Литургија

Најстарија књижевна дела су били драмски комади, текстови писани за извођење на позирници пред публиком, а можда и уз учешће публике. Многа од њих су имала не само епски, већ и дубоко егзистенцијални и религијски карактер. И док је Еп о Гилгамешу дубока лична прича о животној позорници на којој се сусрећи богови, полубогови и људи у трагању за бесмртношћу и смислом живота, Енума Елиш је епска прича о божанској победи над праисконским беживотним хаосом, прича која је вероватно имала сценски израз у прослављању старовавилонског празника Нове године, прослављању у којем су као у космичкој драми учествовали цар, свештенство, али и грађани Вавилона. Овај модел усваја и библијски Израил, што је препознатљиво у макар неким од псалама. Посредством библијског, а касније и грчког предања динамичан однос религијског и драмског искуства прожима хришћанско искуство, пре свега Литургију. Којa je веза драме и религије? Чега је „пред-става“ Литургија? На који начин животна драма утиче на обликовање религијског исказа и обратно, како религијски исказ утиче на драматичне тренутке живота?

После занимљиве промоције у издавачкој кући и књижари Библос, књига ће бити представљена и у Дому Омладине Београда. Овиг пута, заинтересованој публици ће на дар бити поклоњено 100 примерака ове књиге захваљујући покровитељима издања. Један од водећих представника овог дијалога је проф. др Бредли Насиф који нам своје богословско и лично искуство дијалога преноси у књизи пред нама. Ова књига представља снажно сведочење православне вере и предања (библијског, светоотачког, литургијског, догматског и аскетског) обликовано на начин који је разумљив еванђеоским протестантима и, истовремено, напор да се богословље еванђеоских протестаната представи на пријемчљив начин (уз јасно вредновање позитивних и негативних аспеката) без умањивања и пренаглашавање разлика.

Један и мноштво, они и ја—тема је коју је немогуће избећи када је у питању Настасијевић. Његова готово пророчки усамљена прилика као да је морала да испија патњу и да том патњом показује стазу тражитељима који долазе касније. Настасијевић вапи за траговима. Али не за траговима велике групе људи који хрле у једном правцу, јер тај пут води безличности и површности...

Настасијевић сажима реченицу до есенције, не би ли оставио довољно простора за одјек празнина. Овај језички одзвон уводи интроспективну тишину, период очишћења који, иако испуњен тмином, чека на откровење.