ТРИ НАЈЗНАЧАЈНИЈА ОТКРИЋА – ДЕЦЕМБАР 2024

Откриће које би могло да помери датирање 5.в. унатраг повезано је са четири мала глинена цилиндра откривена у севернозападној Сирији, на локалитету Ум ел-Мара (Umm el-Marra) у близини савременог Алепа. Ови проналасци припадају добром археолошком контексту и сигурно датираном материјалу тако да преиспитују оно што смо сматрали да знамо о историји алфабета. Откривени су још 2004.год. од стране истраживачког тима Универзитета Џонс Хопкинс (Johns Hopkins University) под руководством Глена Шварца (Glenn Schwartz) и Ханса Карверса (Hans Curvers) уписани цилиндри су тек недавно привукли пажњу шире археолошке и лингвистичке заједнице. Четири цилиндра су откривена у богатој гробници, која је укључивала шест особа, златни и сребрни накит, посуђе, врх копља и нетакнуту грнчарску посуду. Гробница је вероватно припадала богатој и моћној породици у граду. Цилиндри су направљени од глине и урезани једноставним алатом, вероватно трском. Сва четири су шупља и вероватно су некада била окачена на врпцу. Сваки од њих је сломљен на најмање једном крају, што сугерише да су могли бити део дужег натписа или су првобитно били један комад.

На основу налаза, као и узорака С-14, садржај гробнице датира око 2400-2300. год. пре Хр. Управо њихов датум чини цилиндре тако изузетним. Док је писање први пут почело у Месопотамији и Египту на самом крају 4. миленијума миленијума – са проналаском клинописа и хијероглифа, респективно – писање у Ум ел-Мари не потиче ни из једне од тих списатељских традиција. Уместо тога, има приметне сличности са раним алфабетским натписима. Шварц је описао цилиндре у италијанском часопису Pasiphae. Истраживање није привукло велику пажњу, делом зато што је Шварц био опрезан у форсирању своје интерпретације натписа као алфабетских слова. Вероватно сам био превише плашљив, каже он. Ипак, ове године је изнео поузданије тумачење на годишњем састанку Америчког друштва за прекоморска истраживања (American Society of Overseas Research), одржаном у Бостону. Неки истраживачи, који су имали приступ само неколико снимака цилиндара пре разговора, рекли су да се радују представљању више доказа да натписи представљају алфабет, а не другу врсту система писања. Када имате само неколико врло кратких натписа, може бити тешко рећи колико знакова има систем, каже Филипа Стил (Philippa Steele), виши истраживач класике на Универзитету у Кембриџу (senior researcher in classics at the University of Cambridge). Са тако мало знакова за рад, каже она, тешко је бити сигуран да се нови бакрописи заиста поклапају са познатим прото-синаитским писмом, а не да личе на њега случајно.

Изгледа да је писање на овим цилиндричним печатима писано алфабетским редом, и ја заправо немам никакве сумње у то, рекао је Кристофер Ролстон (Christopher Rollston), професор библијских и блискоисточних језика и цивилизација (Professor of Biblical and Near Eastern Languages and Civilizations) на Универзитету Џорџ Вашингтон (George Washington University) додајући: тешко ми је да их сматрам нечим осим алфабетским писмом, јер морфологија слова на печатима цилиндра често прилично добро одговара морфологији постојећег корпуса раног алфабетског писма. Морфологија слова на цилиндричном печату прилично је упоредна са оном постојећег корпуса раног алфабетског писања

Шварц каже  да је један од глинених цилиндара означен речју Силану, за коју он мисли да би могло да буде име, Можда је Силану био пошиљалац или прималац нечега што је завршило у гробници, а глинени цилиндар је можда био причвршћен за посуду као етикета за поклон.

Ако цилиндри заиста садрже алфабетско писање, то би драстично променило историју абецеде, чије су почетке већина научника раније датирали у 19. или 18. в. пре Хр. Ово не само да мења датум проналаска писма, већ поставља нова питања о његовом пореклу, јер претходни најранији алфабетски натписи — натписи Вади ел-Хол и Серабит ел-Кадем — потичу из Египта, иако су вероватно били написани на семитском језику. Упркос разлици од пола миленијума и преко 400 миља, натписи Ум ел-Марр припадају истој алфабетској традицији, чак и ако нису директни предак каснијих натписа. У суштини, сматрам да су ове цилиндричне заптивке тек нови покушај у раном алфабетском писању, рекао је Ролстон. Док су неки од знакова, као што је слово ајин, изузетно слични каснијим алфабетским натписима, други знаци остају двосмислени.

Пошто сваки цилиндар садржи само неколико знакова, остаје немогуће утврдити шта су првобитно значили или чему су служили. Али то не значи да нема теорија. Цилиндри су били перфорирани, рекао је Шварц (Schwartz) објашњавајући: замишљам конопац који их везује за други објекат да би деловао као ознака. Можда они детаљно наводе садржај посуде, или можда одакле је брод дошао, или коме је припадао. Без средстава за превођење писања, можемо само нагађати.

Цилиндри Ум ел-Мара вероватно су представљали семитски језик – као што је случај са натписима као што су натписи Вади ел-Хол и Серабит ел-Кхадем из Египта – иако је који дијалект непознат. С обзиром на њихов датум и локацију, могуће је да представљају древни семитски језик Аморита који је идентификован у само два текста, од којих оба датирају неколико стотина година касније. Међутим, могли су исто тако лако да забележе још непознати семитски језик. Такође постоји шанса да цилиндри уопште нису требали представљати језик, већ су уместо тога били слог, једноставна листа слова попут АБВ.

 

Писана реч је први пут настала крајем 4. миленијумапре Хр., вероватно прво у Месопотамији са проналаском клинастог писма, а убрзо касније – ако не истовремено – у Египту са хијероглифима. Ова два писма су доминирала раном историјом писања најмање један миленијум, и оба ће наставити да се користе у првих неколико векова хр. ере. Док су египатски хијероглифи били скоро искључиво коришћени за древни египатски, месопотамски клинопис је усвојен и коришћен за широк спектар језика, укључујући сумерски, акадски и хетитски.

Азбука је рођена у овом свету двосличног писма. Традиционално, проналазак алфабета се приписује људима који су говорили семитски који су живели у Египту у 19. или 18. в. пре Хр. и који су позајмили концепте и знакове из хијероглифа да би направили писмо за свој језик. Ово рано алфабетско писмо — које се назива и прото-синаитско или прото-хананско — на крају ће постати претходник скоро свих каснијих алфабетских писама. 

Раније су научници мислили да је писмо измишљено у Египту или око њега негде после 1900. године пре Хр., рекао је Шварц додајући: али ови артефакти су старији и из другог подручја на мапи, што сугерише да абецеда може имати потпуно другачију причу о пореклу него што смо мислили.

Како је рекао Ролстон, алфабет је форимиран једном, а сви наредни покушаји писања по алфабету потичу од оригиналног алфабета. Ипак, рано алфабетско писмо довело би до каснијих хананских писама, укључујући палео-јеврејско, као и арамејско и феничанско, па чак и грчко и латинско.

Откриће цилиндара Ум ел-Мара мења традиционалну реконструкцију на занимљиве начине. Цилиндри померају проналазак алфабета скоро пола миленијума, али писмо цилиндара је и даље под јасним утицајем египатских хијероглифа упркос чињеници да је Сирија у то време била претежно унутар сфере клинописа. Ово би могло указивати на то да је алфабет можда чак и старији него што би ови цилиндри сугерисали, и да се алфабетско писање појавило ближе Египту, можда чак и у Ханану. Али чак и да је писмо измишљено у Сирији, то би се могло објаснити великом количином трговине која је постојала између Египта и Леванта у то време. На крају крајева, каже Ролстон, имали су само два могућа сценарија.

Стварање абецеде је био монументалан изум у античком свету, пошто су претходна писма користила стотине знакова на веома сложене начине. Алфабет је револуционарни систем писања који је писменост учинио доступним људима изван краљевске породице и друштвене елите. Алфабетско писање је променило начин на који су људи живели, како су размишљали, како су комуницирали, рекао је Шварц. Абецеде разбијају речи на појединачне самогласнике и сугласнике и обично захтевају само 20 до 40 знакова. То чини алфабетске системе једноставнијим и лакшим за учење од система писања који су постојали раније, а који су користили стотине симбола који су углавном представљали речи и слогове, а не појединачне звукове. Ролстон је, међутим, мало пригушенији у погледу утицаја писма на антички свет. Алфабетски системи писања су лакши за учење него неазбучни системи писања, али писање је првенствено било елитна активност, чак и након проналаска абецеде. Грнчари, пастири, фармери и ковачи заправо нису имали потребу да пишу, а нису имали ни времена да науче да пишу.

 

Једно од многих радњи Саргона II (владао 721–706 пре Хр.) – осим освајања Самарије и одвођења десет северних племена Израила у расејање било је и успостављање потпуно нове престонице Асирског царства, Дур-Шарукина (савр. област Хорсабада). Град назван по императору (Дур-Шарукин = тврђава Саргонова) данас се налази у ирачкој пустињи откривен је око 1800. године, када је археолозима омогућен увид у неоасирску културу и уметност.

Међутим, пре него што је наменски изграђен град завршен, Саргон је пао у бици, а његов син, Сенахериб, преселио је престоницу у Ниниву, остављајући недовршени Дур-Шарукин историјском сећању и зубу времена. Француско-немачки тим је открио да је много већи део града завршен пре него је изградња напуштена, него што се раније мислило. Налази су представљени на годишњем састанку Америчке геофизичке уније (American Geophysical Union).

Користећи магнетометар високе резолуције, тим је спровео истраживање великих размера, скенирајући 2.790.000м2 на недељном нивоу. Ово мање од десет одсто укупне површине древног града, али је ипак омогућило да се дође до неких невероватних открића укључујући пет, раније непознатих, монументалних зграда, градску водену капију и неколико вртова палате. Сваки дан смо откривали нешто ново, рекао је Фасбиндер. Када су подаци визуелизовани као слике у сивим тоновима, појавили су се сабласни обриси структура дубоких од 2-3м испод земље. Једна од монументалних зграда била је огромна вила са 127 соба, дупло већа од Беле куће. Ова открића помажу да се докаже да је Дур-Шарукин, упркос томе што је трајао само једну деценију пре него што је напуштен, био град у којем се заиста живело.

Када је 2017. год. званично окончана двогодишња окупација Хорасбада од стране Исламске државе, француска археолошка мисија у Хорсабаду одлучила је да предузме нову иницијативу како за процену надземне штете тако и за прво геофизичко истраживање закопаних остатака на том месту. Надали су се да ће истраживање открити градску водоводну инфраструктуру, открити нове детаље о утврђењима на зидинама, а можда чак и пронаћи нове трагове насеља изван палате. Магнетометрија, која скенира електромагнетне материјале испод земље, омогућава истраживачима да истраже локацију без потребе за ископавањем, што може бити скупо у ресурсима и времену. Након таквих истраживања, археолози могу боље циљати подручја у којима копање може бити најплодније.Тим је у Дур-Шарукину носио  магнетометар од 15кг по земљи,, да га не би монтирао на возило или дрон како би се избегла додатна пажња, јер је околни регион и даље потенцијално опасан иако је Исламска држава поражена у облсти још 2017.год. Фасбиндер процењује да су сваки од њих препешачили више од 20км сваког дана током седам дана да би завршили истраживање. Током окупације, Исламска држава је уништила делове древног локалитета. Срећом, веома мали део локалитета је ископан и тако је већина заштићена од уништења.

Године 2022. Јорг Фасбиндер (Jörg Fassbinder) са Универзитета Лудвиг-Максимилијан (Ludwig-Maximilians-University) и колеге са Блискоисточне археологије Универзитета Пантеон Сорбона (Near Eastern Archaeology, Panthéon Sorbonne University) и Универзитета у Стразбуру (University of Strasbourg) мапирали су око 7% градског подручја помоћу магнетометра високе резолуције, што је као да имате рендгенски снимак на тлу, рекли су. Различите врсте тла, стена и других материјала имају карактеристична магнетна својства која магнетометар детектује. Нпр., пут направљен од блокова кречњака има другачији магнетни сигнал од печене цигле коришћене у древној градњи.

Све је ово пронађено без ископавања, истакао је Фасбиндер: Ископавање је веома скупо, па су археолози желели да сазнају до детаља шта могу да очекују да постигну копањем. Истраживање је уштедело време и новац. То је неопходан алат пре почетка било каквог ископавања.

Посао на даљинском мапирању који су Фасбиндер и његов тим урадили је изузетно важан. Магнетометар ствара свеобухватнију реконструкцију од традиционалних тестних ровова и не узрокује никакву штету на локацији, подсећа Сара Мелвил (Sarah Melville), историчарка специјализована за Неоасирско царство која није била укључена у ово истраживање.

Изненађујуће, огромна количина доступних података о асирским престоницама долази скоро искључиво из проучавања званичне монументалне архитектуре — у суштини, простора и креација повезаних са царем, рекао је Даниеле Моранди Бонакоси (Daniele Morandi Bonacossi), археолог са Универзитета у Удинама у Италији (University of Udine in Italy), који се специјализовао за древни Блиски исток додајући: сходно томе, често је немогуће стећи увид у животе других становника, па чак ни потврдити постојање додатних становника у асирским престоницама.  Он је напоменуо да ново истраживање настоји да се позабави овим значајним јазом у нашем разумевању, између осталог, истражујући урбане структуре поред комплекса палате.

 

У мају 2022. год. једно од најзначајнијих археолошких открића библијског света тицало се истраживања иродовске палате у Цезареји Филиповој, значајном лучком граду. Јасно је да су овде свој градитељски печат оставили многи владари римске Јудеје, почевши од Ирода Великог, коме је цар Август доделио територију. Да би одао почаст свом царском покровитељу, Ирод је за њега дао саградити прелеп храм од белог камена, како каже Ј. Флавије (Старине, 15.363) у близини Панеиона или Панеје. Постоји чак и главна улица север-југ, која се у древним римским градовима звала кардо. Кардоси су били главни део градског планирања старог Рима. Цезареја је била лучки град. Лука је обновљена како би показала своју некадашњу славу у време када ју је градио цар Ирод.  Такође, потпуно је обновљен и амфитеатар. Све то указује да је својевремено ово био развијен град, данас део парка природе Hermon Stream Nature Reserve. Истраживања области су настављена, а њихови резултати повезани са пећином из које изворе Хермом, касније постајући главна водена снага реке Јордан. Наиме, ова пећина је имала култни значај од најранијих времена, али је у периоду јелинско-римске доминације регионом постала део комплексније уређеног светишта, што управо показују резултати ископавања објављенији у новијим студијама.

 

Панеја се налази у подножју планине Хермон. То је место где река Хермон излази из извора у подножју литице са природном пећином. У јелинистичком и римском периоду пећина и оближња тераса служиле су као култно место Пана. Ирод Велики је у Панеји саградиo храм Августу, а његов син је ту подигао престоницу Цезареју Филипову. Недавно је обављено ископавање за спасавање испред пећине у области која је раније била идентификована као Иродов Августеум. Нова ископавања су доказала да је у римском периоду то место било непокривено и отворено ка пећини која је била пуна воде. Вода је истицала кроз велики аквадукт, у дворишту су изграђене водоводне инсталације, а са запада и истока су биле бочне нише.  Потом је авлија коришћена као култно место за Пана, а у пећини су се изводили хидромантички ритуали.

Локалитет налази се на југозападном врху гребена планине Хермон, у подножју северне Голанске висоравни и северно од долине Хула. Извор извире испод кречњачких стена Хермона и тече ка југу у реку Хермон, напајајући реку Јордан. Локалитет се у античким изворима помиње као Панеион или Панеас, култно место бога Пана. Сценски пејзаж је импозантан, са литицом, природном пећином, уздигнутом терасом западно од пећине и нижом терасом испред пећине и источно у подножју литице, и извором у подножју терасе, све окружено шумом. Почевши од хеленистичког периода, пећина и њена околина су служили као култно место богу Пану и сродним божанствима. Идентификована су четири слоја од којих је за нас нарочито значајан стратум 4, римски (1-4.в. хр. ере) ком отворено двориште окружено зидовима са нишама, инсталацијама за воду у центру.

Локалитет се први пут у јелинистичком периоду помиње као Панеион, где се, према Полибију (Историје 16.18–19а), догодила битка између Селеукида и Птолемеја. У то време, Панов култ је био рурални и укључивао је ритуално ручавање на тераси у близини пећине. Касније Јосиф Флавије помиње Панеју као место где је Ирод Велики (вл. 37.пре Х–4. хр. ере.) саградио храм за Августа на земљишту које је наследио од итурског краља Зенодора као локацију из чије пећине, према неким мишљењима, извире Јордан.

Слична верзија Јосифа Флавија појављује се у његовом извештају у Јудејским старинама Јевреја (Ant. 15–359, 363–4), где текст гласи да је Августов храм подигнут у близини, а не у Панеји. Осим помена храма, овај Панејев опис нас обавештава да је пећина, данас сува током већег дела године, некада била пуна воде. Ова вода је вероватно хранила извор у подножју терасе.  Након Агрипине смрти крајем 1. в., Цезареја Филипова је пребачена у провинцију Сирију. Тако је Панеас у једном веку претворен из сеоског култног места у римски полис. Током читавог римског периода, простор пећине се развијао од запада ка истоку. Додатни докази о култу потичу од кованог новца и грнчарских посуда коришћених на локалитету. Јужно од потока Баниас, град Цезареја Филипа се развијао кроз векове, са улицама, кућама и јавним зградама, укључујући импресивну зграду коју су његови истраживачи идентификовали као палату.

Маʿоз (Maʿoz) је реконструисао простил-тетрастилни храм са три улаза на југу, два зида са наизменичним нишама које фланкирају запад и исток, и адитоном на северу окренутом ка пећини, окружен са две веће квадратне нише. Његова реконструкција представља велики бели храм који прекрива пећину и скрива већи део њених ушћа, а тако је ово подручје данас представљено посетиоцима.  Џон Вилсон (John Wilson) је оспорио Маозову реконструкцију и тврдио да је простор испред пећине отворено двориште које служи као пролаз до пећине. Сугерисао је да је улаз у пећину изграђен на луковима који покривају водени ток из пећине, како би се омогућио приступ светом базену унутар пећине. Такође је приметио да је Јосиф Флавије описао пећину као „зараслу пећину“, што је било могуће само ако ту пећину не скрива никаква структура.

Мајкл Нелсон (Michael Nelson) се, такође, противио идентификацији Августеума на том месту, на основу архитектонских разматрања Он сматра да би чак "постављање храма на овој локацији била би упитна одлука његовог покровитеља. Храм, као што имплицира његова линеарност и аксијална симетрија, је крајњи и обично се завршава култном статуом коју затвара. Постављање такве зграде испред пећине у суштини блокира визуелни и физички приступ веома старом и поштованом светишту." Све у свему, простор испред Пан пећине идентификован је или као место Августеума, или као отворено двориште испред свете пећине.

 

Комплекс обухвата пећину и удубљење између две терасе испред пећине. Састоји се од три главна дела: 

1) природна пећина  са масивном стеном у центру. 

2) трака испред пећине, окружена са две велике квадратне нише

3) отворено двориште

Комплекс, осим пећине, није био покривен кровом и функционисао је као двориште на отвореном.

Пећина. У пећини још увек нису вршена ископавања, осим чишћења на и око масивне стене у центру. Многе громаде које су пале са таванице пећине указују на то да су њена уста била мања него што се данас чини. У антици је била пуна воде.

Инфраструктура отвореног простора. Комплекс је подигнут изравнавањем површине стенама и црвеним. На истоку је у правцу север–југ водио забатни аквадукт који се напајао из воде у пећини. Аквадукт је био дуг 22,5м, укопан у земљу и обострано обложен тесаном ширине око 0,6м, док је дно од пољског камена. Кров је изведен од правоугаоног тесана, формирајући троугаони забат. Максималне унутрашње мере су 1,6 м висине и 0,8 м ширине. Зидови и под аквадукта су малтерисани бело-сивим малтером.Област испред пећине била је окружена двема великим квадратним нишама.

Двориште. Главни простор је био отворено двориште. Његова западна граница је зид ниша, док источни оквир није опстао. Ни јужни део није сачуван. Састав нетакнутог црвеног тла био је делимично прекривен тврдим цементом, а делом танким сивим слојем. Подијум није проширио цео терен и изграђен је само да садржи базен са водом. Базен је исушен према југу малим каналом. Правоугаона омалтерисана окна води до другог канала који иде северно, западно од југозападног угла базена. Све ове водоводне инсталације (ц4) као да контролишу ниво воде у базену или служе као фонтана. 

Нише су вероватно биле декорисане. Уз зид ниша откривена су три оборена кречњачка олтара од којих је макар један био посвећен Пан-Зевсу.  Базен у центру може додатно да наговештава локацију на отвореном. Како налази показују, комплекс је вероватно био симетричан. Две нише које фланкирају траку су симетричне и идентичне, а базен је постављен на централну осу дворишта. Стена која се налазила у воденом телу унутар пећине налази се на истој средњој линији север–југ. Штавише, највиша тачка унутрашњости аквадукта одговара надморској висини врха стене у пећини, а под претпоставком да је аквадукт стално текао, врх стене је остао видљив све време.

Недавна ископавања указују на датум изградње комплекса, ослањајући се на три фактора: радиометријски, археолошки и стилски. Из аквадукта, који припада фази изградње или је нешто раније, узета су два узорка малтера са органским материјалом. Они су тестирани на С-14 датирање у Оксфордској радиокарбонској лабораторији (Oxford Radiocarbon Laboratory).

Датовање на основу истражених налаза ослања се на стратиграфију и ситне налазе из темеља комплекса. Са стратиграфске тачке гледишта, комплекс је најраније обележје на простору, испод којег се налазе само громаде и земљиште. Керамика испод поремећеног пода комплекса и у темељима била је оскудна, јер је засипање црвеног земљишта које је доведено до нивоа површине готово девичанско. Међутим, у темељима су пронађена два новчића. Један, из црвеног тла, је јелинистички новац датован у 175–164. пре Хр., а други, од сивог цемента на поду, је сребрни денар, датиран у 69. хр.ере. Овај последњи служи као terminus post quem комплекса. Пронађено је и око 60 малих фрагмената уљаница које су биле закопане између камења. Занимљиво је да сива боја имплицира да су у темељ положене не само поломљене светиљке, већ и остаци сагоревања, можда и тамјана. Ове лампе датоване су у период 30.год. пре Хр-100. год. хр. ере.

Локација је, стога, од јелинистичког периода па надаље била познат као култно место за Пана. Простор испред пећине доживљаван је као култно место. Током 1. века нове ере, Римљани су усавршили своју фину трпезу у нимфеј-триклинији. Ова места су комбиновала трпезарију (триклинијум или стибадијум) са пејзажом вегетације (дивље или узгајане у башти) и воде (базени, каскаде, фонтане, итд.). Такво место помиње Плиније Млађи, који поносно пише на својој тосканској вили (Писма, 6.5). Он описује трпезарију на отвореном на решетки винове лозе на ивици базена, са фонтаном и другим садржајима који задовољавају сва чула. Важна варијација овог стила обедовања на отвореном комбинује триклинијум, извор воде и пећину - природну или вештачку пећину. 

Место је комбиновало пет елемената: море, рибњаке, триклинијум, импресивну пећину на литици и скулптуралне групе. Читав комплекс служио је као летњи банкет на отвореном за оближњу вилу. Грот је природна пећина у подножју стеновите литице, са унутрашњим просторијама и округлим базеном на предњој страни, пречника нешто више од 20м, са четвртастим вештачким острвом у средини. У дубини пећине две мање пећине лево и десно биле су опремљене фонтанама.  Колосалне скулптуралне групе које приказују сцене из Одисеје биле су постављене око базена и на малом острву у центру. Округли базен се отвара на ушћу пећине у правоугаони базен у облику слова U који служи као рибњак. Банкет је одржан на малом правоугаоном острву са још једним малим базеном у центру. Триклинијум је био окренут ка пећини и њеним величанственим статуама које су постале „Пејзаж Одисеје“. Мермерне статуе које приказују сцене из Одисеје у родовском стилу датирају из времена Тиберија, који је био власник комплекса.

Преовлађујуће расположење у пећини-триклинији било је идилично, украшено рустичним божанствима као што су Бахус, Пан и Приап. Тако је можда статуа постављена у центру базена приказивала Пана и на тај начин повезивала првобитну сакралну функцију пећине са свакодневним трпезаријом комплекса. То су била друштвено-религијска удружења за окупљање ради ритуалних гозби и пића, често у култним или погребним контекстима.

Леигх-Анн Бедал (Leigh-Ann Bedal): „Вода је играла важну улогу у искуству оброка богатих и моћних. Триклиније изграђене са приказима воде, било да су базени или баште, такође се појављују у региону. У Јерусалиму је идентификована зграда која је била изложена у близини храмовне горе и датирана у ране Иродове дане као да има две триклинијумске собе одвојене нимфејем. Ипак, ниједан од ових блискоисточних примера се не може поредити са комплексом Паније , јер се ниједан не суочава са величанственом пећином пуном воде испред литице и природног жбуња.

Могуће је да се аквадукт завршавао каскадом која је падала на извор. Већ је указивано на сличност Панеје са култним местом Афродите и Адониса у Афки у Либану, источно од Библоса. Тамо се Афродитин храм се налази испод извора. Изграђена је на тераси која носи подијум и представља подконструкције намењене за смештај канала за евакуацију воде са извора кроз засвођене галерије у подруму светилишта. Панеас и Афка деле сличне карактеристике: литица, пећина, храм и евакуација додатне воде.

У текстовима из византијског периода посведочена су два типа култова у Афки. Јевсевије Кесаријски (почетак 4. в. хр. ере.) описује како је Константин Велики укинуо оно што описује као неморални сексуални култ који се тамо одвијао: Ово је био гај и област ... основана за мрског демона Афродите у планинском делу Либана у Афаки. Ово је била школа порока за све раскалашене особе и оне који су са много попустљивости искварили своја тела. Мушкарци жене, који нису били мушкарци, али су одбацили достојанство своје природе, умилостивили су дух својом болесном женственошћу, и незаконитим односима са женама, украденим и поквареним сексуалним односима, и неизрецивим, злогласним обичајима одвијали су се у овој светињи као у неком безаконом и неуређеном месту... одлучио је да таква светиња не буде светла и да се види читава светиња. срушено, посвете и све. (Константинов живот, 3, 55, 2–4.)

Зосима (5. век н. е.) говори о коришћењу воде у Афки за пророчанства у хидромантичким церемонијама које су се тамо славиле: У Афаки, између Хелиопоља и Библоса, постоји храм Афродите, у чијој близини је језерце као вештачки резервоар. Код храма и у његовој околини, ватра попут лампе или кугле гори у ваздуху када се људи окупљају овде у одређено време, као што се дешавало недавно. Људи који су се ту окупили бацали су у језерце у част богиње дарове од злата и сребра или одеће од платна, свиле и другог драгоценог материјала, и ако су били прихваћени, и лаке и тешке ствари су потонуле, али ако су одбачене и платно и било шта од злата, сребра или другог материјала што природно тоне, могло се видети како плута по води. Зосимов опис указује на још једну везу између Афке и Панеја, поред њихове сличности. Јевсевије описује сличан опис хидромантичког пророчишта у Панеју, где се жртва баца у воду: Кажу да се у Цезареји Филипској, коју Феничани зову Панеја, на неки дан празника жртвује бачена крај извора који су приказани у подножју брда званог Паново брдо... једном, када је Астирије био присутан догађајима и видео како је та афера оставила запањени народ, сажалио се на њих, и гледајући у небо, замолио Бога који је над свима, кроз Христа, да оповргне демонску превару која је одводила људе на странпутицу и зауставила народну заблуду. Кажу да је, чим се помолио, жртва изненада испливала са извора, и тако је њихово чудо престало, и на том месту се више није догодило ни једно чудо. Равински извори откривају очекивања да ће месија доћи када се вода у пећини Панеје претвори у крв (вавилонски Талмуд).

Хидромантички ритуали. Вода је била повезана са пророчиштем, као у култу Аполона Тирксеја у Ликији. Дакле, пећина и двориште у Панеју вероватно су служили неколико култова. Прво и најважније, био је посвећен Пану; и друго, хидромантички култ који се одржавао на одређеним фестивалима.

Могуће је да је оргијастички ритуал извођен у неким приликама у Панеји, нарочито уколико се има у видуу дионизијска природа Пана и његову повезаност са сексуалношћу и оргијама. Хидромантски култ је био перформанс, са свештеником који је бацао жртву док је гомила гледала. Такав култ не одговара храму, већ отвореном дворишту. Простор испред пећине је са две стране оивичен терасама које би могле да служе као балкони за посматрање обреда . Неки учесници, можда они који траже савет пророчишта, могли би стајати у дворишту. Свештеници су вероватно обавили обред у адитону и испред пећине.

 

Ово место је било чврсто повезано са именом грчког божанства плодности, музике и оргијастичности, Пана. Околина Цезареје била је зелена и бујна и као таква била је природно средиште за обожавање божанстава плодности. Примарни бог ове области био је Пан, по коме је град називан Цезареја Панејска (Ценареја посвећена Пану). Име се мењало током јелинистичког и исламског периода да би постало Банија. Банијас је оно по чему је данас познато археолошко налазиште.

У свету грчке митологије Пан је бог свега дивљег. Сматран је заштиником стада која су напасана на богатим пашњацима овог региона. Пан је описиван као делом антропоморфно биће са ногама и роговима јарца. За њега се причало да лута планинским дивљим местима и изводи планинску рустичну музику. У неким митовима довођен је у везу са богињом плодности. Са римским освајањем град је назван Цезареја (Цезаром град), али је древни култ остао заступљен. Становници града би урезали нише у литици, где су постављали статуе својим бројним боговима. Свака од ових ниша, уклесаних у литици, била је дом једног од многих грчких богова. Већина ниша је била испуњена ручно изрезбареним дрвеним статуама Пана, грчког бога плодности, најзначајнијег божанства за ондашњу Цезареју. 

Оближња пећина, како је речено, сматрана је сакралном локацијом и местом рођења бога Пана. У њој је почињао један од три извора чија вода доцније формира Јордан, реку која читавом региону даје живот. Панеион — пећинско светилиште посвећено богу Пану постављено је испред стеновите природне пећине дуж камене терасе током јеленистичког периода. Неки ходника и ниша од тамошње пећине сежу у дубину и до 250м. Ту простори сматрани су местима у којима Пан и други богови обитавају током зиме, зато су у њих су бацане животиње жртвоване Пану. Сматра се да су то биле и локације на којима су се вршиле оргијастичке свечаности. Како сматрало да њихови ходници сежу до подземног света неки од отвора су се називали врата ада.

Последњи наведени детаљ може да се значајно одрази на разумевање еванђељског одељка који је смештен баш у околину Цезареје Филипове. Ту у окружењу величанствених палата, храмова и природних светишта, један непризнати учитељ, окружен дванаесторицом неуких ученика поставља питање којим себе изједначава са древном месијанском фигуром Старог завета: шта кажу људи, ко је Син човечји. Ласкави одговори којима је упоређен са великанима даље и ближе религијске прошлости народа (Илија, Јеремија или који од пророка) га не задовољавају и Он сада тражи да његови ученици изнесу своје мишљење. Први међу њима, св. ап. Петар исповеда: ти си Христос, Син Бога живога (Мт 16:13-17). Ова исповест је препозната као темељ цркве, за коју Христос каже да је ни врата ада неће надвладати (Мт 16:18). Окружење у којем је исказ дат веома је речито и открива нам како су  ове речи могли разумети они који су их први чули.

  

Извори:
https://www.biblicalarchaeology.org/daily/ancient-cultures/ancient-near-eastern-world/the-oldest-alphabetic-writing-ever-found/

Adi Erlich and Ron Lavid, Dine and Worship: The Roman Complexin Front of the Pan Grotto in Paneas/Caesarea Philippi, BASOR 392.