Рим

Древна Петра је, засигурно, једна од најатрктивнијих локација за оне који хоће да се упознају са библијским светом и његовим археолошким и културолошким благом. Саградили су је и својом престоницом учинили Навутејци, мање познат народ древног Оријента. Проналазак храма посвећен њиховом врховном богу, Душари под водама које окружују Италско полуострво показује да су били утицајни трговци широм древног Римског царства, и засигурно представља једно од најзначајнијих открића овог месеца. Велики пажњу је привукао и проналазак фрагмента старосиријског превода Еванђеља испод грчког и грузијског текста, али прво место додељујемо новом читању Офелског натписа којим се овај текст повезује са древним Савејским краљевством, али и библијском приповешћу о његовој краљиви и цару Соломону, сусрету који је надахнуо бројне уметнике кроз истoрију.

Тим поводних археолога који раде на обали Италије идентификовао је потопљени навутејски храм који датира из 1. в. хр. ере, саопштило је Италијанско министарство културе (ItalianMinistryofCulture). Ово је први навутејски храм који је откривен ван традиционалне територије која се повизавала са арпаким краљевством Навутеја успостављеног на подручју од јужне Сирије до северне Арабије. Престоница града била је у древној Петри, граду уклесаном у станама у савременом Јордану.

Фебруар 2023. год. био је археолошки необично богат месец. Бројни налази са подручја библијског света привукли су пажњу научника, а два која ми издвајамо повезана су са подручјем древне Месопотамије и датирају се у време Сумера. Пронађена је, наиме, сумерска пивница, тарвена чија старост сеже 5000 година унатраг. Други налаз, нешто млађи из периода неосумерске ренесансе сматрамо најзначајнијим проналаском овог месеца и повезан је са именом краља Гудее – остаци краљевске палате, и још значајније, храма чије је грађене описано у знаменитим цилиндрима повезаним са именом овог владара, књижевним остварењем које је поставило образац храм-градитељског жанра, веома значајног за разумевање Библијских одељака. Друго по значају сматрамо истраживањео вези између древних таблица проклетстава и текстова последњег новозаветног списа, Откривења Јовановог.

Резултат рада учесника истраживачког пројекта који је водио др Михаел Холшчер (Dr. Michael Hölscher) са Католичког Богословског Факултета Универзитета Јоханес Гутенберг у Мајнцу (Faculty of Catholic Theology Johannes Gutenberg University Mainz, JGU) је указивање на сличности у описима и фразама између древних таблица проклетства и одељака из последње књиге Новог завета, Откривења (Апокалипсе). Поменуте сличности навеле су неке да закључе да су хришћани првог века не само користили магијско-религијски образац паганских религија, "бацајући" проклетства на своје непријатеље, пре свега персонификоване у политчком систему римске империје, већ и да су се при томе окретали паганским божанствима, управо онима која су поштовали они са којима су били у сукобу. Овај, наизглед аспсурдни закључак, неминовно произилази из наведеног истраживања или постоји и могућност и другачијег схватања чињеница које је предмет истраживања?

Текст који је пред нама покушава да исприча причу древној Фаласарни (лучком граду који први помињу антички историчари и географи: Сцилак, Страбон, Полибије, Ливије и Плиније) и њеним божанствима уз повремене дигресије ка библијској ангеологији са једне, и словенској митологији (конкретно, веровању у виле) са друге стране... Стотине глинених женских фигурина, посвећених античкој богињи Деметри, откривено је недавно на акропољу античког критског града, саопштило је у грчко министарство културе (Greek Ministry of Culture). Уз Демтру и Астароту, значајно место у култу Фаласарне имала је нимфа која је своје име подарила граду. Астарота/Анат/Ашера млада, неукротива и атрактивна, сексуално активна богиња девица Госпа небеских висина и, истовремно, крвожедна богиња рата која коље војнике на бојном пољу и украшава се деловима њихових тела до бутина стојећи у њиховој крви. Слична (или истоветна) древнооријенталним богињама сензуалне љубави и рата (Иштар, Изида, Басет-Секхмет...). Уз Демтру и Астароту, значајно место у култу Фаласарне имала је нимфа која је своје име подарила граду. Очигледно да је религијском обрасцем ове луке доминирао култ повезан са женским божанствима. Тим који је вршио последња ископавања предводила је др Елпида Хаџидакис (Dr. Elpida Hadjidakis). Како су три женска божанства коегзистирала у овом критском лучком граду? Поуздана сазнања, макар за сада, измичу. Може се међутим претпоставити да је Астарота од мора, била неки локални пандан Деметре и да су ова два божанства препознавана као једна богиња са два имена. Како се, међутим, у све то уклапа нимфа Фаласарна?

Свака реликвија прича причу. Не само о прошлости, већ и о њеном путовању у садашњост. Ова прича почиње ретким сребрним новчићем од четвртине шекела, једном од четири кованице датиране у другу годину Велике јеврејске побуне (првог јудејског устанка), годину дана пре уништења Храма (69. пре Хр). Гушење побуне је означио крај за већину ових кованица, али не и ову. Наиме, једне ноћи пре две деценије, у долини изван Јерусалима, група пљачкаша ископала је запањујући део древне јеврејске историје – сребрену кованицу старију од два миленијума, исковани на Храмовној гори, једном од најсветијих места јудаизма. Израел до скоро у својим музејима није имао ниједан од ових новчића, али је током последње две деценије Израелска управа за старине (IAA) уложила је напор да лоцира овај новчић. Ковање сребрњака од стране вођа Велике побуне је у ствари била декларација о независности Јевреја у земљи Израела, изјава против моћног царства које је стајало пред њима.Кованице су направљене тако што је са римских сребрених новчића изгребана царска слика и на њено месту утиснути нови симболи, објаснио је Хадад. Многи сребрњаци побуњеника исковани су преко царских сребрњака, прекривајући царево лице јеврејским мотивима. То је новчићу дало много већу симболичку вредност од новчане вредности самог новчића. Римски одговор укључио је разарање Јерусалима, уништење тамошњег храма 70. год. хр. ере и крах последњег устаничкох отпора у Масади, 73. год. хр. ере. Било је то веома критично време и за хришћанство и за јудаизам и све што можемо да знамо о том периоду долазиће из малих трагова, рекао је Хендин.

Четрдесет и шест приказа древних египатских богиња пронађено је на муралу потпуно прекривеним птичјим изметом у древном храму Есну на западној обали Нила. Есну је био центар моћи Доњег Египта. Налазио се око 60км јужно од Луксора, а његове јавне зграде и храмови украшени су китњастим муралима посвећеним боговима египатског пантеона. Сматра се једним од најбоље очуваних примера египатске сакралне архитектуре из времена грчких фараона Египта, тачније Птоломеја VI који је владао током 2. в. пре Хр (вл. 180-145. пре Хр.). Храм био у употреби најмање четити века, односносно све до времена римског императора Деција (вл. 249. до 251. год. хр. ере). Откриће овог храма и његове иконографије је од великог значаја не само за разумевање египатске религије и културе у времену јелинизма, већ и опште синкретистичке атмосфере која је била амбијент унутар које је живела не само значајна јеврејска заједница у Египту, већ и која је била изазов са којим су се сусретали хришћани који су започињали свој пут у земљи Нила.

Знање научника о Партском царству повећало се са најновијим открићем у Ал-Суваири, око 60км јужно од Багдада. Археолошки тим је ископао древни парћански град насељен у времену од 247. пре Хр. до 224. хр. ере) са више од 200 артефаката. Парћанско царство је било значајана регионална сила која се у времену преласка из старозаветне у новозаветну еру борила најпре са Селеукидима, а затим и Римом око превласти у региону којем су припадале и територије древне Јудеје, Галилеје и Самарије. Открића која су повезана са овим царством, стога, могу значајно да допринесу разумевању амбијента у којем настају библијски текстови или оног којег ти текстови описују.

Изненађујуће велику колекцију од 530 кости за прорицање открио је др Ијан Стерн (Dr. Ian Stern) у Националном парку Мареша-Бет Гуврин (Maresha-Bet Guvrin National Park) у јужном Израелу. Астрагали су се користили за игре и за прорицања, односно у оквиру праксе која се назива астрагаломантија. Новопронађени астрагали се датирају у јелинистичког периода, у време око 300 год. пре Хр. Данас, следбеници New Age-а често кажу да воде магичне животе, тврдећи да манифестују догађаје за које верују да ће се догодити. Док су практичари магије данас у огромној мањини, у праисторијском свету су сви живели по кодовима богова, верујући да се на судбину може утицати магијом. Играли су је у антици и Грци и Римљани, записи који датирају из Тројанског рата (1194–1184. пре Хр.). Игра астрагаломантија била је облик прорицања у коме су се козје и овчје скочне кости бацале на површину и тумачио резултaт. У старој Грчкој астрагаломантију су играли учесници који су бацали астрагале или пророчишта коцкица. У древним временима лоше здравље, рађање, суочавање са смрћу вољене особе или одбрана од злог ока захтевало је магијску помоћ Данас би неко могао да погледа апликацију за временску прогнозу да прати олују или да посети доктора да се позабави здравственим проблемима, а ми користимо удаљеност да бисмо се држали даље од оних који би нам могли нашкодити. Али у данима пре научног расуђивања, бацање жреба зглавцима, коцкицама и другим играма прорицања били су цењени алати у одбрани од често персонификованих сила лоше среће.

Подневни час пре скоро 1950. јод. Био тренутак када су становници древне Помпеје схватили да су погрешили када су недељема унатраг игнорисали упозорења која је слао оближњи вулкан, Везув. На ситне потресе су били навикнути од раније, а на ерупцију нису посумњали ни када су им у јулу пресахли сви бунари. Били су сигурни да је вилкан трајно угашен, све до тренутка када је Сунце постало заклоњено гомилом пепела који је покушао иу кратера. Огроман облак пепела, заједно са ослобођеним гасовима донео је брзу смрт, а затимје стигла лава која ихје трајно заробила у времену. Римски град уништен 79. год. хр. ере у ерупцији Везува и дање открива своје тајне. Нова открића у овој сфери могу да се покажу потенцијално значајна за бибијску археологију у смислу осветљавања живота људи у Римском царству у времену када се хришћанство ширило њиме досежући области Италије, па и сам Рим.