Откривење

Мај текуће године био је археолошки богат месец који нам је подарио различита открића која могу да буду повезана са Старим и Новим заветом. И док откриће главе богиње Хигије у древној Лаудикеји можда може да у сећање дозове поруку лаудикејским хришћанима овог града, записану у последњем библијском спису, нова анализа и предложено читање симбола древног храмовног омплекса Саргона II осветљава аспирације древног асирског владара, а можда и династије којој је припадао. Коначно, примена нових метода датирања археолошких налаза на подручју Јерусалима, древне налазе повезује са библијским извештајима.

Шта је заједничко месопотамском цилиндричном печату, грчкој вази и књизи Откривења? Седмоглаве змије. Једино питање је што научници нису сигурни зашто. Нова студија објављена у Near Eastern Archaeologyкоју је потписаоКристофер Илингер (Christoph Uehlinger) професор компаративних религија (Comparative religions professor) са Универзитета у Цириху (University of Zurich) представља схватање према ком да би мали печат откривен у Тел Хазору у северном Израелу коначно могао да пружи траг о томе како се мит о седмоглавој змији преносио између култура кроз миленијуме.

Фебруар 2023. год. био је археолошки необично богат месец. Бројни налази са подручја библијског света привукли су пажњу научника, а два која ми издвајамо повезана су са подручјем древне Месопотамије и датирају се у време Сумера. Пронађена је, наиме, сумерска пивница, тарвена чија старост сеже 5000 година унатраг. Други налаз, нешто млађи из периода неосумерске ренесансе сматрамо најзначајнијим проналаском овог месеца и повезан је са именом краља Гудее – остаци краљевске палате, и још значајније, храма чије је грађене описано у знаменитим цилиндрима повезаним са именом овог владара, књижевним остварењем које је поставило образац храм-градитељског жанра, веома значајног за разумевање Библијских одељака. Друго по значају сматрамо истраживањео вези између древних таблица проклетстава и текстова последњег новозаветног списа, Откривења Јовановог.

Резултат рада учесника истраживачког пројекта који је водио др Михаел Холшчер (Dr. Michael Hölscher) са Католичког Богословског Факултета Универзитета Јоханес Гутенберг у Мајнцу (Faculty of Catholic Theology Johannes Gutenberg University Mainz, JGU) је указивање на сличности у описима и фразама између древних таблица проклетства и одељака из последње књиге Новог завета, Откривења (Апокалипсе). Поменуте сличности навеле су неке да закључе да су хришћани првог века не само користили магијско-религијски образац паганских религија, "бацајући" проклетства на своје непријатеље, пре свега персонификоване у политчком систему римске империје, већ и да су се при томе окретали паганским божанствима, управо онима која су поштовали они са којима су били у сукобу. Овај, наизглед аспсурдни закључак, неминовно произилази из наведеног истраживања или постоји и могућност и другачијег схватања чињеница које је предмет истраживања?

И анђелу цркве у Смирни напиши: Овако говори Први и Последњи, Који беше мртав и оживе: знам твоју невољу и твоје сиромаштво, али ти си богат. Знам и хулу оних који говоре дасу Јудејци, али нису, него су сатанска синагога. Не бој се ничега што ћеш имати да трпиш. Види, ђаво ће неке од вас да баци у тамницу, да будете подвргнути искушавању, и имаће невољу десет даба. Буди веран до смрти, па ћу ти дати венац живота. Ко има уши нека чује шта дух говори црквама: Ономе који побеђује - томе друга смрт неће наудити. Откривење 2:8-11 Загонетна порука адресирана је на анђела цркве у Смирни. Црква Смирне била је једна од седам малоазијских ранохришћанских заједница које су нарочито интересовале писца апокалипсе (Отк 1:11), смештена у античком граду који се налази у савременој Турској (Измирн). Хришћанска заједница у овом граду основана је од св.ап. Павла, на његовом трећем мисионарском путовању (Дап 19:10). Осим напомене о оснивању цркве, њеног повезивања малоазијским црквама у Откривењу и наведеној поруци која јој је упућена, Писмо не даје било какве информације о тамошњој хришћанској заједници. Ипак, познато је да један од ученика св. Јована богослова и мученика раног постапостолског периода, Поликарп, био епископа тамошње заједнице. Порука упућена овој заједници је у сагласности са познатим историјским околностима о којима сведочи Јевсевије Кесаријски тврдећи да је јудејска заједница у Смирни била најзаслужнија за Поликарпово страдање (Црквена историја 4:15). Спомињање сиромаштва тамошњих хришћана стоји у оштрој супротности са богатством града и можда је алузија на економске забране којима су хришћани били подвргнути као они који нису учествовали у паганском (највероватније царском) култу. Можда је култ богиња плодности, сексуалне љубави, али и рата повезан са Иштар и Астаротом био познији развој неолитског култа ранијих цивилизација. Библисти углавном сматрају да је култ поменутих богиња, пре свега Астароте и Иштар, у позадини апокалиптичких описа жене пијане о крви светих која седи на звери (Отк 17:1-6). Опис жене обучене у Сунце, са Месецим под ногама и дванаест звезда око главе свакако је веома удаљен (временски и визуелно) од новопронађене фигурине, али ипак се поставља питање: да ли је могуће да њој библијски писац супротставља нека данас заборављена (а и тада бледа сећања) на недеификовано поштовање жена као мајке, што је такође упечатљива слика Откривења (Отк 12:1-6.13-17)? Поуздан одговор на ово питање измиче, и вероватно ће измицати и у будућности, али нова археолошка открића ће можда, ипак, пружити неке наговештаје.

Чудовишта су свеприсутна појава савремене кинематографије, од Дракуле до аждаја и Кракена, али они нису савремена фикција. Популарна хорор остварења и креатуре познате из фантастике (епске и научне) често имају своје аналогије у митовима древних времена, као и апокалиптичкoj књижевности како библијскoj тако и ванбиблијскoj. Сада, када је "ноћ вештица" за нама, можда постоји специфичан начин да је обележимо подсетивши се на нека чудовишта библијских времена.

Вавилон – величанствен и опсесија величанствених. Основао га је легендарни Неврод. Уздигао га је знаменити Хамураби, обновио моћни Навуходоносор. Опчинио је Александра Македонског и осуђен је од писца Апокалипсе. Симбол је многих цивилизација. Да ли и наше?

Писац посланице Јевр 11:8-10.13-16. усресређује се на живот праоца Израила откривајући у њиховом путовању битну ходочасничку димензују показујући да је њихово путовање било не само потрага за "Обећаном" већ и за "Новом" земљом, путовањем на којем треба да их следимо. Каква је вера потребна за такав покрет?

„знам твоја дела, ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак избљуваћу те из уста својих“ Отк 3:15-16 Зашто писац Књиге Откривења цркву Лаодикије назива млаком?

Митолошке импликације Авадона враћају нас натраг на Јов 28:22 где су погибао и смрт (˒ăbaddôn и mot) персонификовани будући да могу да говоре и могу да се чују. Ово је библијска референца која је полазна тачка за разматрање ˒ăbaddôn-а као засебног ентитета – подручја краљевства смрти које је под влашћу анђела смрти и подземног света.