Један и мноштво, они и ја—тема је коју је немогуће избећи када је у питању Настасијевић. Његова готово пророчки усамљена прилика као да је морала да испија патњу и да том патњом показује стазу тражитељима који долазе касније. Настасијевић вапи за траговима. Али не за траговима велике групе људи који хрле у једном правцу, јер тај пут води безличности и површности...
Настасијевић сажима реченицу до есенције, не би ли оставио довољно простора за одјек празнина. Овај језички одзвон уводи интроспективну тишину, период очишћења који, иако испуњен тмином, чека на откровење.
Религијске рефлексије у поезији Ивана В Лалића
08 Септембар 2018
Иван В. Лалић је један од највећих новијих српских песника, чији је духовни опус препознат и награђен Жичка христовуљом
снимак првог дела трибине Религијске рефлексије у поезији Миодрага Павловића и Ивана В. Лалића. Трибина је организована у сарадњи Библијског културног центра и Дома Омладине Београд
23 Август 2018
Апокалипса се лечи лепотама, написао је Миодраг Павловић у поеми Бекства по Србији. Нек те не плаши дубока тама, ту почиње препород, записао је затим. Апокалипса као мотив код Павловића не подразумева размишљање о догађајима који воде завршетку историје. Она је стање повезано са етиком, осећањима, враћањем себи и ближњима. Баш због тога што је повезана са психом, апокалипса и може да се „лечи“. Лепоте су излаз из хаотичног стања, оне су нит решења.
14 Август 2018
Иза маслине скривен посматрам шта се збива у тој ноћи на ивици грома- написао је Миодраг Павловић у својој збирци С Христом нетремице, објављеној 1999. године. Овај стваралац који се на свом замишљеном путовању кроз људску историју у многим својим песмама „дружио“ са древним човеком, ложио ватру са нашим прецима, ослушкивао њихов начин размишљања, спремао оброке на њиховим огњиштима, овог пута је скривен. Питамо се због чега је, када је су у питању догађаји описани у Новом завету, у тој мери нем и тих.
ОД ИСКОНИ ДО "ГЛАДИ ВРЕМЕНА" - Религијска мисао у стваралаштву Миодрага Павловића 1.део
06 Август 2018
„Исконско“ је вероватно адекватна реч за оно чиме је привучен Миодраг Павловић када описује живот старих времена, палеолита и неолита. Није то ни паганизам ни митолошко, што га наводи да неуморно разматра ритуале и уметничку праксу старих народа. Нешто универзално, као што је камен или вода, оно од чега је човек створен и чији је део, наставља свој живот у нама, мада је потиснуто хуком савременог живота.
