ЧУДНЕ ГРОБНИЦЕ ПОЗНОГ БРОНЗАНОГ ДОБА НА ЈУГУ ИЗРАЕЛА СВЕДОЧЕ О БУРНИМ ДЕШАВАЊИМА КОЈА СУ ОПИСАНА У БИБЛИЈИ?

Комплекс пећи у Јавнеу који датира из Бронзаног доба показује да се у овој области грнчарија обилно производила током 2800 година, као и да су пећи нашле необичну примену у времену када је производња грнчарије престала. Од времена када је производња започета, до времена када је окончана грначарију су производили предизраилски Хананци, потом израилски насељеници, пре свега Самарјани, затим Јевреји и хришћани током првог миленијума Хр. ере чак и у периоду исламске власти. Комплекс од четири пећи пронађен у овом древном граду 2021. год. датира се у време 1800-1500. год. пре Хр. тј. у средње Бронзано доба. То су закључили археолози који су радили у оквиру истраживања које су спровели представници Израелске управе за старине (IsraelAntiquitiesAuthority, IAA) Пабло Бецер и Данијел Варга (PabloBetzer и DanielVarga) и Универзитета Бен-Гурион у Негеву (Ben-GurionUniversityoftheNegev), конкретно проф. Гунар Леман (Prof. GunnarLehmann), при чему неки од њих дозвољавау могућност да се почеци грнчарске производње на овој локацији могу тражити у још даљој прошлости тј. у халколиту (око 3500. год. пре Хр).

Неке пећи, међутим, користиле су се и у друге сврхе. Наиме, испоставило се да су по престанку употребе у сврху производње грнчарије, две од њих постале гробнице засебно сахрањене две младе жене и једног магарца. Сахрањивање у области бивших индустријских погона било је уобичајено у античком свету. Индустријске зоне и гробља су обично биле на периферији насеља. Ипак, ово је први пут да су израелски археолози открили сахране унутар пећи.

Грчарија током Бронзаног доба била је свеприсутна, попут пластике у савремном свету. Користила се у домовима и ван њих, за спремање хране, складиштење и транспорт производа. Са растом становништа расла је и потреба за керамиком, као и обим производње. Грнчарија је била веома тражена, али се очекивало да буде и високог квалитета, и због тога су почеле да се појављују читаве индустријске зоне са грнчарским пећима, а Јавне је добар пример таквог погона. Тамошње пећи су биле крушкастог облика, а научници сматрају да се у близини налазе остаци још најмање три сличне пећи. Најмање петнаест пећи из периода средњег Бронзаног доба пронађено је у Израелу на различитим локалитетима дуж обале. Овде, на нашој малој локацији, већ смо пронашли седам каже Бетзер истичући: било је то нешто прилично велико и важно – што значи, чини се да је Јавне био главни центар за производњу грнчарије.

Ово је можда било условљено положајем насеља између лучких градова у близини древних трговачких рута. Могуће да је овдашњу производњу, са друге стране, промовисала вештина локалних занатлија или њихова спремност да производе прилагоде различитим индустријама купаца. Дуготрајност производне активности на овој локацији, у сваком случају, сугерише да је роба на њој произведена постала широко позната, и чак и да је стекла статус поштованог бренда.

Пећи су се састојале од две коморе. У доњој се налазила ватра (античка грејна комора), а у горњој производи од глине. Коморе су одвојене перфорираном плочом – рупе омогућавају циркулацију топлоте – на коју су стављени комади глине за печење. Археолози су пронашли глинену куглу унутар једне од пећи која садржи органски материјал (вероватно остаци фитиља коришћених за запаљење ватре). Пронашли су и глинене чуњеве који су коришћени за балансирање посуда током процеса сагоревања – опет, баш као што се то ради и данас приликом производње керамике. Неке пећи показују знаке поправке, док друге показују знаке да су постале неупотребљиве због акумулације чађи која је једноставно заузимала превише простора. Ипак, већина пећи је – након што су изашле из употребе – темељно очишћено. То што је чишћење било темељно значи да у њима нису пронађени остаци грнчарије који би могли да сведоче о томе која врста посуда је у њима печена. Не знамо да ли су то биле посуде повезане са одређеном индустријом (као што је то било у каснијем, византијском, периоду). Ипак, овај – иначе јединствени – пример чишћења пећи по изласку истих из употребе, имао је нарочито значење и сврху.

Грнчари древног Јавнеа очистили су загашене пећи, можда зато што су их користили за сахрану. У једној пећи поред зида сахрањена је млада жена повијена на леђима, без гробних предмета. На основу керамике која је пронађена изнад њеног гроба може се закључити да је сахрањен током средњег Бронзаног доба. Деценијама, а можда и вековима касније, пећ која је служила као гробница се срушила, а у њеним остацима сахрањена је још једна жена, али овога пута са гробним предметима тј. глиненим посудама, брошом и скарабејом пронађеним поред грудне кости. Остаци датирају на почетак касног Бронзаног доба, око 1500. год. пре Хр. На доњој страни скарабеја је натпис. Археолози се надају да ће моћи да га дешифрују, након чишћења артефакта.

Унутар друге пећи, археолози су пронашли сахрањеног магарца. Магарац, сахрањен савијених ногу у ужем делу пећи, закопан је током средњег Бронзаног доба. Око главе, испод и изнад њега стављени су мали каменчићи, а до груди му је стављена вилица другог магарца.

Зашто би људи из Јавнеа свечано сахранили магарца? У антици то је била честа пракса, премда не повезана са пећима.

Према до сада познатим изворима, магарац је припитомљен у периоду 5000-3000. год. пре Хр. на подручју Африке (Нубије), али је као радна снага врло брзо прихваћен од Египћана. Египћани су високо ценили животињу, на шта указују налази сахрањивања магараца међу краљевским гробним материјалом током Прве династије. Убрзо, припитомљени магарци се проналазе на подручју јужног Леванта и Блиског истока (период раног Бронзаног доба, 3.500 – 2.800 год. пре Хр). О томе сведочи обиље зоолошких остатака, као и текстуални и иконографски докази који указују на то да су коришћени за орање, вршидбу, као вучна стока и за превоз људи и робе.

Припитомљавање ове животиње трансформисало је древне трговачке мреже широм Блиског истока. Није, стога, изненађујуће што су након смрти били посебно третирани, о чему сведочи традиција сахрањивања магараца дуга око 2.000 година. Намерно сахрањивање магараца пронађено је широм Блиског истока. У неким случајевима сахрањивање магараца је било повезано са људским гробовима, а у другим је било независно. Магарци су каткад сахрањивани у темељима куће или храмова. Неки су сахрањени сами, а други са другим животињама. Уз неке су били и гробни прилози.

Најраније сахране магараца у Израелу и јужном Леванту датирају из раног Бронзаног доба (око 3000. год. пре Хр). Сахрањивање магараца испод пода домова у древном граду Гату имало је жртвени карактер, претпостављају археолози сугеришући да је циљ жртве било умилостивљење богова и тражење божанских благослова дома. Могуће да је ова пракса била повезана са градским четвртима у којима су биле настањене друштвене групе које су се за живот ослањале на магарце, нпр. трговци.

У средњем Бронзаном добу сахрањивање магараца, на истом подручју, повезано је са јавном или монументалном архитектуром. Међутим, до сахране магарца у Јавнеу, ниједан није пронађен у индустријском контексту, а камоли у пећи. Једини пример сахране магарца у индустријском контексту из овог периода потиче из хикске престонице у Египту, Авариса.

Хикси су Eгиптом владали током једног века (1638-1530. пре Хр). Нису били Египћани, али њихово порекло је још увек предмет научних дебата. Већина научника их сматра западно-семитским народом, сродницима још увек малог породичног клана Израила. Можда је Јосиф у Египат доспео током њихове владавине, што би могло да објасни његов нагли успон у дворској администрацији, као и непријатељство према тада насељеним Израилцима у Египту у времену уздизања новог цара (Изл 1:8), вероватно Ахмосеа I, оснивача 18. Династије Египта који је протерао Хиксе ујединивши Египат под својом влашћу и отпочевши оно што се назива период Новог царства. Период почетка Новог царства Египта, односно повлачења Хикса из египта преко области Ханана се поклапа са временом сахране магарца у пећи Јавнеа. Да ли је скарабеј пронађен на грудима покојице сахрањене у истом периоду показатељ да је она била Египћанка, или можда египтизована племкиња Хикса?

У овој фази истраживања једноставно одговор је немогуће дати. Египат је владао Хананом у времену 1500-1150 год. пре Хр. Пре тога, Ханан је био сачињен од међусобно независних градских краљевина које су периодично признавале власт месопотамских царстава. Ханански градови су имали индустријске зоне које су биле под влашћу локалних монарха који су одржавали политичке, економске, трговачке и културне везе како са осталим градовима региона тако и са удаљеним областима Сирије, Месопотамије, Египта и Егеја (пре свега Кипра и Крита).

Јавне није био један од моћних градова-краљевстава, већ локално насеље. Остаци насеља су само делимично истражени, и то управо индустријска зона, док ископавање стамбене зоне се тек очекује. Ипак, археолози сматрају да постоји довољно доказа који регион повезују са Египтом, пре свега посредством трговине. Скарабеј пронађен на грудима жене могао би бити увезени комад, можда чак и лажни скарабеј са неким неважним натписом. Сахрањена жена, дакле, није неизоставно Египћанка или египтизована Семиткиња.

Подсетимо, међутим, крајем прошле године ученици на екскурзији су на локцији у близини Тел Авива пронашли амулет који се датира у период касног Бронзаног доба (1500-1100. год. пре Хр.) који се у значајној мери поклапа са периодом египатске доминације у региону. Амулет је заправо била амајлија у облику скарабеја са урезаним приказом египатског фараона и служила је и као печат. То је научнике навело на закључак да је био знак локалног господара којим је истицао своју подређеност и оданост египатском двору позивајући се на власт и легитимитет империје. Тада пронађени предмет је несумњиво био статусни симбол са осликаном сценом која вероватно рефлектује гео-политичку стварност тог периода, египатског фараона који делегира власт локалном господару. 

Треба имати на уму и да је период касног Бронзаног доба окончан кроз тзв. слом цивилизација Бронзаног доба који је вероватно довео до повлачења великих царстава у своје природне границе (власт Египта се ограничила на подручје афричких територија око Нила, док су Асиро-Вавилонске империје остале у оквирима Месопотамије). Локалне градске краљевине Ханана бивају препуштене себи и урушавају се кроз процес унутрашњих сукоба, али и под нападима народа са мора (https://bkcentar.rs/sr/blog/misterija-civilizacijskog-kraha-i-naroda-sa-mora; https://bkcentar.rs/sr/blog/filistejci)  који заузимају простор древне Филистеје (савр. Палестина) и истовременог продора Израилаца предвођених Исусом Навином. Овај процес кулминира стварањем прве јединствене централистичке монархије у регону јуде-израилског царства које свој врхунац има под владавином Давида и Соломона. Занимљиво је да одмах по Соломоновој смрти, и распаду јединствене државе, Египат покреће војну акцију у овим областима. Она није имала толико освајачки карактер, колико је имала за циљ сакупљање ратног плена, а можда и мапирање за случај будућих, освајачких похода. Ипак, чини се да за такве походе Египат није имао снаге, нарочито не снаге да се у њима супростави нарастајућој моћи Асирског, а потом и Неовавилонског царства које је коначно укинуло локалне државе и укључило их у састав своје империје. Стога, овај проналазак, макар посредно може да буде повезан како са периодом током којег се Израил налази у египатском ропоству, тако и са периодом изласка, али и да се схвати као сведочанство о политчкој реалности која карактерише време египатске доминације регионом током векова позног Бронзаног доба. То је време када јудео-израилска племена, тражећи своје место под капом небеском насељавају регион, живе у лабавој племенској конфедерацији (амфилтонији) под управом судија неретко покушавајући да се одупру насртајима околних краљева који су вероватно номинално (или истински) признавали власт Египта.

У светлости описаних историјских токова логично је претпоставити да је проналазак египатског симбола, скарабеја, у вези са сахраном локалне жене било знамење племићког статуса породице или појединца и везе са египатским господарима, а можда и прихватања њихових религијских схватања.

Наиме, скарабеји су балегари. Древни Египћани су малу бубу – која живи у измету сисара и прави пелете које користи као комору за размножавање будућег потомства – препознавали као божанску. Веровали да су оне представљање бога због начина на који котрљају лоптице балеге два пута веће од њих како би у њу сместиле своје будуће потомство као оличење стварања и регенерације, слично чину Божијем. Древни Египћани су скарабеја, повезивали са рођењем, смрћу и поновним рођењем.