Израел

Свет Библије није само географски и историјско-културолошки простор на којем су се одигравали библијски догађаји, нити на којем су живели и деловали писци који су те догађаје описали. У ширем смислу, свет Библије представља и онај свет који је Библија посредно или непосредно обликовала. Уколико се посматра из такве перспективе значајан момент представљају и артефакти који настају непосредно или пар векова након окончања периода библијске историје, али који рефлектују потенцијана струјања, културолошка и верска из времена последњих деценија библијске истирије. Управо такви артефакти, повезани са временом Бар Кохбе представљају једно од три значајна открића овог месеца. Следи извештај о обновљеним ископавањима древне престонице северног античког царства Јевреја – Израила (и последичним геополитичким тензијама). Најзначајније откриће тиче се саме библијске историје, односно нове методе датирања и нових постављених датума библијских списа и списа повезаних са њима, а пронађених у кумранским пећинама.

Археолошка открића повезана са априлом текуће године обојена су пурпурном боојом, односно повезана су са пурпурним народом – Феничанима, њиховом интеракцијом са древним царством Израила, али наслеђу које су они оставили на широком подручју Средоземног басена. Ипак, овоме претходи и једно откриће које повезује Средњи век и приповест о Тајној вечери, односно простор у којем је Тајна вечера одржана- Штавише, успоставља везу и српског средњег века са тим простором.

Органска хемија је отворила нове могућности истраживања за археологију. Међу најновијим приступима је анализа органских остатака (Organic Residue Analysis, ORA), која испитује органске остатке. Овај метод је од повремених експерименталних пројеката прерастао у кључни део научног археолошког истраживања. Када се интегрише са археолошком, ботаничком, хемијском и антрополошком историјом, ORA може значајно побољшати наше знање о прошлости. Да бисмо видели како ORA доприноси холистичком разумевању историјске употребе психоактивних супстанци, осврнућемо се на више од 15 година истраживања опијумског мака.

Близанци Тал ад-Дaхаб (Tall adh-Dhahab), који се налазе преко пута реке Јордан од древних градова Самарије и Сихема, често се идентификују као библијски Маханаим и Фануил. Иако се неколико пута помиње у јеврејској Библији, не зна се много ни о једном месту. Нови предлог у часопису Тел Авив (journal Tel Aviv), међутим, сугерише да група раније објављених исклесаних блокова од каменог камена откривених током ранијих немачких ископавања може указивати на то да је Маханаим место древне израилске палате.

Сматра се да су ови предмети, често направљени од камена, прожети магијским својствима и да су се носили као амајлије, мада су се понекад користили и као печати за отиске.Штавише, пошто је скарабеј имао важно религиозно значење, био је и један од најчешћих типова печата коришћених у старом Египту.

Златна сунчева светлост падала је на две амфоре, које су још увек биле у смеђем муљу, док су пробијале таласе Медитерана. Њихов успон са морског дна трајао је три сата. То је била прва дневна светлост коју су виделе за најмање 3.200 година, а дошлe су са једине олупине из бронзаног доба откривеног у дубоким водама.

У тренутку када је за нама празник Цвети, празник када је Христос ушао у Јерусалим на магарету, из Израела нам стижу вести о великом поштовању које су Ханана становници позног Бронзаног доба имали за ову животињу, а који су откривени на археолшком налазишту које може да нам "својом причом" осветли атмосферу у којој су смештени догађаји описани у библијским наративима.

Насеље у Тел Цафу, близу реке Јордан и модерне државе Јордан, датира око 5200-4700. год. Хр. Локација нуди истраживачима прилику да проучавају период промена како градови почињу да настају. Откриће великих складишта хране сугерише да су древни људи достигли рану формацију у развоју људског друштва, укључујући могући развој друштвених хијерархија и акумулацију богатства.

Године 1884. новонасељени грчки православни хришћани желели су да на свом некадашњем месту подигну нову цркву св. Ђорђа. Прописно су очистили земљу изнад онога што је била древна црква и дошли до запањујућег открића: испод рушевина налазио се огроман мозаик тј. врло детаљна мапа. Иако оштећен, безбројни обојени фрагменти мозаика и даље су приказивали места широм Свете земље, укључујући Јерусалим. Тако је откривена најстарија позната мапа Свете земље. Патријарх Јерусалимски Никодим I је био обавештен, али реакција је изостала. Откриће је, заправом привукло пажњу грчких православних хришћанских власти у Јерусалиму, али је Јерусалим тада био под отоманском влашћу. Сложена политичка ситуација довела је до тога да је тек деценију по откривању мапе библиотекар Јерусалимске патријаршије Клеопа Коикилидес (Kleopas Koikylides) посетио је Мадабу како би се упознао са налазом. Одмах је схватио важност уметничког дела. Мозаици који су украшавали подове византијских цркава углавном су представљали градове и споменике и то сликама.

Свака реликвија прича причу. Не само о прошлости, већ и о њеном путовању у садашњост. Ова прича почиње ретким сребрним новчићем од четвртине шекела, једном од четири кованице датиране у другу годину Велике јеврејске побуне (првог јудејског устанка), годину дана пре уништења Храма (69. пре Хр). Гушење побуне је означио крај за већину ових кованица, али не и ову. Наиме, једне ноћи пре две деценије, у долини изван Јерусалима, група пљачкаша ископала је запањујући део древне јеврејске историје – сребрену кованицу старију од два миленијума, исковани на Храмовној гори, једном од најсветијих места јудаизма. Израел до скоро у својим музејима није имао ниједан од ових новчића, али је током последње две деценије Израелска управа за старине (IAA) уложила је напор да лоцира овај новчић. Ковање сребрњака од стране вођа Велике побуне је у ствари била декларација о независности Јевреја у земљи Израела, изјава против моћног царства које је стајало пред њима.Кованице су направљене тако што је са римских сребрених новчића изгребана царска слика и на њено месту утиснути нови симболи, објаснио је Хадад. Многи сребрњаци побуњеника исковани су преко царских сребрњака, прекривајући царево лице јеврејским мотивима. То је новчићу дало много већу симболичку вредност од новчане вредности самог новчића. Римски одговор укључио је разарање Јерусалима, уништење тамошњег храма 70. год. хр. ере и крах последњег устаничкох отпора у Масади, 73. год. хр. ере. Било је то веома критично време и за хришћанство и за јудаизам и све што можемо да знамо о том периоду долазиће из малих трагова, рекао је Хендин.