Јудеја

Живимо у веома тужном и болном свету. Ратови, глад, природне катастрофе и ужасна, раздорна политика су главне вечерње вести на нашим новинским станицама. Баш као што то чинимо данас, Јеремија, претпостављени писац који тугује и поставља Богу питања о томе како да настави са својом будућношћу када је тако страшно сломљен тугом, понижењем, болом и бесом. Он ову трагедију препознаје као последицу колективног богоотпадништва јудејског краљевства и испуњење пророчких најавао суду Божијем (Јер 36:1–18).

Археолошка открића повезана са априлом текуће године обојена су пурпурном боојом, односно повезана су са пурпурним народом – Феничанима, њиховом интеракцијом са древним царством Израила, али наслеђу које су они оставили на широком подручју Средоземног басена. Ипак, овоме претходи и једно откриће које повезује Средњи век и приповест о Тајној вечери, односно простор у којем је Тајна вечера одржана- Штавише, успоставља везу и српског средњег века са тим простором.

Март 2025. год. обележен је археолошким открићима од врхунског значаја како за ширу област археологије библијског света до непосредно библијске археологије. Путујући мрежом новооткривених канала древне Месопотамије (на подручју савременог Ирака), није било могуће доспети до античке јудео-израилске територије. Ипак, то велике силе региона, Асирију и Вавилонију није спречило да се отимају за власт над облашћу древног Ханана. У тај сукоб се умешала и трећа регионална империја – Египат. Фараон Нехо II можда није успео да помогне свом асирском савезнику, али је ова превирања искористио да наметне своју власт региону. У тим узаврелим сукобима регионалних империје жртва су били мали народи и државе, и њихови владари. У конкретном случају, то је био последњи велики и праведни владар Јудеје, цар Јосија. Он је изгубио живот у близини Мегида и та чињеница је уграђена у темеље предања о коначном сукобу сила доба и сила зла, библијском предању које је можда једно од оних које је оставило највећи траг у савременој поп-култури – Армагедону. Коначно, ново истраживање у јерусалимској Цркви Васкрсења Христовог потврђује неке од детаља еванђелских приповести.

У тренутку када је за нама празник Цвети, празник када је Христос ушао у Јерусалим на магарету, из Израела нам стижу вести о великом поштовању које су Ханана становници позног Бронзаног доба имали за ову животињу, а који су откривени на археолшком налазишту које може да нам "својом причом" осветли атмосферу у којој су смештени догађаји описани у библијским наративима.

Скоро до краја октобра чинило се да ће у археолошким открићима у области библијског света доминирати Ирак, односно открића из масивних барељефа који су откривени на две различите локације. Ипак, на самом крајуна прво место су освојили резултати истраживања у области архео-магнетизма чија је могућност прецизног датирања показана управо на више локације древне Јудеје и Израила.

Геомагнетна поља забележена у 21 слоју археолошког уништења широм Израела које су реконструисали израелски истраживачи поклапају се, наиме, са библијским наративима о египатским, арамејским, асирским и вавилонским војним освајањима јудејског и израилског царства. Истраживачи са Универзитета у Тел Авиву (Tel Aviv University) и Јеврејског универзитета у Јерусалиму (Hebrew University of Jerusalem) предводили су тим који је користио податке за развој поузданог новог научног алата за археолошко датирање. Алат је реконструисао правац и/или интензитет Земљиног магнетног поља забележеног у спаљеним остацима. На пројекту који је описан као научни пробој, радило је двадесет истраживача из различитих земаља и различитих специјалности. Указујући да је археомагнетизам је наука која се развија и која се показује све кориснијом у хронолошкој дебати, Јоав сматра да у блиској будућности, како се прикупи више података, то би могло помоћи да се оконча научна дебата не само о томе да ли су Давид и Соломон постојали (што је делимично већ утврђено) — већ и о томе да ли су њихова царства била тако добро успостављена и велика како Библија описује. Како наука напредује, тако расте и способност археолога и историчара да проучавају места и ствари које су људи оставили за собом пре много година. Они такође могу добити тачније датирање када је археолошки налаз први пут направљен.

Открића у Јерусалиму из времена првог храма су доста ретка и веома драгоцена, а овог месеца забележена два, од којих је једно писано што нарочито даје на значају његовог проналаска, као и дотово детективске потраге која је претходила његовом повратку у земљу порекла. Преостало откриће сеже у још даљу прошлост, односно време знаменитог Рамзеса II који је негда управљао областима које су доцније населила израилска племена.

Збирка украса од слоноваче која из периода Првог храма откривена је у палати у Давидовог града у Јерусалиму. Археолози који су радили на ископавањима Давидовог града пронашли су више од 1.500 фрагмената. Ово је једна од ретких збирки плоча слоноваче у свету уопште и прва пронађена у Јерусалиму. Збирка је вероватно увезена, а оригинално су је израдили асирски мајстори и можда је у Јерусалим стигла као јерусалимском племству. Украси на већини слоноваче били су исти, сачињени од оквира урезаних розетама у чијем се средишту налазило стилизовано дрво. Остале плоче су биле украшене цветовима лотоса и геометријском шаром. Сви симболи су флорални док су симболи сфинге, животиња и људи изостављени. Да ли је, међутим, Јудеја као мала вазална државае заслуживала богат поклон асирског цара или је била самостални играч у међународној трговини који је издалека могао да наручи ретку робу? Схватање да материјална култура друштвених елита у Јерусалиму у периоду Првог храма није заостајала – а можда чак и премашивала – ону других владајућих центара на Древном Блиском истоку, показује статус и значај Јерусалима у то време.

У контексту разумевања библијске археологије и историје, ово је потенцијално значајан налаз. Наиме, последњи векови египатске независности обележани су покушајима древне империје да обнове своју моћ, или евентуално утицај, на подручјима Израила и Јудеје. У том циљу египат је подржавао отпор, а доцније и побуне које су јудео-израилски владари пружали месопотамским империјама, Асирији и Вавилону. Такве акције су се, готово редовно, завршавале победом над јудео-израилским снагама чије су вође бежале у египат пред могућом и вероватном осветом. Стога, у предхеленистичком Египту формира се значајна јеврејска заједница која је имала интезивне контакте са матицом, о чему сведоче писма из Елафантине. Штавише, једно тих писама које се датира у 5. в. пре Хр. је први ванбиблијски писани траг о прослављању Пасхе. Да ствар буде занимљивија, чини се да је ово Пасхално писмо Елафантини упућено из Јерусалима као упутство у вези са недоумицама о начину на који тамошњи Јевреји треба да славе Пасху, при чему су учесници ове коресподенције били јерусалимски првосвештеници (који су управо обнављали град и храм под покровитељством персијског двора) и заповедници јудејског гарнизова из Елафантине. Уз мало маште Вахибре-Мери-Неит, заповедник батаљона страних војника могао би бити доведен у везу са неким од својих потчињених који је написао писмо упућено у Јерусалим. Наравно, тешко је надати се историјској и археолошкој потврди такве везе, али то не значи да не постоји нада да ово и слична открића неће осветлити, можда, и живот тамошње јудејске заједнице.

У области савременог Курдистана, високо у северно-средишњим планинама Заргод,ободима планине Пирамагрун, древно Парћанско царство, последњи изданак негда моћне персијске империје, саградило је јака утврђења око насеља Рабана-Меркули. Било је то у 1.в. хр. ере времену када је Партија (247. пре Хр. - 224. хр. ере) покушавала да се одржи и прошири утицај који је имала као регионална сила, а у сусрету са две сукобљене хеленске династије (птоломејске у Египту и селеукидске у Сирији), обновљеног Јудејског (Хасмонејског) царства и, коначано, Римом.