Нови Завет

Шта је заједничко месопотамском цилиндричном печату, грчкој вази и књизи Откривења? Седмоглаве змије. Једино питање је што научници нису сигурни зашто. Нова студија објављена у Near Eastern Archaeologyкоју је потписаоКристофер Илингер (Christoph Uehlinger) професор компаративних религија (Comparative religions professor) са Универзитета у Цириху (University of Zurich) представља схватање према ком да би мали печат откривен у Тел Хазору у северном Израелу коначно могао да пружи траг о томе како се мит о седмоглавој змији преносио између култура кроз миленијуме.

Први месец ове године довео је дозначајних орђткрића на подручју библијског Оријента Прво од њих је откриће остака тврђаве из бронзаног доба у Саудијској пустињи, односно једној од тамошњих оаза. Поред тога у Јерусалиму су откривени фрагменти ретке сребрене кованице из персијског периода који помажу разумевању увођења новог вида трговине у региону и, коначно, нове методе датирања омогућиле су прецизније датирање знамените Иштар-капије древног Вавилона.

Последњи месец 2023. године донео је више археолошких открића. Нека од њих се само посредно могу довести у везу са библијским наративом, али је њихово препознавање значајно за разумевање ширег контекста унутар кога су деловали и писали библијски писци. Друга нам потрђују наративе повезане са древним приповестима из времена Макавеја, а најзначајније је оно које нам може осветлити свет у којем се појављује, развија и шири хришћанство.

Савремено друштво је обележено „пост“ префиксом. И док се на једној страни говори о постхришћанском (па и пострелигијском) друштву, на другој страни се говори о постсекуларном друштву. То је амбијент у којем се снажно поставља питање религиозности у јавној сфери, нарочито религиозности која би била организована и иституциолизована. И док са једне стране постоји притисак да се религија потисне у сферу искључиво приватног и интимног, са друге се истиче да религијске институције - које су се показале као историјски битни фактори у формирању и очувању нациоланог и културног наслеђа – и даље имају своје место у јавној сфери и да су позване да се изјашњавају у вези са друштвеним збивањима која препознају као битна за религијски, етички, културни, па и политички живот.

Сведоци вере библијске давнине нису до сада искусили коначно есхатолошко избављењебољег васкрсења, не због својих недостатака већ Божије жеље да га и ми искусимо заједно са њима (ст 40). Есхатолошко сједињење о којем говори аутор Химне стога јесте сједињење старозаветних и новозаветних сведока вере у Христу као централној тачки и месту сусрета. Постизање тог сједињења, као коначног циља, захтева подвиг вере и истрајности и писац Посланице управо позива слушаоце да уложе напор у том правцу уздижући се у есхатолошку реалност попут древних сведока вере о којима су читали. Писац изнова, мада прећутно, употребљава мотив ходочашћа повезан са праоцима Израиља како би описао дијалектику између вере и наде. Нада је, према његовом схватању, способност да се наслути будући невидљиви свет, а практична последица наде јесте живот ходочашћа вере ка божанском обећању, ходочашћа које се врши у богослужбеном животу хришћанске заједнице (Јевр 11:6). Вера, стога, потврђује реалност онога у шта се надамо, стварност божанског обећања. Истиче се да сви наведени и ненаведени сведоци вере јесу препознати и признати од Бога, али да још увек нису искусили коначно испуњење божанских обећања (види: 11:2.11.33; 12:1 уп. 6:15; 11:11.33), јер је Божија намера да они који су се унапред уздали у Христа у њему буду сједињени са нама (уп. 10:14; Еф 1:2).

Јован Златоусти примећује да се вера једних сведока из древности осликава у томе што су избегли оштрицу мача, док се код других препознаје у томе што су од мача пострадали. У томе поменути отац препознаје два квалитета вере истичући да су кроз оба учињене велике ствари. Аутор Химне истиче да су наведени сведоци вере били лишени свега, и неретко и сопствених живота, управо зато што су посведочили своју веру као потпуну и безрезервну верност. У контрасту са тим, аутор Посланице управо њих који су аскетским одрицањем доспели до крајњег сиромаштва и оскудице, представља као вредност вишу од свемира. Свет, међутим, не беше достојан те космичке вредности чак иако га она (као спона са Богом), одржава у животу.

Слично поменутим великанима античке књижевности и реторике и писац Химне вере ванредно елегантном реторичком стилском фигуром у нарацију уводи више судија Израилових. Набраја шест, наизглед произвољно издвојених личности, али на такав начин да се у позадини потцртавају и они који нису именом споменути због ограничења у времену. Писац прећуно истиче да је у историји Израила превише примера победносне вере, да би могао све да их поименице наведе. Он као да жели да су дела вере, наведена у ст 33-34, за његове читаоце значајнија од оних који су та дела чинили. Поменута дела вере нису повезана искључиво са појединачно наведеним личностима ст 32, већ се могу узети као општи приказ подвига којима је у овом историјском периоду Старог завета показана и посведочена вера народа Божијега.

Период судија Израилових је један од најмрачнијих периода историје старозаветног народа Божијег. То је био период великих и тешких трансформација. Смрт Исуса Навина означила је нестајање централног ауторитета. Израил је до тада био чврсти савез племена у незауставивом ратном походу. Племена су, сада, расељена по територијама на којима су и даље живели и староседеоци. Ханански народи на овој територији живели већ дужи низ деценија (па и векова). Досегли су културни ниво који је знатно надилазио цивилизацијске форме израилских номада. Хананска култура је била чврсто повезана са хананским култом, пре свега веома сензуалном и Израилцима изразито примамљивом – култу плодности (који је укључивао и сакралну проституцију). Главно божанство је било Ваал, а његова дружбеница је била Астарота (или Анат), сензуална хананска богиња љубави и рата. Хананска религија била је, по Израил, вишеструко опаснија, него хананске војске – писали су добри познаваоци овог периода. Управо стога, историја доба судија одажава период анархије унутар којег се појављује неколицина светлих тачака, харизматских личности, који израилски народ воде ка покајању. У књизи су сачувана древна предања која су обликована од стране дефтерономистичког писца.

Вера која је карактерисала Раву показала се знаком распознавања којим одвојена од неверујућих (непокорних) становника Јерихона (ИНав 6:17.21). Оригинални термин којим се описују становници Јерихона раније је употребљен да опише неверне Израилце који су помрли у пустињи (Јевр 3:18). Библијски писац исказује став да је то заправо вера, а не биолошка, социјална или етничка припадност, оно што одређује место човека пред Богом и у заједници народа Божијег (упр. Јевр 10:38). Рава својим примером, убедљиво сведочи о универзалности спасења која своје коначно реализовање има у свеобухватности еванђеља Христовог, чији је предак Рава и била.

Вера се, дакле, показује као послушност божанским наредбама. За заједницу вере којој је ова омилија упућена, порука је јасна: послушна вера постиже циљ зато што се Бог укључује у борбу свог народа, борбу која није против крви и тела, већ против поглаварства, против власти, против владара овог мрачног света, против злих духова на небесима (Еф 6:12). Библијска приповест, у светлости новозаветне благовести, сведочи да је вера учешће у свештеном рату, рату започетом на небу (Отк 12:7-9), добијеном на крсту и у празном гробу, рату за улазак у небески Ханан, у земљу живих. То је рат против греха и свега што нас искључује из богослужбене заједнице свег Израила, рат против страсти у нама и њихове манифестације у друштву око нас, рат за успостављање Царства Божијег.