ХРИШЋАНСКЕ АМАЈЛИЈЕ - молитвени записи или магијско наслеђе?

Св. Јован Златоусти, Омилија 3 на 1Сол 3

 

Наведене речи цариградског патријарха из 4.в. упућене његовој пастви осуђују устаљену праксу хришћана свог доба сугеришући да добри хришћани треба да све трпе него да се подвргну било којој од тих идолопоклоничких пракси. Ипак, сама чињеница да је св. Јован Златоусти пропоедао против употребе амајлија и амулета, сведочи да је њихова употреба била уобичајена међу хришћанима његовог доба. Др. Меган Нуцман (Megan Nutzman) професор класичних наука и религије у области древног Медитерана на Државном Универзитету Охаја (Classics department at the Ohio State University, specialist in religion in the ancient Mediterranean world) истиче да сачуване амајлије и критике које су против њих упутиле верске елите указују на то да је ова пракса била веома уобичајена међу касноантичким хришћанима, наводи. У својим недавним истраживањима, Нуцман се фокусирала на амајлије са текстовима и сликама које су требало да помогну у заштити или лечењу њихових носилаца.Bottom of Form

У својој 19. беседи о киповима, св. Јован Златоусти говори о другој врсти ранохришћанских амајлија, тврдећи да су неки хришћани носили Еванђеља на својим телима. Ово је вероватно референца на врсту већег исписаног амулета који је садржао прве речи (incipite) из сваког Еванђеља. Због тога их обично називамо инципит амулетима или генерално еванђелским амулетима. То су били комади исписаног папируса или пергамента, пресавијени или смотани да стану у мале кутијице, које су затим биле причвршћене за део тела или ношене око врата. Иако су садржале директне цитате из хришћанске Библије, Јован и други ранохришћански ауторитети нису одобравали њихову употребу, вероватно зато што су их подсећали на јеврејски тефилин.[1]

У свом одбацивању еванђелских амајлија, хришћанске вође су морале имати пред собом речи из Матеја 23, где Господ критикује раскошан начин на који су фарисеји носили тефилин, сматра др Нуцман. Њено тумачење засигурно има основу, нарчито када је у питању св. Јован Златоусти који је као презвитер у Антиохији оштро критиковао хришћанско кокетирање са јудаизмом (поштовање јеврејских празника, посећивање синагогалних служби) па чак и конзерзију хришћана у јудаизам. Овом периоду припада и цитирана беседа у којој критикује праксу ношења амулета и амајлија против зла.

Хришћански амулети са угравираним текстовима или сликама спадају у две главне групе у зависности од њихове величине. Мањи амулети, чија ограничена површина не би дозволила опсежне текстове, обично су садржали само неколико речи или једну слику. Обично су имали облик угравираног драгог камења, прстења или привесака. Један такав пример је привезак од легуре бакра из 5-6. в. чува се у Музеју уметности Волтерс (Walters Art Museum). На једној страни, привезак приказује многострадално око које нападају лавови, шкорпија, змија, рода и копља. Јасно је да је његова сврха била да заштити од урока. На другој страни има слику светог јахача и грчки натпис, који гласи: [Једини] Бог побеђује зло. ЈХВХ.

Ова амајлија је значајна због три момента. Њена друга страна садржи мотив који се може повезати са апокалитпичким сценама Светога писма. Наиме, иако је мотив светог јахача  дорбро познат и прехришћанског и хришћанску савременог паганства,[2] исти мотив није стран ни библијским описима. Тако још псалмиста Давид пева о Господу као јахачу облака (Пс 68:4; Пс 104:3). Мотив је преузет из древнооријенталне књижевности, у којој је Ваал, божанство грома, муње и олује, описиван као јахач облака. У старозаветном, демитологизованом формату, овај мотив има за циљ да представи Јахвеа као јединог Бога који влада универзумом. У том владању понекад се јављају и његови анђеоски посредници, такође представљени као јахачи (Зхр 1 и 6), који, као у случају пророка Илије, могу да узнесу Божијег изабраника (2Цар 2:11) или да војују против непријатеља савезног Божијег народа, као у виђењу пророка Јелисеја (2Цар 6:15–17; уп. 2Цар 13:14). Други битан моменат је употреба светог тетраграма, што је изузетно ретка појава у хришћанском контексту. На хришћанским амулетима обично се јавља новозаветна супституција старозаветног имена Божијег у (христијанизованој) формулацији Ја сам Алфа и Омега. Тетраграм се евентуално јављао у еванђелским амулетима уколико су оне садржале и цитате из Старог завета, односно стихова у којима се спомиње име Божије. Постоји, међутим, најмање два примера који су блиски овом. Један је тзв. кипарски Јахве-Озирис палиндром и недавно пронађена  Јахве-Ваал таблица из Виминацијума. У оба случаја се сугерише да је у питању производ или гностичког хришћанства или његових позних остатака.

Још један пример малих хришћанских амулета је месингани прстен откривен у Хамат Гадеру на јужном Голану. Читава површина овог малог амулета је прекривена овим грчким натписом: Христе, помози Андреју. Иако не можемо знати идентитет поменутог Андреја, разумемо да је носио прстен ради заштите. Занимљиво је да је његов текст изразито хришћански - облик молитве. Ова молитва једног раног хришћанина и заслуживала би само похвале од верских вођа. Па ипак, Јован Златоусти јасно ставља до знања да чак ни такви прстенови као материјални предмети нису били дозвољени добрим хришћанима.

Да ли би, међутим, Св. Јован Златоусти критиковао и једноставну амулет-молитву Христе, помози Андреју сличну онима које се и данас јављају на прстењу, поличаца или стављају у местима обитавања као нпр. Господе, благослови онога ко улази у овај дом....?

Врло вероватно да би и овакви предмети били предмет критике цариградског патријарха, наравно, уколико на формални (или чак магијски) начин замењују стварну молитву.

[1] Tefalin сачињавајудве мале кожне кутије са кожним ременима, у којима се налазе пергаменти са стиховима из Торе.Један тефилин се ставља на руку(тфилин шел јад), а други на главу (тфилин шел рош).Носе се током јутарње молитве радним данима, као испуњење библијске заповести: вежи их као знак на руку своју и нека буду као украс међу очима твојим (Изл 13:9.16; Пнз 6:8; 11:18).
[2] Током првих векова хришћанства митраизам је био мистеријски култ раширен широм древног Римског царства и један од најозбиљнијих конкурената раном хришћанству у сфери религиозних искустава. У митраистичкој иконографији Митра не јаше коња, већ је централна сцена у којој Митра убија бика (tauroctony) — симболички чин који повезује теме плодности, космичке снаге и победе над снагама хаоса у успостављању космичког поретка.Иако митраизам и његови симболи нису укључивали јахање коња у буквалном смислу, у другим религијским и културним традицијама античке Европе јавља се мотив светог јахача на коњу, који носи своје симболичко значење посредничке снаге и заштите. Такав мотив је, на пример, препознат у праисторијским и раноисторијским приказима познатим као подунавски коњаник, који је у балканским областима био изузетно заступљен и који се у савременој литератури тумачи као део локалних митских и ритуалних симболика јахања и космичке или херојске моћи.Више о овим темама, укључујући археолошке налазе и интерпретације, види:
https://bkcentar.rs/sr/blog/otkriven-drevni-mitraisticki-hram-da-li-razotrikavnje-njegovih-tajni-moze-da-nam-podari-nove-podatke-o-religiji-koja-je-bila-vekovni-konkurent-hriscanstvu-i-koja-je-mozda-iznedrila-svoj-specificni-oblik-u-tzv-kultu-podynavkog-konjanika-zastupljenom-na-nasim-podrucjima