Излазак

Јануар текуће године омогућио нам је сусрет са бројним археолошким открићима. Међу њима два нарочито значајна долазе из Египта. И док открића у посмртном храму Хатшепсут и близини истог омогућују боље разумевање недовољно историјски осветљеног периода древне империје, анализа египтаске мумије која се налази у Италији потврђује да је црна смрт била позната древним Египћанима, а можда и библијским писцима. Коначно, јединствена култна структура у Јерусалиму, недалеко од Соломоновог храма указује нам на постојање дисидентских култова у јудејској престопници, али и потврђује библијска сведочанства о верској политици царева-реформатора.

Ископавања на подручју древне Троје трају већ 150 година и део су већег истраживачког напора који је овом месту донео место на Унесковој листи светске баштине. Током година, дело је открило ризницу значајних налаза из различитих периода дуге историје Троје. Професор Аслан је детаљно описао историјске слојеве и светост Троје, наводећи: Прво насељавање Троје датира око 3.000 година пре Хр. Затим долазе Троја 1, 2 и 3 слојеви. Посебно, благо које је Шлиман открио потичу из Троје 2 и 3. Хомерова Троја је повезана са Тројом 6 и 7. Светост овог периода протеже се до јелинистичког и римског периода. У каснијим периодима, Троја није обновљена након великих земљотреса и наставила је да постоји све до

Имао сам четрдесет година када ме је Мојсије, слуга Господњи, послао из Кадеш-Варне да извидим земљу; и донео сам му поштен извештај. (ИНав 14:7)

Више од 3.200 год. након смрти Рамзеса Великог (вл. 1279–1213. пре Хр.), идентификован је велики део његовог гробног саркофага. Објављујући у часопису Revue d’Égyptologie, Фредерик Паираудеау (Frédéric Payraudeau), проф. египтологије на Универзитету Сорбона (Sorbonne University), предложио је да је исписани гранитни фрагмент откривен пре скоро 15 година некада припадао спољашњем ковчегу једног од најпознатијих египатских монарха.

Споменик израилском преласку реке Јордан, место жртвовања, место смрти краља Агага, Гилгал је можда једно од најважнијих библијских места. Но да ли је Гиглал уопште једно место? Гилгал се помиње више од 40 пута у Библији, али научници су и даље изузетно несигурни у погледу локације или историје локације. Неки чак верују да Гилгал није био одређено место, већ једноставно описни израз за одређени тип насеља. Објављујући у часопису Тел Авив, археолог Надав Нааман (Nadav Naaman) тврди да је Гилгал у ствари био једно култно место које се налази само неколико километара од Јерихона.

Археолози су открили интригантне тајне библијског града који се налази у Обећаној земљи, где су се Израилци населили након егзодуса из Египта. Hалази укључују камене зидове, грнчарију и друге артефакте који датирају пре више од 3.200 година из Заное, града који се спомиње у Старом завету. Међу откривеним артефактима је сломљена дршка посуде на којој је исписан јеврејски текст: припада цару.То даје додатну веродостојност библијском наративу наводи се у саопштењу за штампу Израелске управе за старине (Israel Antiquities Authority, IAA), која је извршила истраживање и ископавање.

Освајање Ханана од стране Израилаца, односно насељавање изабраног народа у Обећаној земљи, неодвојиво je повезано са ранијом библијском нарацијом. Богословски, повезано je са нарацијом о праоцима Израила, Авраамом, Исааком и Јаковом. Историјски (свакако и богословски) повезано је са нарацијом о изласку из Египта. Најпре ћемо се осврнути на питања историјског карактера. Прво међу њима је питање датирања освајања хананских градова.

Треба имати на уму да као и потоп Нови завет и прелазак преко Црвеног мора, препознаје као типолошку слику. У њој открива богослужбени смисао и о овом догађају говори као о крштењу Израила у Мојсеју и у мору (1Кор 10:2). То није случајно и, заправо, показује колико су новозаветни аутори исправно схватили прави смисао овог догађаја, објављеног још приликом Мојсејевог позвања код несагориве купине. Тада му Јахве објављује циљ изласка говорећи кад изведеш народ из Мисира, служићете Богу на овој Гори (Изл 3:12). Ове речи сугеришу да циљ изласка није просто ослобођење од ропства фараону и Египту (као архетипским сликама зла, греха и смрти), већ ослобођење за служење Богу, за богослужење - Израилци су ослобођени робовања да би (бого)служили.

Пасха, Господња Пасха, јер из смрти у живот и са земље на небо, Христос Бог преведе нас, све који победничку песму певамо – Христос Васкрсе из мртвих. Ове речи нас убедљиво подсећају да је Пасха и некада и до данас остала чин прослављања божанског дела спасења од ропства и смрти, слављење победе живота утемељене на Христовој жртвеној крви и његовом славном васкрсењу. Христос као новозаветна Пасха не само да испуњава старозаветни образац, него нам омогућује и богослужбену заједницу са свима онима који су вером изашли из Египта, било у историјском или духовном смислу. То је заједница у коју смо и ми позвани.

Мојсејев страх се подразумева, али и истовремено се сведочи о вери која га преображава у храброст. За аутора Химне, храброст Мојсеја није неустрашивост већ победа над страхом коју даје вера и исправно деловање упркос страху. Мојсеј је осетио страх због обзнањивања убиства египатског надзорника, али тај страх – према писци Посланице Јеврејима - није био покретач његовог одласка из Египта. Одлазак из Египта био је, према писцу Химне вере, чин вере усмерене ка будућем ослобођењу Израила. Писац наглашава улогу вере у превазилажењу страха кога узрокују спољашње околности, околности описане споменом краљеве наредбе (27а). Израз дозива у сећање септуагинталну верзију Изласка која сведочи да је фараон захтевао живот Мојсеја, односно да је Мојсеј због убиства египатског надзорника радова био стављен ван закона и осуђен на смрт. Стари завет, дакле, сведочи о Мојсејевом страху од одмазде фараона (Изл 2:14–15), док аутор Посланице у његовом напуштању Египта види неустрашивост, јер је упркос смртној опасности ушао у заједницу са изабраним народом ослањајући се на виђење Бога невидљивог.