Нови Завет

Писац књиге „Химна вере“ на један оригиналан начин излаже (готово) целокупну старозаветну историју спасења у оквиру једне прегледне-панорамске, историјско- богословске анализе, поткрепљене најновијим научно-археолошким достигнућима старозаветне библистике. Пишчева оригиналност огледа се, пре свега, у једном аутентичном покушају повезивања питања вере у нашем животу и времену, са отачким и библијским предањем Цркве. Ово запажање долази до изражаја у чињеници да је његов начин писања проткан једном катихетско–мисионарском нотом, приступачном и интересантном како вернима, тако и свима онима који се по први пут сусрећу са библијским темама.

Последњи месец 2024. године нам је понудио различита открића из области археологије библијског света међу којима се истиче откриће потенцијалног настаријег, до сада непознатог, алфабетског писма. Уз то су и значајна октића са подручја древне Асирије до којих се долази новијом археолошком методом – магнетометријом. Коначно, откриће повезано са Новим заветом нам даје могућност бољег разумевања библијског одељка смештеног у област Паније и Цезареје Филипове.

Некада импресивно упориште Римског царства, град Дура-Еуропос, који се налази дуж обала реке Еуфрат у источној Сирији, представља ризницу археолошких открића. Међутим, једна од њених најпознатијих карактеристика — најстарија дом- црква икада откривена — можда није оно што се први пут чини. Објављујући у часопису Journal of Roman Archaeology, два научника су сугерисала да иако је зграда сигурно најстарије место хришћанског окупљања икада откривено, термин „дом- црква“ је вероватно погрешан назив.

Кључни мотиви Јосиф-наратива (туника, снови, јама/тамница) повезани су, макар посредно, са мотивом савезних обећања датих праоцима, пре свега обећања о успостављању царске лозе. Мотив царског достојанства човека утемељен je, пак, у опису стварања. Еден је описан као врт-светиште, а Адам као цар-свештеник архетипског храма (уп. Јзк 28:13). Он влада, служи и чува Божје пребивалиште. Јахве даје Адаму да учествује у царском задатку и да одражава Божју царску славу као животворног суверена. Бог не само да царује над људима, већ и кроз њих. Приповест о стварању истиче царску позицију Адама. Описан је као слика (צלם) и обличје (דמות) Бога, што у древнооријенталној мисли има царске асоцијаљције (Пост 1:26–28). У Пост 2 Адам је онај који служи (עבד) и чува (שמר), односно цар-свештеник Едена, прото-светишта (Пост 2:15; уп. Бр. 3:7–8; 8:26; 18:5–6).Описи садрже и есхатолошки наговештај. Адамова владавина није статични подухват — већ садржи инхирентни телос.

Најстарија књижевна дела су били драмски комади, текстови писани за извођење на позирници пред публиком, а можда и уз учешће публике. Многа од њих су имала не само епски, већ и дубоко егзистенцијални и религијски карактер. И док је Еп о Гилгамешу дубока лична прича о животној позорници на којој се сусрећи богови, полубогови и људи у трагању за бесмртношћу и смислом живота, Енума Елиш је епска прича о божанској победи над праисконским беживотним хаосом, прича која је вероватно имала сценски израз у прослављању старовавилонског празника Нове године, прослављању у којем су као у космичкој драми учествовали цар, свештенство, али и грађани Вавилона. Овај модел усваја и библијски Израил, што је препознатљиво у макар неким од псалама. Посредством библијског, а касније и грчког предања динамичан однос религијског и драмског искуства прожима хришћанско искуство, пре свега Литургију. Којa je веза драме и религије? Чега је „пред-става“ Литургија? На који начин животна драма утиче на обликовање религијског исказа и обратно, како религијски исказ утиче на драматичне тренутке живота?

Истакнути мотив Јосиф-наратива је мотив јаме/тамнице. Повезаност јаме и тамнице препознатљива је у Јосифовом изједначавању или макар асоцијативном повезивању искуства из Пост 37 и Пост 39-41. Ово се постиже употребом израза за тамницу, који је раније употребљен за јаму (בור, 40:15). Ово је перспектива коју прихвата и наратор (41:14) чиме се показује да је искуство јаме је informingimage Јосифовог живота.Мотив је повезан са другим мотивима и уводи се мотивом братске мржње исказане кроз напад на сањара и његову тунику. Напад је брз и жесток. Јосиф се нашао у јами. Употребљени израз има много значења.Значи дубока рупа у којој се сакупља кишница (Ис 30:14; Јер 14:3), неко скрива или хвата свој плен (1Сам 13:6; 2Сам 17:9; 18:17; Ис 24:17–18; Јер 48:43–44), али и место заточења (Ис 24:22; Зах 9:11 уп. Јер 38:6) смртних опасности (2Сам 23:20; 1Дн 11:22), па чак и гробница (Јер 41:7). Јама је опасна. Јосиф, размажено дете, налази се у њој. Став његове браће је наглашен обедовањем крај јаме у коју су бацили брата.

Важан део идентификације затвора били су графити на поду локације. Садржи молбе, написане на грчком, као што су нека надвлада срећа оних који страдају на овом безаконом месту. "Господе, не помилуј онога који нас је овде бацио."

Трагови раног хришћанства на просторима Србије су веома бројни и тешко их је представити у једном излагању. То је разлог што ћемо у првој трибини која се бави овом темом да се посвестимо наслеђу које је сачувано у два значајна средишта римско-ромејске епохе. На северу Србије налази се Сремска Митровица, односно антички Сирмијум, један од престоних градова Римског царства. На југу древни Наис (Нипш) место рођења знаменитог цара Констатнина, римског императора који је Миланским едиктом порарио слободу хришћанима. На овој трибини покушаћемо да представимо најзначајније ранохришћанске споменике ова два града:

Ту се, међутим, сусрећемо са проблемом. Исказ писца Посланице помислишвши да је Бог кадар и из мртвих васкрснути се у савременој егзегези схвата као учитавање новозаветне (већ развијене и дефинисане) вере у ваксрсење у Авраамово искуство које такву веру није познавало.Семити су, наиме, (као и други становници) древног Оријента углавном веровали у наставак егзистенције у земљи сена смртнога, у шеолу. Историчари религије су, углавном сагласни, да идеја васкрсења као јасно дефинисана не постоји у јудаизму до периода између 4. и 2. в. пре Хр., односно пре јудејског сусрета са персијским веровањима која су, наводно или стварно, прва развила ову идеју. Постојали су, наравно, примери појединачних васкрсења мртвих, описаних у циклусима о пророцима Илији и Јелисеју, али је приговарано да тамошњи описи васкрсења можда заправо представљају описе масаже срца и давања вештачког дисања којима су преминули враћени у живот. Чак и уколико би се узело да су поменути библијски наративи приказивали заиста васкрсење, догађаји који су у њима описани удаљени су од времена праоца Авраама вековима, ако не и читав миленијум. Намеће се једноставно питање: да ли је праотац Авраам могао да верује у васкрсење?

Древна легенда осликава магичну птицу, блиставу и светлуцаву, која живи неколико стотина година пре него што угине у пламену. Тада се поново рађа из пепела, да започне нови, дуг живот. Симболика је толико моћна да је то мотив и слика која се и данас често користи у популарној култури и фолклору. Ово је величанствени феникс.