Откривење

Март 2025. год. обележен је археолошким открићима од врхунског значаја како за ширу област археологије библијског света до непосредно библијске археологије. Путујући мрежом новооткривених канала древне Месопотамије (на подручју савременог Ирака), није било могуће доспети до античке јудео-израилске територије. Ипак, то велике силе региона, Асирију и Вавилонију није спречило да се отимају за власт над облашћу древног Ханана. У тај сукоб се умешала и трећа регионална империја – Египат. Фараон Нехо II можда није успео да помогне свом асирском савезнику, али је ова превирања искористио да наметне своју власт региону. У тим узаврелим сукобима регионалних империје жртва су били мали народи и државе, и њихови владари. У конкретном случају, то је био последњи велики и праведни владар Јудеје, цар Јосија. Он је изгубио живот у близини Мегида и та чињеница је уграђена у темеље предања о коначном сукобу сила доба и сила зла, библијском предању које је можда једно од оних које је оставило највећи траг у савременој поп-култури – Армагедону. Коначно, ново истраживање у јерусалимској Цркви Васкрсења Христовог потврђује неке од детаља еванђелских приповести.

И анђелу цркве у Сарду напиши... Знам дела твоја, да имаш име да живиш, а мртав си. Бди и ојачај оно што је остало, што је спремно на смрт, јер нисам нашао твоја дела савршена пред Богом. Памти, дакле, како си примио и чуо, и држи се и покај се. Ако не, бдиј, доћи ћу на тебе као лопов (Отк 3:1-3).

Мај текуће године био је археолошки богат месец који нам је подарио различита открића која могу да буду повезана са Старим и Новим заветом. И док откриће главе богиње Хигије у древној Лаудикеји можда може да у сећање дозове поруку лаудикејским хришћанима овог града, записану у последњем библијском спису, нова анализа и предложено читање симбола древног храмовног омплекса Саргона II осветљава аспирације древног асирског владара, а можда и династије којој је припадао. Коначно, примена нових метода датирања археолошких налаза на подручју Јерусалима, древне налазе повезује са библијским извештајима.

Шта је заједничко месопотамском цилиндричном печату, грчкој вази и књизи Откривења? Седмоглаве змије. Једино питање је што научници нису сигурни зашто. Нова студија објављена у Near Eastern Archaeologyкоју је потписаоКристофер Илингер (Christoph Uehlinger) професор компаративних религија (Comparative religions professor) са Универзитета у Цириху (University of Zurich) представља схватање према ком да би мали печат откривен у Тел Хазору у северном Израелу коначно могао да пружи траг о томе како се мит о седмоглавој змији преносио између култура кроз миленијуме.

Фебруар 2023. год. био је археолошки необично богат месец. Бројни налази са подручја библијског света привукли су пажњу научника, а два која ми издвајамо повезана су са подручјем древне Месопотамије и датирају се у време Сумера. Пронађена је, наиме, сумерска пивница, тарвена чија старост сеже 5000 година унатраг. Други налаз, нешто млађи из периода неосумерске ренесансе сматрамо најзначајнијим проналаском овог месеца и повезан је са именом краља Гудее – остаци краљевске палате, и још значајније, храма чије је грађене описано у знаменитим цилиндрима повезаним са именом овог владара, књижевним остварењем које је поставило образац храм-градитељског жанра, веома значајног за разумевање Библијских одељака. Друго по значају сматрамо истраживањео вези између древних таблица проклетстава и текстова последњег новозаветног списа, Откривења Јовановог.

Резултат рада учесника истраживачког пројекта који је водио др Михаел Холшчер (Dr. Michael Hölscher) са Католичког Богословског Факултета Универзитета Јоханес Гутенберг у Мајнцу (Faculty of Catholic Theology Johannes Gutenberg University Mainz, JGU) је указивање на сличности у описима и фразама између древних таблица проклетства и одељака из последње књиге Новог завета, Откривења (Апокалипсе). Поменуте сличности навеле су неке да закључе да су хришћани првог века не само користили магијско-религијски образац паганских религија, "бацајући" проклетства на своје непријатеље, пре свега персонификоване у политчком систему римске империје, већ и да су се при томе окретали паганским божанствима, управо онима која су поштовали они са којима су били у сукобу. Овај, наизглед аспсурдни закључак, неминовно произилази из наведеног истраживања или постоји и могућност и другачијег схватања чињеница које је предмет истраживања?

И анђелу цркве у Смирни напиши: Овако говори Први и Последњи, Који беше мртав и оживе: знам твоју невољу и твоје сиромаштво, али ти си богат. Знам и хулу оних који говоре дасу Јудејци, али нису, него су сатанска синагога. Не бој се ничега што ћеш имати да трпиш. Види, ђаво ће неке од вас да баци у тамницу, да будете подвргнути искушавању, и имаће невољу десет даба. Буди веран до смрти, па ћу ти дати венац живота. Ко има уши нека чује шта дух говори црквама: Ономе који побеђује - томе друга смрт неће наудити. Откривење 2:8-11 Загонетна порука адресирана је на анђела цркве у Смирни. Црква Смирне била је једна од седам малоазијских ранохришћанских заједница које су нарочито интересовале писца апокалипсе (Отк 1:11), смештена у античком граду који се налази у савременој Турској (Измирн). Хришћанска заједница у овом граду основана је од св.ап. Павла, на његовом трећем мисионарском путовању (Дап 19:10). Осим напомене о оснивању цркве, њеног повезивања малоазијским црквама у Откривењу и наведеној поруци која јој је упућена, Писмо не даје било какве информације о тамошњој хришћанској заједници. Ипак, познато је да један од ученика св. Јована богослова и мученика раног постапостолског периода, Поликарп, био епископа тамошње заједнице. Порука упућена овој заједници је у сагласности са познатим историјским околностима о којима сведочи Јевсевије Кесаријски тврдећи да је јудејска заједница у Смирни била најзаслужнија за Поликарпово страдање (Црквена историја 4:15). Спомињање сиромаштва тамошњих хришћана стоји у оштрој супротности са богатством града и можда је алузија на економске забране којима су хришћани били подвргнути као они који нису учествовали у паганском (највероватније царском) култу. Можда је култ богиња плодности, сексуалне љубави, али и рата повезан са Иштар и Астаротом био познији развој неолитског култа ранијих цивилизација. Библисти углавном сматрају да је култ поменутих богиња, пре свега Астароте и Иштар, у позадини апокалиптичких описа жене пијане о крви светих која седи на звери (Отк 17:1-6). Опис жене обучене у Сунце, са Месецим под ногама и дванаест звезда око главе свакако је веома удаљен (временски и визуелно) од новопронађене фигурине, али ипак се поставља питање: да ли је могуће да њој библијски писац супротставља нека данас заборављена (а и тада бледа сећања) на недеификовано поштовање жена као мајке, што је такође упечатљива слика Откривења (Отк 12:1-6.13-17)? Поуздан одговор на ово питање измиче, и вероватно ће измицати и у будућности, али нова археолошка открића ће можда, ипак, пружити неке наговештаје.

Чудовишта су свеприсутна појава савремене кинематографије, од Дракуле до аждаја и Кракена, али они нису савремена фикција. Популарна хорор остварења и креатуре познате из фантастике (епске и научне) често имају своје аналогије у митовима древних времена, као и апокалиптичкoj књижевности како библијскoj тако и ванбиблијскoj. Сада, када је "ноћ вештица" за нама, можда постоји специфичан начин да је обележимо подсетивши се на нека чудовишта библијских времена.

Вавилон – величанствен и опсесија величанствених. Основао га је легендарни Неврод. Уздигао га је знаменити Хамураби, обновио моћни Навуходоносор. Опчинио је Александра Македонског и осуђен је од писца Апокалипсе. Симбол је многих цивилизација. Да ли и наше?

Писац посланице Јевр 11:8-10.13-16. усресређује се на живот праоца Израила откривајући у њиховом путовању битну ходочасничку димензују показујући да је њихово путовање било не само потрага за "Обећаном" већ и за "Новом" земљом, путовањем на којем треба да их следимо. Каква је вера потребна за такав покрет?