Библија

Најмање 405 праисторијских планинских култних локалитета до сада је идентификовано у јужном Негеву - а већина пустиње тек треба да се испита у складу са стручном праксом, каже Узи Авнер (Uzi Avner), стручњак за пустињску археологију у Научном центру Мртвог мора и Араве (Dead Sea & Arava Science Center). Он је идентификовао 234 светишта на отвореном (позната и под отвореним небом) у Негеву и југоисточном Синају која датирају од пре око 9.000 до 4.000 година.

Док открића са подручја Ханана, односно са Тел Шимрона и околине Бет-Шемеша могу да послуже у разоткривању заборављених култних пракси и веровања предизраилских становника Ханана, а посредно можда и Израилаца који су се населили у овим областима, истраживање везе прасторијских симбола коришћених на древнооријенталним цилиндричним печатима са прото-клинастим писмом и египатским хијероглифима открива загонетне, каткад и невероватне путеве језика и писања, све до библијских наратива.

Некада импресивно упориште Римског царства, град Дура-Еуропос, који се налази дуж обала реке Еуфрат у источној Сирији, представља ризницу археолошких открића. Међутим, једна од њених најпознатијих карактеристика — најстарија дом- црква икада откривена — можда није оно што се први пут чини. Објављујући у часопису Journal of Roman Archaeology, два научника су сугерисала да иако је зграда сигурно најстарије место хришћанског окупљања икада откривено, термин „дом- црква“ је вероватно погрешан назив.

У вековима пре успона библијског Израила, периода познатог као касно бронзано доба (око 1550–1200. пре Хр.), Ханаан је био подељен међу бројним краљевствима којима се управљало из градских средишта. Средином 14. в., ова краљевства су била под влашћу Египта, једног од великих империја тог времена, и у потпуности су учествовала у дипломатским односима са својим египатским господарима. Драгоцени документи откривени у Тел ел-Амарни у Египту укључују не само писма која су друга велика царства слала фараонима, већ и она писана у име владара хананских држава. Ова хананска писма Амарне пружају непроцењив увид у друштвену и политичку стварност са којом су се суочавали краљеви у Ханану током овог периода. У Fall 2024 issue of Biblical Archaeology Review., Алис Мендел (Alice Mandell) нас упознаје са овом важном колекцијом у свом чланку Писма фараону: Ханаанска писма Амарне.

Кључни мотиви Јосиф-наратива (туника, снови, јама/тамница) повезани су, макар посредно, са мотивом савезних обећања датих праоцима, пре свега обећања о успостављању царске лозе. Мотив царског достојанства човека утемељен je, пак, у опису стварања. Еден је описан као врт-светиште, а Адам као цар-свештеник архетипског храма (уп. Јзк 28:13). Он влада, служи и чува Божје пребивалиште. Јахве даје Адаму да учествује у царском задатку и да одражава Божју царску славу као животворног суверена. Бог не само да царује над људима, већ и кроз њих. Приповест о стварању истиче царску позицију Адама. Описан је као слика (צלם) и обличје (דמות) Бога, што у древнооријенталној мисли има царске асоцијаљције (Пост 1:26–28). У Пост 2 Адам је онај који служи (עבד) и чува (שמר), односно цар-свештеник Едена, прото-светишта (Пост 2:15; уп. Бр. 3:7–8; 8:26; 18:5–6).Описи садрже и есхатолошки наговештај. Адамова владавина није статични подухват — већ садржи инхирентни телос.

Најстарија књижевна дела су били драмски комади, текстови писани за извођење на позирници пред публиком, а можда и уз учешће публике. Многа од њих су имала не само епски, већ и дубоко егзистенцијални и религијски карактер. И док је Еп о Гилгамешу дубока лична прича о животној позорници на којој се сусрећи богови, полубогови и људи у трагању за бесмртношћу и смислом живота, Енума Елиш је епска прича о божанској победи над праисконским беживотним хаосом, прича која је вероватно имала сценски израз у прослављању старовавилонског празника Нове године, прослављању у којем су као у космичкој драми учествовали цар, свештенство, али и грађани Вавилона. Овај модел усваја и библијски Израил, што је препознатљиво у макар неким од псалама. Посредством библијског, а касније и грчког предања динамичан однос религијског и драмског искуства прожима хришћанско искуство, пре свега Литургију. Којa je веза драме и религије? Чега је „пред-става“ Литургија? На који начин животна драма утиче на обликовање религијског исказа и обратно, како религијски исказ утиче на драматичне тренутке живота?

Истакнути мотив Јосиф-наратива је мотив јаме/тамнице. Повезаност јаме и тамнице препознатљива је у Јосифовом изједначавању или макар асоцијативном повезивању искуства из Пост 37 и Пост 39-41. Ово се постиже употребом израза за тамницу, који је раније употребљен за јаму (בור, 40:15). Ово је перспектива коју прихвата и наратор (41:14) чиме се показује да је искуство јаме је informingimage Јосифовог живота.Мотив је повезан са другим мотивима и уводи се мотивом братске мржње исказане кроз напад на сањара и његову тунику. Напад је брз и жесток. Јосиф се нашао у јами. Употребљени израз има много значења.Значи дубока рупа у којој се сакупља кишница (Ис 30:14; Јер 14:3), неко скрива или хвата свој плен (1Сам 13:6; 2Сам 17:9; 18:17; Ис 24:17–18; Јер 48:43–44), али и место заточења (Ис 24:22; Зах 9:11 уп. Јер 38:6) смртних опасности (2Сам 23:20; 1Дн 11:22), па чак и гробница (Јер 41:7). Јама је опасна. Јосиф, размажено дете, налази се у њој. Став његове браће је наглашен обедовањем крај јаме у коју су бацили брата.

У три поглавља (Пост 37, 38 и 39), одећа игра кључну улогу у развоју заплета као маркер статуса и ауторитета помоћу којег се открива или скрива идентитет. Читање Пост 37-39 сугерише да је, што се мотива одеће тиче, епизода Јуда/Тамара (без обзира на књижевну историју) беспрекорно укључена у наратив и да му даје велики допринос. Она представља значајну компоненту и обликује читаочеву перцепцију догађаја везаних за одећу у овим поглављима и касније.

У Јосифовом случају значај тунике је у утицају на породичне односе. Јосифова одећа и доцније има значајно место, било када му је дарује Портифар или сам фараон. Није само Јосифова одећа она која се појављује као значајни фактор наратива. Ту је и Тамарина одећа (Пост 38) у поглављу које је можда кључно за обликовање портрета Јуде. Ово је мотив који служи не само као унутрашња веза између наративних целина приповести, већ и повезивање са претходним Јаков-наратив, па чак и даље унатраг, све до Еден-наратива у којем Бог прави одећу за људе након што их је осудио због њихове непослушности (Пост 3:21). Одећа се обично схвата као израз Божје милости и бриге за људе и показатељ неадекватности првог покушаја људи да се одену (Пост 3:7).

Важан део идентификације затвора били су графити на поду локације. Садржи молбе, написане на грчком, као што су нека надвлада срећа оних који страдају на овом безаконом месту. "Господе, не помилуј онога који нас је овде бацио."