно под утицајем грчке митологије. Вазнесење Исаијино и Апокалипса Мојсејева убрајају Авеља међу праведнике, док Филон, Јубилеји и 1Енохова Каина препознају као прототип изопачености која је достојна божанске казне. Писац Посланице се, ипак, највише ослања на библијско предање (Пост 4:10 уп. Јевр 12:24). Старозаветни подаци о Авељу су доста штури, али и веома значајни. Старозаветна приповест о Каину и Авељу није само прича о насиљу. Она је препуна нијанси које пластично описују сцену са почетака људске историје.

Посланица Јеврејима сведочи о томе да је вера утемељена на искуству које се стиче учешћем у историји спасења. Вера је за писца Посланице, истовремено, неизоставно повезана са есхатолошком надом хришћанског живота ка чијем је остварењу усмерена историја спасења. Мост између тог историјског искуства, са једне, и есхатолошке наде са друге стране, препознаје се у богослужбеном животу Цркве. Писац ове Химне став потврђује низом старозаветних примера. Пре изношења тих примера, аутор ипак, усмерава своју пажњу на почетну и темељу истину хришћанске вере – на божански акт стварања.