Јордан

Археолози Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority (IAA) дошли су до изненађујућих открића у Јудејској пустињи, у близини Мртвог мора, на 20км од знамените Масаде. Истраживање је било део амбициозног пројекта документовања и очувања важних историјских локалитета око Нахал Зохара који су последњих година били угрожени пљачкама и илегалним ископавањима. Тим је систематски документовао преко 160км литица и истражио 900 пећина, у којима су пронашли хиљаде артефаката, укључујући свитке, оружје, кожне предмете и дрвени прибор (кашике), тканине. Како се ископавања настављају, истраживачи остају оптимистични да се испод пустињског песка чека још открића.

Близанци Тал ад-Дaхаб (Tall adh-Dhahab), који се налазе преко пута реке Јордан од древних градова Самарије и Сихема, често се идентификују као библијски Маханаим и Фануил. Иако се неколико пута помиње у јеврејској Библији, не зна се много ни о једном месту. Нови предлог у часопису Тел Авив (journal Tel Aviv), међутим, сугерише да група раније објављених исклесаних блокова од каменог камена откривених током ранијих немачких ископавања може указивати на то да је Маханаим место древне израилске палате.

Јерусалим је 70.год. хр. ере био опкољен римским трупа, а затим и уништен. Према неким изворима, овај догађај је био и тачка коначног раздвајања Јудеја и хришћана који су се до тада сматрали јудејском сектом. Повод је била чињеница да су хришћани, у складу са Христовом пророчком опоменом (Mт 24:15-22) напустили Јерусалим када се, пре коначног уништења, указала прилика за то.То су Јудеји схватили као издају и напуштање не само светог града већ и препуштање светог места (храма) ужасној судбини. Детаљнији подаци у вези са тим сачувани су у хришћанским историјама из 4. в. које је писао Јевсевије Кесаријски. Он бележи да су јерусалимски хришћани пребегли у Пелу, насеље које се данас налази у Јордану. Да ли се догодио овај чудесан догађај? Да ли постоје докази о хришћанима из 1.в. у древној Пели?

Пустињски змајеви били су заправо дуги камени зидови који су се каткад миљама протезали вођени тачкама или ограђеним просторима са рупама ка којима је усмераванa ловина. Технике лова древних заједница биле су честа тема проучавања, али не и специфичан лов који је подразумевао технике хватања већег броја животиња у замке. Недавна истраживања теже да премосте овај јаз усредсређујући се на спектакуларне примере типова замки које се проучавају мултидисциплинарно, односно археолошки, антрополошки, биоархеолошки и геоархеолошки, геоматикчи и статистички, и геохронолошки.

Свака реликвија прича причу. Не само о прошлости, већ и о њеном путовању у садашњост. Ова прича почиње ретким сребрним новчићем од четвртине шекела, једном од четири кованице датиране у другу годину Велике јеврејске побуне (првог јудејског устанка), годину дана пре уништења Храма (69. пре Хр). Гушење побуне је означио крај за већину ових кованица, али не и ову. Наиме, једне ноћи пре две деценије, у долини изван Јерусалима, група пљачкаша ископала је запањујући део древне јеврејске историје – сребрену кованицу старију од два миленијума, исковани на Храмовној гори, једном од најсветијих места јудаизма. Израел до скоро у својим музејима није имао ниједан од ових новчића, али је током последње две деценије Израелска управа за старине (IAA) уложила је напор да лоцира овај новчић. Ковање сребрњака од стране вођа Велике побуне је у ствари била декларација о независности Јевреја у земљи Израела, изјава против моћног царства које је стајало пред њима.Кованице су направљене тако што је са римских сребрених новчића изгребана царска слика и на њено месту утиснути нови симболи, објаснио је Хадад. Многи сребрњаци побуњеника исковани су преко царских сребрњака, прекривајући царево лице јеврејским мотивима. То је новчићу дало много већу симболичку вредност од новчане вредности самог новчића. Римски одговор укључио је разарање Јерусалима, уништење тамошњег храма 70. год. хр. ере и крах последњег устаничкох отпора у Масади, 73. год. хр. ере. Било је то веома критично време и за хришћанство и за јудаизам и све што можемо да знамо о том периоду долазиће из малих трагова, рекао је Хендин.

Пре појављивања ислама у 7. в., Арабија је била дом другачије монотеистичке религије. Чини се да су древни Арабљани, односно нека њихова племена, вековима пре него је Мухамед ступио на историјску сцену, прихватила хришћанство. И док је присуство хришћанства у Арабији било познато из писаних извора који су остављали хришћански писци који нису били Арабљани, као што је бл. Јероним, знаменити научник и преводилац Библије, нова открића доказују присуство хришћанства у предисламској Арабији. На широким просторима пустиње источно од реке Јордан постоје хиљаде древних натписа, од којих неки користе хришћанску терминологију.

Пронашли су и доста грнарије која је била прекривена неком врстом пене. Стакласта површина ове пене указује да је материјал био изложен температури и преко 1000 степени Целзијуса, што је приближно температури вукланске магме. Овакви докази сугеришу да је град и његова околина уништен у стравичном пожару који га је изненада разорио. Да ли догађај разарања Hammam-а, како се звао антички град, и других великих градова равнице (kikkar) подсећа на опис који Библија даје у вези са уништењем Содоме?