Месопотамија

Током истраживања археолози су пронашли два нова панела подног мозаика у касноримској (5. в) синагоги у Хукоку, древном јеврејском селу. На једном панелу је приказана Нојева барка са паровима животиња, као што су лавови, леопарди и медведи. На другом панелу приказани су војници које гутају велике рибе, окружене преврнутим кочијама на раздвајању Црвеног мора. Такве слике су изузетно ретке у том временском периоду, каже директорка ископавања Џоди Магнес (Jodi Magness) са Универзитета Северне Каролине у Чепел Хилу (University of North Carolina at Chapel Hill), чији рад је финансирало Национално географско друштво (National Geographic Society).

Тим археолога из ирачке немачке мисије Државног одбора за антиквитете (Iraqi German Mission of the State Board of Antiquities) и Одсека за Оријент немачког археолошког института (Orient Department of the German Archaeological Institute) ископао је чамац стар 4000 година у близини древног града Урука (савремена Варка) који је био једна од сумерских престоница, а доцније и најзначајнијих градова Вавилоније. Чамац се налазио у једном од исушених древних канала повезаних са Еуфратом.

Тада ми је Мардук, мој господар, говорио у вези Е-темен-анки, зигурата Вавилона. Он је још пре дана моје владавине био веома оштећен тако да је изгледало да су му темељи пропали до прсију доњег света уместо да се бори да досеже небеса. Стога, направио сам матокове, лопате и калупе за опеке. Положио сам их у руке бројних радника сакупљених са територије широм мојега царства. Дао сам да праве опеке од глине, безбројне попут капи кише које ће бити обложене слоновачом, ебановином и мусукану-дрветом. Река Арахту је носила битумен попут великог потопа. Мудрошћу дарованом од богова Еа и Мардука, Набуа и Нисабе, великим умом који је допустио да поседујем бог који ме је створио размишљао сам својим великим разумом. Позвао сам најмудрије стручњаке да премере земљу и одреде димензије правилом дванаест лаката. Мајстори-градитељи су затегли мерне конопце и одредили су границе, а ја сам за њих тражио потврду саветујући се са боговима Самасом, Ададом и Мардуком. И колико год умом био несигуран у димензије велики богови су ме научили истини пoсредством пророчишта. Умећем егзорцизма, мудрошћу Еа и Мардука очистио сам простор и поставио темељ на постојећим древним основама. У темеље сам положио злато, сребро, драго камење са планина и из мора. Испод опека сам поставио мноштво уља, миромириса и црвене земље. Направио сам представу свог царског лика како носи кошару са земљом коју сам поставио на различита места темељне платформе. Учинио сам да то буде задивљење, као у ранијим временима, у част мог господара Мардука.

У ранијем тексту (https://bkcentar.rs/sr/blog/vavilon-ija-jevr-vavel-gr) говорили смо о историји и развоју Вавилона и његовом општем значају, утицају у историји и перцепцијама у библијској књижевности. Такође причали смо о првом царству библијског Оријента, Акаду (https://bkcentar.rs/sr/blog/akad-uspon-i-pad-prvog-poznatog-carstva-sveta-biblije), али и о Асирији (https://bkcentar.rs/sr/blog/asirija). У овом пажњу ћемо усмерити на вавилонску религију, која се у неком смислу може сматрати опште-месопотамском будући да између ње и асирске нема битнијих разлика. Уопштено, сматра се да је вавилонска религија настала спајањем сумерског верског предања (које је наслеђено са сумерским језиком који је остао сакрални језик Акадског царства) и семитске религије чији су носииоци били Акађани. Стога, можда је најбоље говорити о месопотамској религији која обухвата сумерску основу и акадо-вавилонску и асирску надоградњу. Месопотамски писци су забележили више од стотину богова и богиња. Њихова имена су се мењала, али су остајеле карактеристике током дуге историје месопотамске цивилизације.

Велика је вера твоја – рекао је Господ жени коју Матеј назива Хананејком а Марко Сиро-феничанком (Мт 7:22; Мк 7:26). О коме народу говоре еванђелисти док описују овај догађај који се одиграо током једне (али не и једине) Христове посете крајевима тирским и сидонским (Мт 7:21)? У каквим односима су Хананеји, са којима су Израилци ступали у ужасавајуће крваве сукобе приликом насељавања у Ханану, са становницима хананског приобаља које је Херодот звао пурпурни народ односно народ пурпурне земље (Φοινικη)? Зашто је уопште тамошње становништво тако називано? Како је тај пурпурни народ тј. Феничани – иако војно нејак успео да створи вишемиленијумско царство које је трајало дуже него многе друге древнооријенталне империје? Зашто Израилци никада нису ратовали са Феничанима, иако су се сурово обрачунавали са њиховим сународницима у другим обалстима Ханана? Пророк Илија је био огорчени противник феничанске принцезе и израилске царице Језавеље а опет је у време кад беху многе удовице у Израилу био послат управо једној феничанској удовици из Сарепте сидонске (Лк 4:26). Ko су били Феничани? Одакле потичу? Где су живели? Са ким су трговали? Ово су неке од тема на које ћемо покушати са одговоримо у тексту који је пред нама.

Према таблици народа, Акад је један од главних градова Нимрода/Неврода у Сeнару/Сумеру. Спомиње се уз Вавилон и Ерех/Урук (Пост 10:10). Нимруд/Неврод је митски (или макар легендарно-историјски) јунак који је сажето описан као добар ловац, вешт ратник и први силник (велможа) постпотопног света. Уколико би ово схватили дословно значило би да Неврод уздиже Акад у времену старовавилонског (тј. пост-акадско-сумерског) царства. Међутим, у библијском наративу није неопходно тражити хронолошку прецизност будући да писац Неврода представља као архетипског идејног зачетника Вавилона, а не његовог историјског оснивача. Са друге стране, чињеница да се вавилонски цареви нововавилонског доба потписују као цареви Акада навела је неке на закључак да су Акад и Вавилон један град са два имена. Какогод, чињеница је да након што је Вавилон постао месопотамска престоница, термин Акад означава целу северну Вавилонију. У том значењу се користи све до позноперсијског периода. Истовремено, Неврод/Нимруд практично сажима кључне карактеристике свих других значајних великана сумеро-акадског света од Гилгамеша из Урука, до Тукулти-Нинурта I из Асура. Шта можемо да поуздано знамо о овом, првом, царству библијског Оријента, наследнику и преноснику културно-цивилизацијских тековина древних Сумера?

Многи од предлога које даје писац овог чланка су упитни. Нпр. у савременој науци датирање праотаца и њима истовремених владара се помера од раног 2. миленијума пре Хр. ка његовој средини. Такође, спорно је олако повезивање географских одредница уз потпуно апстраховање самог Вавилона и његове географске локације (а то је почетна тачка од које се мора кренути у покушају идентификовања других географских одредница повезаних са причом о праоцима). Занимљив је и покушај да се Teru (у чланку повезан са Таром) и његова породица доведу у везу са монотеизмом који је – наводни узорок њиховог страдања – иако сама преписка открива да је узрок тога била њихова оданост краљу древне Мари а тиме вероватно и незадовољство грађана који су били принуђени на вазални однос... Ипак, подаци које доноси аутор остају занимљиви и засигурно помажу да схватимо шири друштвено културолошки контекст који представља позорницу на коју ступају јунаци библијске историје.

Вавилонија је једна од најимпресивнијих оријенталних империја, култура и цивилизација. Са њом се у везу доводе контраверзне ствари. Новија открића указују да су аритметички и математички прорачуни довођени у везу са грчким великанима као што је Питагора, вековима (ако не и миленијумима) раније били познати у Вавилонији која је подарила и ране астрономе, али и астрологе; законе, али и сурове деспоте и освајаче. Неврод, Хамураби, Набопаласар, Навуходоносор, Кир, Дарије, Александар Македонски само су неки од владара који су успели да задовоље своју жудњу и успну се на трон Вавилоније, трон који је осуђен и од стране библијских писаца назван стаништем сваког духа нечистога...

Египат, Аирија, Вавилонија, Персија... и бројни народи древног Оријента вековима су били суседи библијског Израела, и то знатно богатији, културнији и војно супериорнији. Па, ипак, већина њих је током векова нестала, а Израел и даље постоји. У чему је тајна његовог успеха?