Феникија

Пет избледелих слова исписаних на посуди за складиштење су сви текстуални докази које имамо о Абел Бет Мааки из 9.в. пре Хр., насељу на крајњем северу Израела. Међутим, овај кратак и скроман текст може бацити ново светло на границе древног Израила какве познајемо.

Током јуна 2023. год. објављени су бројни радови у вези са открићима која спадају у област библијске археологије. Три која сматрао најзначајнијима тичу се времена цара Давида, и дана који су му претходили или следили.

Текст који је пред нама покушава да исприча причу древној Фаласарни (лучком граду који први помињу антички историчари и географи: Сцилак, Страбон, Полибије, Ливије и Плиније) и њеним божанствима уз повремене дигресије ка библијској ангеологији са једне, и словенској митологији (конкретно, веровању у виле) са друге стране... Стотине глинених женских фигурина, посвећених античкој богињи Деметри, откривено је недавно на акропољу античког критског града, саопштило је у грчко министарство културе (Greek Ministry of Culture). Уз Демтру и Астароту, значајно место у култу Фаласарне имала је нимфа која је своје име подарила граду. Астарота/Анат/Ашера млада, неукротива и атрактивна, сексуално активна богиња девица Госпа небеских висина и, истовремно, крвожедна богиња рата која коље војнике на бојном пољу и украшава се деловима њихових тела до бутина стојећи у њиховој крви. Слична (или истоветна) древнооријенталним богињама сензуалне љубави и рата (Иштар, Изида, Басет-Секхмет...). Уз Демтру и Астароту, значајно место у култу Фаласарне имала је нимфа која је своје име подарила граду. Очигледно да је религијском обрасцем ове луке доминирао култ повезан са женским божанствима. Тим који је вршио последња ископавања предводила је др Елпида Хаџидакис (Dr. Elpida Hadjidakis). Како су три женска божанства коегзистирала у овом критском лучком граду? Поуздана сазнања, макар за сада, измичу. Може се међутим претпоставити да је Астарота од мора, била неки локални пандан Деметре и да су ова два божанства препознавана као једна богиња са два имена. Како се, међутим, у све то уклапа нимфа Фаласарна?

Археолози на западном Криту дошли су до фасцинантног открића - лобање жртвованог минојског бика. Откриће је направљено у комплексу гробља који је повезан са палатом Петрас, локалитету који је вероватно био део главног урбаног центра у региону. Бикови су играли важну улогу у минојској религији што се, вероватно, одражава у древном грчком миту о Минотауру. Они су били скупа жртва. Елитно друштво на минојском Криту (3500–1100. пре Хр.) очигледно је практиковало сложене посмртне ритуале и жртвене церемоније, посебно када су у питању сахране припадника њихове класе. Проналазак је од великог значаја јер пружа бољи преглед једнако сложене слагалице погребних ритуала праћених у антици. Треба имати науму да је бик веома присутан у минојској критској култури, односно њеним митовима. Осим знаменитог мита о минотауру, звери сакривеној у чувеном критском лавиринту којој су жртвовани атински младићи, бик је схватан и као позитиван симбол. Не треба заборавити да мит о самом оснивању критске цивилизације и пореклу њеног епонимског родозачетника, краља Миноса се повезује са биком. И друге религије древног Оријента, пре свега Египта, али и Месопотамије познавале су слична зооморфна божанства. Можда је поштовање зооморфног божанства, бика, разлог због којег библијски писци теже да направе отклон од оваквог религијског исказа... Да ли је то било божанство које је временом и богоуправљаним процесом монотеизације изгубило зооморфно обличје како је постојало у другим религијама Оријента и Средоземља, а можда и у неким периодима историје библијског Израила?

Феничани су једна од загонетних цивилизација која се спомиње у многим грчким, римским и египатским изворима. Ипак, сами Феничани нису иза себе оставили сачуване текстове у већем броју, предма се сматра да су били они који су образовали најраније (или једно од најранијих алфабетских) писмо. Уобичајено се сматра да су били наследници древне угаристке цивилизације и да су настављачи њених тековина који су потиснути са већег дела територије које су раније насељавали (шире области Сиро-Палестине) упадом народа са мора из области Средоземља, односно израилских племена са подручја Синаја.

Скулптуру је пронашао земљорадник док је обрађивао своје поље у Кан Јоунису (Khan Younis). Проналазак се датира у средину 3. миленијума пре Хр. Према саопштењу Министарства туризма и антиквитета (Ministry of Tourism and Antiquities) у локалној влади Хамаса, артефакт је исклесан из кречњака. Дугачак је 22см и приказује Анат, богињу љубави, лепоте и рата у ханаанској митологији, истакао је Џамал ​​Абу Рида (Jamal Abu Rida), директор министарства додајући да је древна скулптура откривена у близини значајног копненог трговачког раскршћа неколико цивилизација.Он објашњава да је Газауска енклава на Средоземном мору која се може може се похвалити богатством антиквитета и археолошких налазишта јер је била главна копнена рута која је повезивала древне цивилизације у Египту, Леванту и Месопотамији. Абу Рида је искористио прилику да на конференцији за штампу на којој је представљен проналазак истакне политичку поенту указујући да је Палестина наследник древних хананских култура, те да је то историјска чињеница коју нико не може да фалсификује.

Овомесечне вести укључују три открића у вези са именима која су се у древом свету сматрала божанским: Ваал, Хорус и ЈХВХ.

Протеклог месеца објављене су три значајне студије које се односе на древни Египат, Митани, Кипар и Израел. Сматрамо да су ово три најзначајнија открића у археологији библијског света током фебруара 2022. год.

Велика је вера твоја – рекао је Господ жени коју Матеј назива Хананејком а Марко Сиро-феничанком (Мт 7:22; Мк 7:26). О коме народу говоре еванђелисти док описују овај догађај који се одиграо током једне (али не и једине) Христове посете крајевима тирским и сидонским (Мт 7:21)? У каквим односима су Хананеји, са којима су Израилци ступали у ужасавајуће крваве сукобе приликом насељавања у Ханану, са становницима хананског приобаља које је Херодот звао пурпурни народ односно народ пурпурне земље (Φοινικη)? Зашто је уопште тамошње становништво тако називано? Како је тај пурпурни народ тј. Феничани – иако војно нејак успео да створи вишемиленијумско царство које је трајало дуже него многе друге древнооријенталне империје? Зашто Израилци никада нису ратовали са Феничанима, иако су се сурово обрачунавали са њиховим сународницима у другим обалстима Ханана? Пророк Илија је био огорчени противник феничанске принцезе и израилске царице Језавеље а опет је у време кад беху многе удовице у Израилу био послат управо једној феничанској удовици из Сарепте сидонске (Лк 4:26). Ko су били Феничани? Одакле потичу? Где су живели? Са ким су трговали? Ово су неке од тема на које ћемо покушати са одговоримо у тексту који је пред нама.

У епској песми Одисеја, Хомер описујући Крит, најјужније грчко острво и дом једне од најстаријих европских цивилизација, каже да се оно налази у мору тамном (боје) вина... богата и дивна земља са морским појасом, густо насељена, са деведесет градова и неколико различитих језика.Насељено још од 7. миленијума пре Хр., ово острво је постигло завидни цивилизацијски успон и нагли пад. Да ли је то постало основа мита о Атлантиди? Шта нам открива базични мит ове протогрчке цивилизације о међутицају народа средњег Медитерана и Средњег Оријента, подручја које заједно чине географско-културолошку целину света Библије?