Појам античка Грчка односни се на културу, цивилизацију и државу која је настајала и формирала се на подручју савремене Грчке, Турске, а касније и на територијама које су Грци заузели у ратовима. То је период који се приближно може датирати, уколико се рачуна и период који се назива класичном Грчком, у време од 700 до 323. год. пре Хр. Ово је време познато по својој уметности, архитектури, филозофији и напретку у уметности и технологији и развоју политичког уређења од полиса до царства.
Пс 23 је један од најлепших и најпознатијих библијских псалама, богате асоцијације које он буди враћају нас на значајне догађаје историје спасења израилског народа. За хришћане, он буди и месијанске асиоцијације које у свест дозивају Христове параболе и говоре. Па, ипак, неке од димензија овог псалма нам и данас измичу, често и због тога што му приступамо са богатим предзнањем која нас спречава да му приступимо читајући га као песму обликовану по обрасцима древнооријенталне поезије која је била узор за бројне библијске писце, укључујући аутора овог псалма. Међутим, тек приступајући псалму из ове перспективе откривамо његове бездане дубине.
Кризна времена какво је ово данашње обично нас подсете на крхост нашег живота и буде страхове и неизвесност. Но, та иста времена могу да нам буду и подсетник на нека прошла времена, времена болних искустава која смо упркос бројним и тешким искушењима прошли, ослањајући се на бригу валиког Пастира. Подсећање на таква искуства, може да буде драгоцено и охрабрујуће у разматрању будућности ка којој ходимо.
Употребљена слика, величанствена сама по себи, постаје још речитија, а њена порука још снажнија уколико се унакрсним хијастичким читањем повеже са трећом-стих линијом која, ако се псалам чита од сопственог краја, гласи: да, доброта Твоја и милост Твоја пратиће ме (Пс 23:6а).
Која порука долази до нас када унакрсним читањем Пс 23 четврту стих-линију доведемо у везу са њеном хијастичком паралелом?
Праве стазе којима своју паству води небески Он-Пастир, имају за циљ приступање у храму (двору) постављеној трпези Ти-Домаћина. То је трпеза пред којом стоје миропомазани служитељи (свештеници) и за којом седе, такође миропомазани, сапрестолници, цареви; трпеза чаше спасења препоуне божанских благослова, мислости и доброте. Зашто је, међутим, она постављена на видику непријатеља мојих? Зар близина непријатеља није нешто што узнемирава и омета благовање у обеду који је припремљен?
Ове речи псалма представљају не само снажну поетску слику којом човек изражава своје уверење у неприкосносвеност божанске заштите, већ и величанствено пророштво о Великом Пастиру који душу своју полаже за овце своје (Јн 10:11.14.17-18), Пастиру који силази у бездан смрти да би из њега извадио залутало јагње, Цара који силази са свог небеског трона да би на њему направио места за своје сапрестолнике.
Један и мноштво, они и ја—тема је коју је немогуће избећи када је у питању Настасијевић. Његова готово пророчки усамљена прилика као да је морала да испија патњу и да том патњом показује стазу тражитељима који долазе касније. Настасијевић вапи за траговима. Али не за траговима велике групе људи који хрле у једном правцу, јер тај пут води безличности и површности...
Настасијевић сажима реченицу до есенције, не би ли оставио довољно простора за одјек празнина. Овај језички одзвон уводи интроспективну тишину, период очишћења који, иако испуњен тмином, чека на откровење.
