Митови

Ископавања на подручју древне Троје трају већ 150 година и део су већег истраживачког напора који је овом месту донео место на Унесковој листи светске баштине. Током година, дело је открило ризницу значајних налаза из различитих периода дуге историје Троје. Професор Аслан је детаљно описао историјске слојеве и светост Троје, наводећи: Прво насељавање Троје датира око 3.000 година пре Хр. Затим долазе Троја 1, 2 и 3 слојеви. Посебно, благо које је Шлиман открио потичу из Троје 2 и 3. Хомерова Троја је повезана са Тројом 6 и 7. Светост овог периода протеже се до јелинистичког и римског периода. У каснијим периодима, Троја није обновљена након великих земљотреса и наставила је да постоји све до

Фебруар 2023. год. био је археолошки необично богат месец. Бројни налази са подручја библијског света привукли су пажњу научника, а два која ми издвајамо повезана су са подручјем древне Месопотамије и датирају се у време Сумера. Пронађена је, наиме, сумерска пивница, тарвена чија старост сеже 5000 година унатраг. Други налаз, нешто млађи из периода неосумерске ренесансе сматрамо најзначајнијим проналаском овог месеца и повезан је са именом краља Гудее – остаци краљевске палате, и још значајније, храма чије је грађене описано у знаменитим цилиндрима повезаним са именом овог владара, књижевним остварењем које је поставило образац храм-градитељског жанра, веома значајног за разумевање Библијских одељака. Друго по значају сматрамо истраживањео вези између древних таблица проклетстава и текстова последњег новозаветног списа, Откривења Јовановог.

Резултат рада учесника истраживачког пројекта који је водио др Михаел Холшчер (Dr. Michael Hölscher) са Католичког Богословског Факултета Универзитета Јоханес Гутенберг у Мајнцу (Faculty of Catholic Theology Johannes Gutenberg University Mainz, JGU) је указивање на сличности у описима и фразама између древних таблица проклетства и одељака из последње књиге Новог завета, Откривења (Апокалипсе). Поменуте сличности навеле су неке да закључе да су хришћани првог века не само користили магијско-религијски образац паганских религија, "бацајући" проклетства на своје непријатеље, пре свега персонификоване у политчком систему римске империје, већ и да су се при томе окретали паганским божанствима, управо онима која су поштовали они са којима су били у сукобу. Овај, наизглед аспсурдни закључак, неминовно произилази из наведеног истраживања или постоји и могућност и другачијег схватања чињеница које је предмет истраживања?

Намеће се питање на који се дух сиромаштво односи? Да ли су блажени сиромашни Духом Светим или људским духом који човека чини способним за препознавање позива Духа Светог и одговор на њега. Без обзира на одговор који дамо на прво питање намеће се друго: зашто би сиромаштво у Светом или људском духу било блажено?... Чак иако се не говори о Светом већ људском духу, проблем остаје јер је потоњи описан као унутрашње средство самоспознаје (тајни људских) које омогућава сусрет човека са Духом Божијим који познаје тајне Божије (1Кор 2:10-11). Дух и дух, стога, чине место сусрета човека и Бога будући да не говоримо речима наученим од људске мудрости, него речима наученим од Духа тумачећи оно што је духовно духовним људима. А земаљски човек не прима што је од Духа Божијег... зато што о томе на духован начин треба расуђивати (1Кор 2:13-14). Земаљски човек се описује као онај који нема духа (Јд 19) јер управо Дух Божији сведочи нашем духу да смо деца Божија (Рим 8:16) молећи се на нас уздисајима неисказаним (Рим 8:26).

Сумер/Сенар је прва цивилизација која се развила на подручју Месопотамије, региону који је изнедрио каснија царства (Акад, Вавилон, Асирију), бројне митове и легенде и владаре чија су имена постала легендарна у историји. Током друге историје месопотамских цивилизација главну реч су имали мушкарци. Они међу њима који су се успели на трон, било локалних градова-држвава, било регионалних (тј. за то време светских) царстава, владали су суверено и чврстом руком. У историји, легендама и митовима остала су записана имена Гилгамеша, Зиасудре, Неврода... У таквом свету није било превише места за улогу жене али неке од њих су ипак одиграле запажену улогу. Понекада је то била улога саветника владара (као нпр. улога Вирсавеје која је дуго и снажно утицала на политуку свог супруга цара Давида а потом и сина Соломона) или чак улога господара из сенке (нпр. у примеру феничанске принцезе и Ваалове свештенице Језавеље). У другом случају била је то улога идејно-верског пропагатора какву је имала Енхедуана (Еn-hedu-anna), кћер знаменитог Саргона Акадског, у животу и образовању првог познатог царства древне Месопотамије (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije). Ипак, у читавој вишемиленијумској историји месопотамских цивилизација запамћено је име само две суверене владарке. И док се око имена Семирамиде исплело толико легенди да их је просто тешко разлучити од историјсих чињеница готово нико се не сећа жене која се на трон успела у само праскозорје историје, још у Сумеру.

Тада ми је Мардук, мој господар, говорио у вези Е-темен-анки, зигурата Вавилона. Он је још пре дана моје владавине био веома оштећен тако да је изгледало да су му темељи пропали до прсију доњег света уместо да се бори да досеже небеса. Стога, направио сам матокове, лопате и калупе за опеке. Положио сам их у руке бројних радника сакупљених са територије широм мојега царства. Дао сам да праве опеке од глине, безбројне попут капи кише које ће бити обложене слоновачом, ебановином и мусукану-дрветом. Река Арахту је носила битумен попут великог потопа. Мудрошћу дарованом од богова Еа и Мардука, Набуа и Нисабе, великим умом који је допустио да поседујем бог који ме је створио размишљао сам својим великим разумом. Позвао сам најмудрије стручњаке да премере земљу и одреде димензије правилом дванаест лаката. Мајстори-градитељи су затегли мерне конопце и одредили су границе, а ја сам за њих тражио потврду саветујући се са боговима Самасом, Ададом и Мардуком. И колико год умом био несигуран у димензије велики богови су ме научили истини пoсредством пророчишта. Умећем егзорцизма, мудрошћу Еа и Мардука очистио сам простор и поставио темељ на постојећим древним основама. У темеље сам положио злато, сребро, драго камење са планина и из мора. Испод опека сам поставио мноштво уља, миромириса и црвене земље. Направио сам представу свог царског лика како носи кошару са земљом коју сам поставио на различита места темељне платформе. Учинио сам да то буде задивљење, као у ранијим временима, у част мог господара Мардука.