Олга Михајловић Благојевић

Један и мноштво, они и ја—тема је коју је немогуће избећи када је у питању Настасијевић. Његова готово пророчки усамљена прилика као да је морала да испија патњу и да том патњом показује стазу тражитељима који долазе касније. Настасијевић вапи за траговима. Али не за траговима велике групе људи који хрле у једном правцу, јер тај пут води безличности и површности...

Настасијевић сажима реченицу до есенције, не би ли оставио довољно простора за одјек празнина. Овај језички одзвон уводи интроспективну тишину, период очишћења који, иако испуњен тмином, чека на откровење.

Апокалипса се лечи лепотама, написао је Миодраг Павловић у поеми Бекства по Србији. Нек те не плаши дубока тама, ту почиње препород, записао је затим. Апокалипса као мотив код Павловића не подразумева размишљање о догађајима који воде завршетку историје. Она је стање повезано са етиком, осећањима, враћањем себи и ближњима. Баш због тога што је повезана са психом, апокалипса и може да се „лечи“. Лепоте су излаз из хаотичног стања, оне су нит решења.

„Исконско“ је вероватно адекватна реч за оно чиме је привучен Миодраг Павловић када описује живот старих времена, палеолита и неолита. Није то ни паганизам ни митолошко, што га наводи да неуморно разматра ритуале и уметничку праксу старих народа. Нешто универзално, као што је камен или вода, оно од чега је човек створен и чији је део, наставља свој живот у нама, мада је потиснуто хуком савременог живота.

Иако су хришћани на неки начин дали легитимитет Септуагинти као преводу, она није престала да узбуркава духове, овог пута чак и међу самим хришћанима. Онај који се озбиљно посветио решавању питања могућности превођења божански надахнутог текста је Ориген, чија је језичка теорија на неки начин ближа античком схватању речи као носиоца божанског звука.

Олга Михајловић-Благојевић

Олга Михајловић-Благојевић

У савременом религијском свету доминантне су монотеистичке религије. Није увек било тако, шта више, у неким епохама је сматран јеретичким.