Поезија

Пс 23 је један од најлепших и најпознатијих библијских псалама, богате асоцијације које он буди враћају нас на значајне догађаје историје спасења израилског народа. За хришћане, он буди и месијанске асиоцијације које у свест дозивају Христове параболе и говоре. Па, ипак, неке од димензија овог псалма нам и данас измичу, често и због тога што му приступамо са богатим предзнањем која нас спречава да му приступимо читајући га као песму обликовану по обрасцима древнооријенталне поезије која је била узор за бројне библијске писце, укључујући аутора овог псалма. Међутим, тек приступајући псалму из ове перспективе откривамо његове бездане дубине.

Кризна времена какво је ово данашње обично нас подсете на крхост нашег живота и буде страхове и неизвесност. Но, та иста времена могу да нам буду и подсетник на нека прошла времена, времена болних искустава која смо упркос бројним и тешким искушењима прошли, ослањајући се на бригу валиког Пастира. Подсећање на таква искуства, може да буде драгоцено и охрабрујуће у разматрању будућности ка којој ходимо.

Употребљена слика, величанствена сама по себи, постаје још речитија, а њена порука још снажнија уколико се унакрсним хијастичким читањем повеже са трећом-стих линијом која, ако се псалам чита од сопственог краја, гласи: да, доброта Твоја и милост Твоја пратиће ме (Пс 23:6а).

Која порука долази до нас када унакрсним читањем Пс 23 четврту стих-линију доведемо у везу са њеном хијастичком паралелом?

Праве стазе којима своју паству води небески Он-Пастир, имају за циљ приступање у храму (двору) постављеној трпези Ти-Домаћина. То је трпеза пред којом стоје миропомазани служитељи (свештеници) и за којом седе, такође миропомазани, сапрестолници, цареви; трпеза чаше спасења препоуне божанских благослова, мислости и доброте. Зашто је, међутим, она постављена на видику непријатеља мојих? Зар близина непријатеља није нешто што узнемирава и омета благовање у обеду који је припремљен?

Ове речи псалма представљају не само снажну поетску слику којом човек изражава своје уверење у неприкосносвеност божанске заштите, већ и величанствено пророштво о Великом Пастиру који душу своју полаже за овце своје (Јн 10:11.14.17-18), Пастиру који силази у бездан смрти да би из њега извадио залутало јагње, Цара који силази са свог небеског трона да би на њему направио места за своје сапрестолнике.

божићни специјал

Један и мноштво, они и ја—тема је коју је немогуће избећи када је у питању Настасијевић. Његова готово пророчки усамљена прилика као да је морала да испија патњу и да том патњом показује стазу тражитељима који долазе касније. Настасијевић вапи за траговима. Али не за траговима велике групе људи који хрле у једном правцу, јер тај пут води безличности и површности...

Настасијевић сажима реченицу до есенције, не би ли оставио довољно простора за одјек празнина. Овај језички одзвон уводи интроспективну тишину, период очишћења који, иако испуњен тмином, чека на откровење.

Иван В. Лалић је један од највећих новијих српских песника, чији је духовни опус препознат и награђен Жичка христовуљом

снимак првог дела трибине Религијске рефлексије у поезији Миодрага Павловића и Ивана В. Лалића. Трибина је организована у сарадњи Библијског културног центра и Дома Омладине Београд

Апокалипса се лечи лепотама, написао је Миодраг Павловић у поеми Бекства по Србији. Нек те не плаши дубока тама, ту почиње препород, записао је затим. Апокалипса као мотив код Павловића не подразумева размишљање о догађајима који воде завршетку историје. Она је стање повезано са етиком, осећањима, враћањем себи и ближњима. Баш због тога што је повезана са психом, апокалипса и може да се „лечи“. Лепоте су излаз из хаотичног стања, оне су нит решења.

Иза маслине скривен посматрам шта се збива у тој ноћи на ивици грома- написао је Миодраг Павловић у својој збирци С Христом нетремице, објављеној 1999. године. Овај стваралац који се на свом замишљеном путовању кроз људску историју у многим својим песмама „дружио“ са древним човеком, ложио ватру са нашим прецима, ослушкивао њихов начин размишљања, спремао оброке на њиховим огњиштима, овог пута је скривен. Питамо се због чега је, када је су у питању догађаји описани у Новом завету, у тој мери нем и тих.

„Исконско“ је вероватно адекватна реч за оно чиме је привучен Миодраг Павловић када описује живот старих времена, палеолита и неолита. Није то ни паганизам ни митолошко, што га наводи да неуморно разматра ритуале и уметничку праксу старих народа. Нешто универзално, као што је камен или вода, оно од чега је човек створен и чији је део, наставља свој живот у нама, мада је потиснуто хуком савременог живота.

Олга Михајловић-Благојевић