Давидистичка Династија

Древна Петра је, засигурно, једна од најатрктивнијих локација за оне који хоће да се упознају са библијским светом и његовим археолошким и културолошким благом. Саградили су је и својом престоницом учинили Навутејци, мање познат народ древног Оријента. Проналазак храма посвећен њиховом врховном богу, Душари под водама које окружују Италско полуострво показује да су били утицајни трговци широм древног Римског царства, и засигурно представља једно од најзначајнијих открића овог месеца. Велики пажњу је привукао и проналазак фрагмента старосиријског превода Еванђеља испод грчког и грузијског текста, али прво место додељујемо новом читању Офелског натписа којим се овај текст повезује са древним Савејским краљевством, али и библијском приповешћу о његовој краљиви и цару Соломону, сусрету који је надахнуо бројне уметнике кроз истoрију.

Било је то 02. новембра 1930. год., у времену када је у значајном делу западног света и даље владала јасна расна сеграгација, а у Африци снажна доминација белих Африканера који су снажно, каткад и сурово, доминирали над црним становништвом у друштву које је и даље познавало ропство. Африка је у потпуности била колонизовани континент, и то од стране европских земаља Италије, Француске и Велике Британије. Две земље, хибриднo створена Либерија и древна Етиопија су биле две једине самосталне државе. Тог 02. новембра у једној од њих, древној Етиопији, окупили су се представници свих тих колонизаторских снага на једном посебном догађају, крунисању Рас Тафари Маконена. Рас Тафари Маконен наследио је прастрица краља Менелика II, али се није задвољио титулом коју је он има, већ се прогласио царем Африке и Азије. При ступању на престо променио је име у Хаиле (етиоп. снага) Селасије (Св. Тројица) односно, Снага Свете Тројице. Пуна титула је гласила: Његово Царско Величанство Хајле Селасије I, Цар Царева, Господар Господара, Освајачки Лав Јудејског Племена, Изабраник Божји, њој је 1965. год. после сазивања Конференције оријенталних праволасвних цркава, додато и звање заштитиника вере. Активизам Хајла Селасија, његова мировна посредовања и борба за права и емципацију црног становништва на афричком континенту (а и шире) снажно су му подигли углед на међународној сцени (иако је то водило успореним реформама у самој Етиопији и коначно пучу у којем је цар свргнут са власти), давши му чак и религијски смисао црног месије, па чак га учинивши и оснивачем религије (растафијанства) препознатљиве по вери да је Хаиле Селасије божанска инкарнација, одбацивању западног друштва, дредовима (и реге-звуку) и конзумирању канабиса у ритуалне сврхе. Селасије можда и није желео да оде тако далеко, али сама његова титула укључивала је јасне месијанске моменте. Цар царева, господар господара је несумњиво алузија на месијанску апокалиптичку титулу самога Христа повезану са Његовим другим доласком (Отк 19:16). Ништа мање индикативно је звање Освајачки Лав Јудејског Племена. Оно са једне стране изнова призива у сећање апокалиптичке сцене последњег новозаветног списа (Отк 5:5), а са друге се ослања на древно предање о етиопским владарима, веома живо у тамошњој јеврејској и хришћанској заједници, о давидистичко-соломоновском пореклу етиопских владара. Да ли је дешифровање тзв. sabaean inscription (савејског или шебског натписа) дефинитивно разбило легенду о Етиопији као легендарној Савеји (Шеби) из које је у посету Соломону дошла знаменита краљица савска (1Цар 10; 1Дн 9)?

Као цар Јерусалима и Јудеје Језекија је био на трону у периоду 716-687. год. пре Хр., док је у ранијем периоду био савладар свог оца Ахаза око тринаест година.[1] У 2Дн 29:1-2 читамо: да је Језекија је имао двадесет пет година када се зацарио, и владао је двадесет и девет година у Јерусалиму. Мајка му се звала Авија и била је кћи Захаријина. И учинио је оно што је право у очима Господњим, као што је учинио Давид његов отац. Он је, можда, најпознатији по верским реформама и по свом супростављању асирској инвазији на Јудеју од стране цара Сенахериба 701. пре Хр.