Страдање

Употреба метафоре у Јевр 12:1-3, међутим, има извесне специфичности. Сцена, пре свега, дозива у сећање антички амфитеатар као природни контекст атлетских такмичења. Амфитеатар је имао низове трибина са којих је такмичења посматрала бројна публика. Тај моменат визуелне фасцинације не само атлетским такмичењем, већ читавом атмосфером стадиона аутор вешто употребљава да би својим читаоцима указао на три реалности које треба да посматрају.

Сведоци вере библијске давнине нису до сада искусили коначно есхатолошко избављењебољег васкрсења, не због својих недостатака већ Божије жеље да га и ми искусимо заједно са њима (ст 40). Есхатолошко сједињење о којем говори аутор Химне стога јесте сједињење старозаветних и новозаветних сведока вере у Христу као централној тачки и месту сусрета. Постизање тог сједињења, као коначног циља, захтева подвиг вере и истрајности и писац Посланице управо позива слушаоце да уложе напор у том правцу уздижући се у есхатолошку реалност попут древних сведока вере о којима су читали. Писац изнова, мада прећутно, употребљава мотив ходочашћа повезан са праоцима Израиља како би описао дијалектику између вере и наде. Нада је, према његовом схватању, способност да се наслути будући невидљиви свет, а практична последица наде јесте живот ходочашћа вере ка божанском обећању, ходочашћа које се врши у богослужбеном животу хришћанске заједнице (Јевр 11:6). Вера, стога, потврђује реалност онога у шта се надамо, стварност божанског обећања. Истиче се да сви наведени и ненаведени сведоци вере јесу препознати и признати од Бога, али да још увек нису искусили коначно испуњење божанских обећања (види: 11:2.11.33; 12:1 уп. 6:15; 11:11.33), јер је Божија намера да они који су се унапред уздали у Христа у њему буду сједињени са нама (уп. 10:14; Еф 1:2).

Јован Златоусти примећује да се вера једних сведока из древности осликава у томе што су избегли оштрицу мача, док се код других препознаје у томе што су од мача пострадали. У томе поменути отац препознаје два квалитета вере истичући да су кроз оба учињене велике ствари. Аутор Химне истиче да су наведени сведоци вере били лишени свега, и неретко и сопствених живота, управо зато што су посведочили своју веру као потпуну и безрезервну верност. У контрасту са тим, аутор Посланице управо њих који су аскетским одрицањем доспели до крајњег сиромаштва и оскудице, представља као вредност вишу од свемира. Свет, међутим, не беше достојан те космичке вредности чак иако га она (као спона са Богом), одржава у животу.

Један и мноштво, они и ја—тема је коју је немогуће избећи када је у питању Настасијевић. Његова готово пророчки усамљена прилика као да је морала да испија патњу и да том патњом показује стазу тражитељима који долазе касније. Настасијевић вапи за траговима. Али не за траговима велике групе људи који хрле у једном правцу, јер тај пут води безличности и површности...

Настасијевић сажима реченицу до есенције, не би ли оставио довољно простора за одјек празнина. Овај језички одзвон уводи интроспективну тишину, период очишћења који, иако испуњен тмином, чека на откровење.

Овај видео представља покушај пружања сажетог приказа трагања за одговорима на вечита питања смтности и патње.

Књига вечитих питања