Историја

Ова престоница је једини сведок уништења. Хетитска цивилизација, а неке структуре и архитектонске целине које се састоје од краљеве палате, храмова и темеља су савршено очуване. Професор Андреас Шахнер (Professor Andreas Schachner), шеф ископавања који истраживања врши у име Немачког археолошког института (German Archaeological Institute), изјавио је да су овогодишња ископавања у древној Хатуши почела крајем јуна и да планирају да се наставе до средине октобра.

Појам античка Грчка односни се на културу, цивилизацију и државу која је настајала и формирала се на подручју савремене Грчке, Турске, а касније и на територијама које су Грци заузели у ратовима. То је период који се приближно може датирати, уколико се рачуна и период који се назива класичном Грчком, у време од 700 до 323. год. пре Хр. Ово је време познато по својој уметности, архитектури, филозофији и напретку у уметности и технологији и развоју политичког уређења од полиса до царства.

У својим бројним варијацијама, прича о Озирису, Сету и Хорусу није само мит о краљевствима, већ и објашњење и оправдање космичког и друштвеног поретка, својеврсна историзација мита о стварању и поретка (маʼат), са једне стране и општег древнооријенталног мита о божанствима плодности, њиховој смрти и васкрсењу, са друге. Та историјазација је, свакако, делимична јер није повезана са конкретним и непоновљивим историјским догађајем, како је то препознатљиво у јудаизму и хришћанству, већ са типским догађајима који су се у различитим варијацијама понављали кроз египатску историју.

Сумер/Сенар је прва цивилизација која се развила на подручју Месопотамије, региону који је изнедрио каснија царства (Акад, Вавилон, Асирију), бројне митове и легенде и владаре чија су имена постала легендарна у историји. Током друге историје месопотамских цивилизација главну реч су имали мушкарци. Они међу њима који су се успели на трон, било локалних градова-држвава, било регионалних (тј. за то време светских) царстава, владали су суверено и чврстом руком. У историји, легендама и митовима остала су записана имена Гилгамеша, Зиасудре, Неврода... У таквом свету није било превише места за улогу жене али неке од њих су ипак одиграле запажену улогу. Понекада је то била улога саветника владара (као нпр. улога Вирсавеје која је дуго и снажно утицала на политуку свог супруга цара Давида а потом и сина Соломона) или чак улога господара из сенке (нпр. у примеру феничанске принцезе и Ваалове свештенице Језавеље). У другом случају била је то улога идејно-верског пропагатора какву је имала Енхедуана (Еn-hedu-anna), кћер знаменитог Саргона Акадског, у животу и образовању првог познатог царства древне Месопотамије (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije). Ипак, у читавој вишемиленијумској историји месопотамских цивилизација запамћено је име само две суверене владарке. И док се око имена Семирамиде исплело толико легенди да их је просто тешко разлучити од историјсих чињеница готово нико се не сећа жене која се на трон успела у само праскозорје историје, још у Сумеру.

Открића у области библијске археологије која су обележила октобар 2021. год. су занимљива, а тичу се како Старог тако и Новог завета.

Вавилонија је једна од најимпресивнијих оријенталних империја, култура и цивилизација. Са њом се у везу доводе контраверзне ствари. Новија открића указују да су аритметички и математички прорачуни довођени у везу са грчким великанима као што је Питагора, вековима (ако не и миленијумима) раније били познати у Вавилонији која је подарила и ране астрономе, али и астрологе; законе, али и сурове деспоте и освајаче. Неврод, Хамураби, Набопаласар, Навуходоносор, Кир, Дарије, Александар Македонски само су неки од владара који су успели да задовоље своју жудњу и успну се на трон Вавилоније, трон који је осуђен и од стране библијских писаца назван стаништем сваког духа нечистога...

"O, дa caм ce poдио у друго време и могао да придружим свадби на којој се вода преточи у вино и да сам седео за столом на којем се мало хлеба претворило у многа светла телеса, или да сам само пољем само потрчао пре него што се смркло небо изнад Голготе... Нисам био на свадби у Кани, нити сам сведок Васкрсења..." - писао је Миодраг Павловић изражавајући жал због немогућности да буде непосредни очевидац догађаја историје спасења, додајући: "зато се одричем сваког хтења... и надам се још у хлеб и његова преображења." Да ли су последњи наведени стихови можда кључ који може да нам помогне у откључавању миленијумске егзегетске загонетке повезане са најзначајнијом молитвом хришћанства „Оче наш“? Шта је смисао упечатљивих израза њене четврте прозбе (хлеб, на[д]сушни, данас? Да ли нас упечатљивост тих израза понекад заводи скрећћи нам поглед са истински кључне речи која прожима својим понављањем не само ову прозбу, већ читаву Молитву Господњу? И на који начин нас приступање овој молитви као поетском исказу и уочавање њеног поетског обрасца оспособљава за њено потпуније разумевање?

Ко су били Хетити? Одговор на ово питање није једноставан, као што се може учинити. Постоје многи подаци садржани у библијским текстовима са једне стране, као и мноштво археолошких проналазака са друге. Ови извори, међутим, нису међусобно усаглашени, а да ли је уопште и могуће да се усагласе?

Сви волимо псе, зар не? пси – или на јеврејском celeb – најбољи су пријатељи. Они су добродошли у нашим домовима, ми их шетамо, хранимо, чистимо иза њих и тражимо опроштај због њиховог лошег понашања. У древном Израелу, међутим, постојао је сасвим другачији поглед на псе.

Ово је специфично место сачувано у библијским текстовима које показује чување сећања библијских аутора који ово предање датирају у Трећи Средњи Египат. Такав закључак подржава датирање изласка у 13. тј. разесидски период зато што су само у њему употребљавани наведени топонимми.