Живот

Праотац Јосиф је последњи у низу патријараха Израила. Најавио је излазак Израилаца из Египта. Том најавом се завршава историја праотаца и наговештавају будући догађаји започети рођењем Мојсеја, старозаветне личности чијим делима вере аутор Посланице даје највише места. Период између Јосифа са једне, и Мојсеја са друге стране, је вероватно један од најтежих периода у историји изабраног народа. То је период обележен постепеним, али констатним терором, који су египатски староседеоци вршили над новопридошлим Израилцима, сводећи их на грађане другог реда и обезвређујући њихов живот. У овом светлу, приповест о Мојсеју и изласку није само приповест о величанственом Божијем војевању у корист свог народа, већ и приповест о Божијем ревновању наспрам сваке тираније и социјалне неправде, а у прилог достојанства човека и људског живота. То је, истовремено, и посредни императив којим се налаже и наше садејство са Богом у борби против социјалне неправде, непоштовања људског живота и достојанства човека. Ова борба не подразумева, макар не првенствено, револуционарну активност, већ унутрашњу револуцију којом своје унутрашње настројење и спољашње деловање усаглашавамо са принципима хуманистичке антропологије и социологије која изворе из Светог Писма. Оно што се, међутим, често пропушта јесте кључна улога жена у овој приповести која стоји у темељу изласка, као библијске књиге и догађаја. Та улога је у првим поглављима толико наглашена да поједини аутори их означавају као "древни јудејски феминистички трактат".

Убрзан развој природних наука, технологије, хемије и биологије свој јединствен допринос даје на пољу медицине. Медицина, пак, будући усмерена на човека не може се, једноставно, подвести под природне науке, већ је самим објектом свог интересовања и деловања хуманистичка наука или, макар, то треба да буде. Као таква, она је неминовно од својих самих почетака повезана са етиком, а у новије време и са биоетиком, односно проблемима које пред нас ставља управо развој природно-научног сегмента медицине са свим својим – некада не замисливим – могућностима.

И анђелу цркве у Смирни напиши: Овако говори Први и Последњи, који беше мртав и оживе: ʼзнам твоју невољу и твоје сиромаштво, али ти си богат. Знам и хулу оних који говоре да су Јудејци, а нису него су сатанска синагога. Не бој се ничега што ћеш да трпиш. Види, ђаво ће неке од вас бацати у тамницу, да будете подвргнути искушавању и имаћете невољу до десет дана. Буди веран до смрти па ћу ти дати венац живота. Ко има ухо, нека чује шта Дух говори црквама: Ономе који побеђује, томе друга смрт неће наудити.ʼ Отк 2:8-11

У неким ситуацији изрази које проналазимо у Светом писму могу да буду „лажни пријатељи“, односно њихово значење може да нам се учини потпуно јасним на бази значења који ти – данас уоичајени – изрази имају у свакодневном говори савременог човека. Смисао тих израза, међутум, мења о се вековима и каткада тек када се вратимо њиховом изворном значењу можемо да „ухватимо“ богатство библијског исказа. Ово још и више, важи за библијску поезију, која каткада то значење чини додатно коплекснијим кроз нарочито позиционирарење у паралелизмима или хијастичким паралелама.

Један и мноштво, они и ја—тема је коју је немогуће избећи када је у питању Настасијевић. Његова готово пророчки усамљена прилика као да је морала да испија патњу и да том патњом показује стазу тражитељима који долазе касније. Настасијевић вапи за траговима. Али не за траговима велике групе људи који хрле у једном правцу, јер тај пут води безличности и површности...

Настасијевић сажима реченицу до есенције, не би ли оставио довољно простора за одјек празнина. Овај језички одзвон уводи интроспективну тишину, период очишћења који, иако испуњен тмином, чека на откровење.