Историја

Камен прага висок 2м из 9-8. в. пре Хр. ископали археолози у древном ирачком граду Нимруд. Ово је прво велико ископавање локалитету након што га је уништила Исламска држава (ИД) 2016. год. Тим археолога Универзитета Пенсилваније (University of Pennsylvania) предводи Мајкл Данти (Michael Danti) и они су са ископавањима почели у октобру ове године. Семирамида је у новије време, оправдано или не, препозната као архетип вавилонске блуднице описане у новозаветној Апокалипси. Историјски, била је током 9-8. в. пре Хр. регент свог сина, да би је (не зна се како) измештени миленијума унатраг и повезали са Нимрудом (Невродом) легендарним, оснивачим месопотамијских царстава (Вавилоније и Асирије) успостављених на подручју раније сумерске цивилизације и њених градских центара Ореха (Урук), Акада (Архад), Асура, Ниниве, Равота и Халаха (Пост 10:8-11). Библијски писац, међутим, говори о Невроду, али ништа не говори о његовој мајци, супрузи, сестри или било којем женском лику из његовог окружења. Занимљиво је, такође, да библијски писац наведене градове чије је оснивање и постојање каткад удаљено миленијумима смешта у исто време и повезује са Невродом/Нимрудом као оснивачем који је означен као први велможа/силник постпотопне Месопотамије. Ово нас наводи на закључак да писање библијског писца није историјско (у смислу фактографије) већ богословско тј. да он сажима миленијуме историје повезујући их са идејним оснивачем Невродом/Нимродом, што је можда име за једну другу, историјски познату, личност - Саргона Великог, оснивача првог месопотамског царства Акада, оног ко је први под своју власт ставио не само сумерске градове-државе, већ и шири регион унификује у политичком и верском смислу. Можда је историјска Самму-рамат баш због ових детаља преображена у легендарну Семирамиду. Међутим, на питања као што су: ко је она заиста била, вешт дипломата или жена обележена трагичном љубавном причом, да ли је владала чврстом руком или заводљивим телом? можда никада нећемо имати конкретан одговор. Нова истраживања у палати Нимруда, можда ће дати неке одговоре или макар смернице, али и без њих можемо да кажемо је да је учинила нешто изузетно – у критичном тренутку је преузела полуге власти, стабилизовала је империју и оставила је у наслеђе свом сину. То је било толико неуобичајено и упечатљиво да је остало у памћењу не само једног народа. Чак и након њене смрти, предање о њој је наставило да живи и да се развија у сваком новом покољењу.

Новембар ове године био је један од археолошки најбогатијих месеци. Вести о археолошким открићима или студијама које осветљавају значај ранијих открића у области археологије библијског света или, непосредно, библијске археологије су просто престизала једна другу. Више вести повезаних са открићима на Криту, значајна открића у Египту и, коначно, на подручју самог Израела и Јерусалима обележила су овај месец.

Археолози на западном Криту дошли су до фасцинантног открића - лобање жртвованог минојског бика. Откриће је направљено у комплексу гробља који је повезан са палатом Петрас, локалитету који је вероватно био део главног урбаног центра у региону. Бикови су играли важну улогу у минојској религији што се, вероватно, одражава у древном грчком миту о Минотауру. Они су били скупа жртва. Елитно друштво на минојском Криту (3500–1100. пре Хр.) очигледно је практиковало сложене посмртне ритуале и жртвене церемоније, посебно када су у питању сахране припадника њихове класе. Проналазак је од великог значаја јер пружа бољи преглед једнако сложене слагалице погребних ритуала праћених у антици. Треба имати науму да је бик веома присутан у минојској критској култури, односно њеним митовима. Осим знаменитог мита о минотауру, звери сакривеној у чувеном критском лавиринту којој су жртвовани атински младићи, бик је схватан и као позитиван симбол. Не треба заборавити да мит о самом оснивању критске цивилизације и пореклу њеног епонимског родозачетника, краља Миноса се повезује са биком. И друге религије древног Оријента, пре свега Египта, али и Месопотамије познавале су слична зооморфна божанства. Можда је поштовање зооморфног божанства, бика, разлог због којег библијски писци теже да направе отклон од оваквог религијског исказа... Да ли је то било божанство које је временом и богоуправљаним процесом монотеизације изгубило зооморфно обличје како је постојало у другим религијама Оријента и Средоземља, а можда и у неким периодима историје библијског Израила?

Ова престоница је једини сведок уништења. Хетитска цивилизација, а неке структуре и архитектонске целине које се састоје од краљеве палате, храмова и темеља су савршено очуване. Професор Андреас Шахнер (Professor Andreas Schachner), шеф ископавања који истраживања врши у име Немачког археолошког института (German Archaeological Institute), изјавио је да су овогодишња ископавања у древној Хатуши почела крајем јуна и да планирају да се наставе до средине октобра.

Појам античка Грчка односни се на културу, цивилизацију и државу која је настајала и формирала се на подручју савремене Грчке, Турске, а касније и на територијама које су Грци заузели у ратовима. То је период који се приближно може датирати, уколико се рачуна и период који се назива класичном Грчком, у време од 700 до 323. год. пре Хр. Ово је време познато по својој уметности, архитектури, филозофији и напретку у уметности и технологији и развоју политичког уређења од полиса до царства.

У својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о краљевствима, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Та историјазација је, свакако, делимична јер није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, како је то препознатљиво у јудаизму и хришћанству, већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали кроз египатску историју.

Сумер/Сенар је прва цивилизација која се развила на подручју Месопотамије, региону који је изнедрио каснија царства (Акад, Вавилон, Асирију), бројне митове и легенде и владаре чија су имена постала легендарна у историји. Током друге историје месопотамских цивилизација главну реч су имали мушкарци. Они међу њима који су се успели на трон, било локалних градова-држвава, било регионалних (тј. за то време светских) царстава, владали су суверено и чврстом руком. У историји, легендама и митовима остала су записана имена Гилгамеша, Зиасудре, Неврода... У таквом свету није било превише места за улогу жене али неке од њих су ипак одиграле запажену улогу. Понекада је то била улога саветника владара (као нпр. улога Вирсавеје која је дуго и снажно утицала на политуку свог супруга цара Давида а потом и сина Соломона) или чак улога господара из сенке (нпр. у примеру феничанске принцезе и Ваалове свештенице Језавеље). У другом случају била је то улога идејно-верског пропагатора какву је имала Енхедуана (Еn-hedu-anna), кћер знаменитог Саргона Акадског, у животу и образовању првог познатог царства древне Месопотамије (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije). Ипак, у читавој вишемиленијумској историји месопотамских цивилизација запамћено је име само две суверене владарке. И док се око имена Семирамиде исплело толико легенди да их је просто тешко разлучити од историјсих чињеница готово нико се не сећа жене која се на трон успела у само праскозорје историје, још у Сумеру.

Открића у области библијске археологије која су обележила октобар 2021. год. су занимљива, а тичу се како Старог тако и Новог завета.

Вавилонија је једна од најимпресивнијих оријенталних империја, култура и цивилизација. Са њом се у везу доводе контраверзне ствари. Новија открића указују да су аритметички и математички прорачуни довођени у везу са грчким великанима као што је Питагора, вековима (ако не и миленијумима) раније били познати у Вавилонији која је подарила и ране астрономе, али и астрологе; законе, али и сурове деспоте и освајаче. Неврод, Хамураби, Набопаласар, Навуходоносор, Кир, Дарије, Александар Македонски само су неки од владара који су успели да задовоље своју жудњу и успну се на трон Вавилоније, трон који је осуђен и од стране библијских писаца назван стаништем сваког духа нечистога...

"O, дa caм ce poдио у друго време и могао да придружим свадби на којој се вода преточи у вино и да сам седео за столом на којем се мало хлеба претворило у многа светла телеса, или да сам само пољем само потрчао пре него што се смркло небо изнад Голготе... Нисам био на свадби у Кани, нити сам сведок Васкрсења..." - писао је Миодраг Павловић изражавајући жал због немогућности да буде непосредни очевидац догађаја историје спасења, додајући: "зато се одричем сваког хтења... и надам се још у хлеб и његова преображења." Да ли су последњи наведени стихови можда кључ који може да нам помогне у откључавању миленијумске егзегетске загонетке повезане са најзначајнијом молитвом хришћанства „Оче наш“? Шта је смисао упечатљивих израза њене четврте прозбе (хлеб, на[д]сушни, данас? Да ли нас упечатљивост тих израза понекад заводи скрећћи нам поглед са истински кључне речи која прожима својим понављањем не само ову прозбу, већ читаву Молитву Господњу? И на који начин нас приступање овој молитви као поетском исказу и уочавање њеног поетског обрасца оспособљава за њено потпуније разумевање?