Израил

Јануар ове године обележен је са два значајна открића која се тичу непосредно библијске археологије и са два открића која се тичу археологије библијског света, а која указују на динамику и шире међусобне утицаје у области древног Средоземља којој је припадала и територија Израила. Наиме, Открића са древног Крита нам пружају увид у необичну друготрајност минојско-оријенталне и микенско-критске традиције (препознатљиве у пракси сродничког брака) која је изнедрила и Иклаину, величанствену престоницу микенског краљевства Пилос. Открића древног града омогућавају нове увиде у организацији микенске Грчке. Истовремено две плоче исписане клинастим писмом пре око 3800 година пронађене и савремном Ираку откривају претке Израила и њихов заборављени језик, а још старији трагове сумерске пивнице откривају навике људи са тог древног подручја

Крај децембра 2022. и почетак јануара 2023.год. обележила су сазнања о новим октићима на Криту. Једно од њих се тиче престонице из времена позног Бронзаног доба, а друго, пак сеже у време које смо склони да пре повежемо са класичном Грчком. Узета заједно ова открића откривају миленијумски континуитет микенске цивилизације на овом егејском острву које је је било кључно за размену идеја у области Средоземља. Крит је наиме острво које је, захваљујући географском положају, било спона између древнијих цивилизација Оријента и чији су становници преузимали њихове тековине уводећи их на европски континент. Прво од новијих открића које ово потврђује јесте откриће нове престонице прве савезне државе античке Европе, вероватно обликоване по раније познатим обрасцима Месопотамије, Леванта и Ханана.

Геомагнетна поља забележена у 21 слоју археолошког уништења широм Израела које су реконструисали израелски истраживачи поклапају се, наиме, са библијским наративима о египатским, арамејским, асирским и вавилонским војним освајањима јудејског и израилског царства. Истраживачи са Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University) и Јеврејског универзитета у Јерусалиму (Hebrew University of Jerusalem) предводили су тим који је користио податке за развој поузданог новог научног алата за археолошко датирање. Алат је реконструисао правац и/или интензитет Земљиног магнетног поља забележеног у спаљеним остацима. На пројекту који је описан као научни пробој, радило је двадесет истраживача из различитих земаља и различитих специјалности. Указујући да је археомагнетизам је наука која се развија и која се показује све кориснијом у хронолошкој дебати, Јоав сматра да у блиској будућности, како се прикупи више података, то би могло помоћи да се оконча научна дебата не само о томе да ли су Давид и Соломон постојали (што је делимично већ утврђено) — већ и о томе да ли су њихова царства била тако добро успостављена и велика како Библија описује. Како наука напредује, тако расте и способност археолога и историчара да проучавају места и ствари које су људи оставили за собом пре много година. Они такође могу добити тачније датирање када је археолошки налаз први пут направљен.

Открића у Јерусалиму из времена првог храма су доста ретка и веома драгоцена, а овог месеца забележена два, од којих је једно писано што нарочито даје на значају његовог проналаска, као и дотово детективске потраге која је претходила његовом повратку у земљу порекла. Преостало откриће сеже у још даљу прошлост, односно време знаменитог Рамзеса II који је негда управљао областима које су доцније населила израилска племена.

Збирка украса од слоноваче која из периода Првог храма откривена је у палати у Давидовог града у Јерусалиму. Археолози који су радили на ископавањима Давидовог града пронашли су више од 1.500 фрагмената. Ово је једна од ретких збирки плоча слоноваче у свету уопште и прва пронађена у Јерусалиму. Збирка је вероватно увезена, а оригинално су је израдили асирски мајстори и можда је у Јерусалим стигла као јерусалимском племству. Украси на већини слоноваче били су исти, сачињени од оквира урезаних розетама у чијем се средишту налазило стилизовано дрво. Остале плоче су биле украшене цветовима лотоса и геометријском шаром. Сви симболи су флорални док су симболи сфинге, животиња и људи изостављени. Да ли је, међутим, Јудеја као мала вазална државае заслуживала богат поклон асирског цара или је била самостални играч у међународној трговини који је издалека могао да наручи ретку робу? Схватање да материјална култура друштвених елита у Јерусалиму у периоду Првог храма није заостајала – а можда чак и премашивала – ону других владајућих центара на Древном Блиском истоку, показује статус и значај Јерусалима у то време.

У контексту разумевања библијске археологије и историје, ово је потенцијално значајан налаз. Наиме, последњи векови египатске независности обележани су покушајима древне империје да обнове своју моћ, или евентуално утицај, на подручјима Израила и Јудеје. У том циљу египат је подржавао отпор, а доцније и побуне које су јудео-израилски владари пружали месопотамским империјама, Асирији и Вавилону. Такве акције су се, готово редовно, завршавале победом над јудео-израилским снагама чије су вође бежале у египат пред могућом и вероватном осветом. Стога, у предхеленистичком Египту формира се значајна јеврејска заједница која је имала интезивне контакте са матицом, о чему сведоче писма из Елафантине. Штавише, једно тих писама које се датира у 5. в. пре Хр. је први ванбиблијски писани траг о прослављању Пасхе. Да ствар буде занимљивија, чини се да је ово Пасхално писмо Елафантини упућено из Јерусалима као упутство у вези са недоумицама о начину на који тамошњи Јевреји треба да славе Пасху, при чему су учесници ове коресподенције били јерусалимски првосвештеници (који су управо обнављали град и храм под покровитељством персијског двора) и заповедници јудејског гарнизова из Елафантине. Уз мало маште Вахибре-Мери-Неит, заповедник батаљона страних војника могао би бити доведен у везу са неким од својих потчињених који је написао писмо упућено у Јерусалим. Наравно, тешко је надати се историјској и археолошкој потврди такве везе, али то не значи да не постоји нада да ово и слична открића неће осветлити, можда, и живот тамошње јудејске заједнице.

Скоро потпуно нетакнута глинена уљаница од пре 2.300 година пронађена је у близини каменог купатила током недавних конзерваторских радова у Националном парку Моунт Геризим. Лампа је откривена док су радници ручно чистили простор око каменог купатила. Сјајно је пронаћи нешто чак и након свих тих година ископавања, рекао је Нетанел Елимелех (Netanel Elimelech,), директор парка који води Израелска управа за природу и паркове (Israel Nature and Parks Authority). Пронашли смо много уломака глине који леже унаоколо, али пронаћи нешто употпуњено знацима употребе је прилично лепо. Још увек можете видети црне трагове паљења из времена када је лампа коришћена. То вас враћа унатраг кроз време...Рашчишћавали смо веома близу површине и лампа је једноставно искочила.

Могло би да изгледа чудно, али у временима библијских цaрева вино са укусом ваниле је било веома присутно у употреби. Према новом истраживању Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA) и Тел Авив Универзитета (Tel Aviv University) цареви Јудеје и Израила су користили вино са поменутим раскошним зачином. Истраживање показује богатство и моћ Јудеје и њених царева библијских времена у данима који су претходили вавилонском освајању Јерусалима 586. пре Хр.

Велика је вера твоја – рекао је Господ жени коју Матеј назива Хананејком а Марко Сиро-феничанком (Мт 7:22; Мк 7:26). О коме народу говоре еванђелисти док описују овај догађај који се одиграо током једне (али не и једине) Христове посете крајевима тирским и сидонским (Мт 7:21)? У каквим односима су Хананеји, са којима су Израилци ступали у ужасавајуће крваве сукобе приликом насељавања у Ханану, са становницима хананског приобаља које је Херодот звао пурпурни народ односно народ пурпурне земље (Φοινικη)? Зашто је уопште тамошње становништво тако називано? Како је тај пурпурни народ тј. Феничани – иако војно нејак успео да створи вишемиленијумско царство које је трајало дуже него многе друге древнооријенталне империје? Зашто Израилци никада нису ратовали са Феничанима, иако су се сурово обрачунавали са њиховим сународницима у другим обалстима Ханана? Пророк Илија је био огорчени противник феничанске принцезе и израилске царице Језавеље а опет је у време кад беху многе удовице у Израилу био послат управо једној феничанској удовици из Сарепте сидонске (Лк 4:26). Ko су били Феничани? Одакле потичу? Где су живели? Са ким су трговали? Ово су неке од тема на које ћемо покушати са одговоримо у тексту који је пред нама.

Египaтски извори потврђују да је знаменити ханански град са империјом имао интезивне комерцијалне односе од времена 4. Династије (2613–2494 пре Хр), што сугерише да Хананци у област Сиро-палестине долазе око 3000 год пре Хр. То је време када се етничка припадност још увек не повезује са етничким сродством већ са јавним прихватањем договореног корпоративног идентитета (заједничке вредности, заједничка предања и веровања). Ханан је, стога, ознака територије а Хананац је био становник територије Ханана (уп. Јзк 16:3) без обзира којој породичној, клановској, племенској и градској групацији региону савременог Либана, југозападне Сирије, Израела, Палестине и западног Јордана припада. То потврђује и натпис Мернептахове стеле где се Израил набраја као један од хананских народа. Израил је, чини се, ограничени етнички или политички идентитет унутар Ханана, Израилац Хананац који је био поданик Израилског царства, или Хананац који се поистоветио са културним сећањем на то царство. Па, ипак, Израилци – макар они чији је глас сачуван у библијском тексту, Хананце су доживљавали као друге признајући им да су били насељени на територији коју су Израилци постапено заузимали. Ко су били ти пре-израилски становници Ханана?