Историја

Каткада заборављемо да библијски свет не обухвта само свет у којем су поникли библијски писци нити наслеђе древнијих епоха које су они баштинили. Библијски свет представља и свет који су писци Светoга писма обликовали и предали познијим генерацијама. Једно од открића која су обележила месец новембар 2025. год. подсећа нас управо на то, а на значају му додаје чињеница да је пронађено на територији Србије. Друга два се тичу значајних градова древног Оријента и библијког наратива Урука и Мегида.

Одељак из Књиге прор. Исаије 8 историјски се смешта у период тзв. сиpо-јефремовске кризе (734–732. год. пре Хр.) током владавине цара Ахаза јудејског. То је време када су сиро-дамашћански владар склопио савез са северно-израилским (Самарјанским) царством против Јудеје у намери да јудејског цара Ахаза приморају на савез против Асирије. Ово је контекст у којем је изговорено и знаменито месијанско пророштво из претходне главе исте пророчке књиге о девојци (младој жени) која ће родити сина (наслединика) цара Ахаза. Као непосредно знамење које пророк даје јерусалимском владару, ове речи су се испуниле рођењем Језекије, будућег великог цара-реформатора и знаменитог давидита. Ипак, и поред испуњења Господњег знамења, Ахаз се усместо на Господа поуздао на Асирију чији је вазал био, што покреће нову етапу пророчких опомена.

Последњи месец 2023. године донео је више археолошких открића. Нека од њих се само посредно могу довести у везу са библијским наративом, али је њихово препознавање значајно за разумевање ширег контекста унутар кога су деловали и писали библијски писци. Друга нам потрђују наративе повезане са древним приповестима из времена Макавеја, а најзначајније је оно које нам може осветлити свет у којем се појављује, развија и шири хришћанство.

Сведоци вере библијске давнине нису до сада искусили коначно есхатолошко избављењебољег васкрсења, не због својих недостатака већ Божије жеље да га и ми искусимо заједно са њима (ст 40). Есхатолошко сједињење о којем говори аутор Химне стога јесте сједињење старозаветних и новозаветних сведока вере у Христу као централној тачки и месту сусрета. Постизање тог сједињења, као коначног циља, захтева подвиг вере и истрајности и писац Посланице управо позива слушаоце да уложе напор у том правцу уздижући се у есхатолошку реалност попут древних сведока вере о којима су читали. Писац изнова, мада прећутно, употребљава мотив ходочашћа повезан са праоцима Израиља како би описао дијалектику између вере и наде. Нада је, према његовом схватању, способност да се наслути будући невидљиви свет, а практична последица наде јесте живот ходочашћа вере ка божанском обећању, ходочашћа које се врши у богослужбеном животу хришћанске заједнице (Јевр 11:6). Вера, стога, потврђује реалност онога у шта се надамо, стварност божанског обећања. Истиче се да сви наведени и ненаведени сведоци вере јесу препознати и признати од Бога, али да још увек нису искусили коначно испуњење божанских обећања (види: 11:2.11.33; 12:1 уп. 6:15; 11:11.33), јер је Божија намера да они који су се унапред уздали у Христа у њему буду сједињени са нама (уп. 10:14; Еф 1:2).

Прича о Давиду и Голијату, египастке хронике и библијски извештаји о Гезеру, еванђеоски наративи о Витсаиди и апостолима који су потицали из овог рибарског насеља са почетка хришћанске ере добијају на тачности, смислу и значају захваљујући новим археолошким открићима која су обележила овај месец.

Проблемом историјско-културолошке контекстуализације приповести о праоцима Израила је веома комплексан. Од великог значаја су подаци, све обимнији и актуелнији, које добијамо са ископавања на више локација древног Оријента. Први овакви подаци, премда доста штури, отворили су пут снажном оптимизму у погледу могућности сагледавања културно-историјске позадине библијских нарација. Ускоро су се, међутим, могли чути и гласови критичара. Они су сугерисали да приповести о праоцима не садрже доживљаје конкретних личности, већ друштвено (племенско) искуство које је персонификовано у митског (или легендарног) претка са циљем да се снажније утисне у свест будућих генерација религијска порука. Иако ово схватање несумњиво садржи извесне аспекте истине, његови заговорници нису успели да објасне постојање бројних, верски, политички, па и друштвено, ирелавантних сцена које свакако осликавају ралност амбијента древног Оријента. Ове сцене нам сугеришу да се у Пост 12-50 сусрећемо са историјом реалних личности. То не значи да у саме нарације није учитано и историјско искуство израилских племена, већ да приповести садрже реалан приказ свакодневног живота засновног на песничкој и родословној грађи усмених предања.

Камен прага висок 2м из 9-8. в. пре Хр. ископали археолози у древном ирачком граду Нимруд. Ово је прво велико ископавање локалитету након што га је уништила Исламска држава (ИД) 2016. год. Тим археолога Универзитета Пенсилваније (University of Pennsylvania) предводи Мајкл Данти (Michael Danti) и они су са ископавањима почели у октобру ове године. Семирамида је у новије време, оправдано или не, препозната као архетип вавилонске блуднице описане у новозаветној Апокалипси. Историјски, била је током 9-8. в. пре Хр. регент свог сина, да би је (не зна се како) измештени миленијума унатраг и повезали са Нимрудом (Невродом) легендарним, оснивачим месопотамијских царстава (Вавилоније и Асирије) успостављених на подручју раније сумерске цивилизације и њених градских центара Ореха (Урук), Акада (Архад), Асура, Ниниве, Равота и Халаха (Пост 10:8-11). Библијски писац, међутим, говори о Невроду, али ништа не говори о његовој мајци, супрузи, сестри или било којем женском лику из његовог окружења. Занимљиво је, такође, да библијски писац наведене градове чије је оснивање и постојање каткад удаљено миленијумима смешта у исто време и повезује са Невродом/Нимрудом као оснивачем који је означен као први велможа/силник постпотопне Месопотамије. Ово нас наводи на закључак да писање библијског писца није историјско (у смислу фактографије) већ богословско тј. да он сажима миленијуме историје повезујући их са идејним оснивачем Невродом/Нимродом, што је можда име за једну другу, историјски познату, личност - Саргона Великог, оснивача првог месопотамског царства Акада, оног ко је први под своју власт ставио не само сумерске градове-државе, већ и шири регион унификује у политичком и верском смислу. Можда је историјска Самму-рамат баш због ових детаља преображена у легендарну Семирамиду. Међутим, на питања као што су: ко је она заиста била, вешт дипломата или жена обележена трагичном љубавном причом, да ли је владала чврстом руком или заводљивим телом? можда никада нећемо имати конкретан одговор. Нова истраживања у палати Нимруда, можда ће дати неке одговоре или макар смернице, али и без њих можемо да кажемо је да је учинила нешто изузетно – у критичном тренутку је преузела полуге власти, стабилизовала је империју и оставила је у наслеђе свом сину. То је било толико неуобичајено и упечатљиво да је остало у памћењу не само једног народа. Чак и након њене смрти, предање о њој је наставило да живи и да се развија у сваком новом покољењу.

Новембар ове године био је један од археолошки најбогатијих месеци. Вести о археолошким открићима или студијама које осветљавају значај ранијих открића у области археологије библијског света или, непосредно, библијске археологије су просто престизала једна другу. Више вести повезаних са открићима на Криту, значајна открића у Египту и, коначно, на подручју самог Израела и Јерусалима обележила су овај месец.

Археолози на западном Криту дошли су до фасцинантног открића - лобање жртвованог минојског бика. Откриће је направљено у комплексу гробља који је повезан са палатом Петрас, локалитету који је вероватно био део главног урбаног центра у региону. Бикови су играли важну улогу у минојској религији што се, вероватно, одражава у древном грчком миту о Минотауру. Они су били скупа жртва. Елитно друштво на минојском Криту (3500–1100. пре Хр.) очигледно је практиковало сложене посмртне ритуале и жртвене церемоније, посебно када су у питању сахране припадника њихове класе. Проналазак је од великог значаја јер пружа бољи преглед једнако сложене слагалице погребних ритуала праћених у антици. Треба имати науму да је бик веома присутан у минојској критској култури, односно њеним митовима. Осим знаменитог мита о минотауру, звери сакривеној у чувеном критском лавиринту којој су жртвовани атински младићи, бик је схватан и као позитиван симбол. Не треба заборавити да мит о самом оснивању критске цивилизације и пореклу њеног епонимског родозачетника, краља Миноса се повезује са биком. И друге религије древног Оријента, пре свега Египта, али и Месопотамије познавале су слична зооморфна божанства. Можда је поштовање зооморфног божанства, бика, разлог због којег библијски писци теже да направе отклон од оваквог религијског исказа... Да ли је то било божанство које је временом и богоуправљаним процесом монотеизације изгубило зооморфно обличје како је постојало у другим религијама Оријента и Средоземља, а можда и у неким периодима историје библијског Израила?

Ова престоница је једини сведок уништења. Хетитска цивилизација, а неке структуре и архитектонске целине које се састоје од краљеве палате, храмова и темеља су савршено очуване. Професор Андреас Шахнер (Professor Andreas Schachner), шеф ископавања који истраживања врши у име Немачког археолошког института (German Archaeological Institute), изјавио је да су овогодишња ископавања у древној Хатуши почела крајем јуна и да планирају да се наставе до средине октобра.